Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Најважније споредно питање


КО ЈЕ ПРИПИТОМИО МАЧКУ?
Могуће је да „нико не поседује мачку”, али научници данас говоре да оне с нама живе већ 11.000 година
Мачка на мозаику у Помпеји из 1. века.
    На изненађујуће велики број интернет сајтова, посвећених пре свега мудростима у вези с мачкама, могу се наћи изреке као „Сваки власник мачке добро зна да нико не поседује мачку” или „Пас је човеку најбољи пријатељ – мачка је мачки најбољи пријатељ”. Наравно, постоји нешто што се зове домаћа мачка, чињеница која указује на то да су људи и мачке током хиљада година углавном живели заједно. Међутим, ово све отвара веома важно питање односа између људи и мачака који понекад уме да буде чудан.
До смрти верне својој тврдоглавој природи, мачке су саме себе припитомиле.
    Научницима је било потребно доста времена да сложе ту слагалицу и једном засвагда гласно кажу како, када и где су припитомљене прве мачке. Њихова бројност процењује се на преко петсто милиона јединки широм света, али, њихову прошлост није било лако одгонетнути. У први мах може се учинити да археолошки подаци лако могу да одговоре на ово питање, али недаћа лежи у томе што дивље и питоме мачке имају веома сличне костуре који, самим тим, додатно отежавају проучавање. Као и чињеница да појам „припитомљеност” садржи процену социолошких способности одређене врсте домаћих животиња према човеку, што је у случају мачака посебна прича.
Најпознатија мачка праисторије је Смилодон. Ови велики, страшни чланови породице мачака ловили су плен широм старог света и што даље од гужве, све док се нису довели до истребљења. Тек при крају каменог доба мачке су научиле да је много лакше ловити ситне штеточине у близини људи.
    Први трагови припитомљених мачака дошли су с Кипра 1983. године, кад су научници нашли једну мачију виличну кост, стару око 8000 година. И пошто је било логично да људи нису донели мачке на то острво, откриће је наводило на помисао да се припитомљавање догодило баш ту, пре 8000 година. Међутим, 2004. године, ископавши још старије остатке, дошли су до запањујућег открића – један човек и једна мачка намерно су сахрањени заједно. То је још више указивало да су стари становници острва припитомили дивље мачке и време припитомљавања померили за још 1500 година.


Време мишева

    Али, као у правој мелодрами, већ три године касније уследио је још један обрт. Једно генетско истраживање показало је да све данашње домаће мачке потичу од Felis sylvestris, дивље мачке која је дошла с Блиског истока, чије име у преводу значи „шумска мачка”. Према научницима који су га спровели, ова врста припитомљена је на Истоку пре око 11.000 година.

-----------------------------------------------------------------------------
Њихова бројност процењује се на око петсто милиона примерака широм света.
Felis sylvestris

ШУМСКА МАЧКА


То је мала али снажна ноћна животиња округле главе с кратком њушком и кратким ушима. Тело јој је покривено прелепом густом длаком сиво-смеђе боје с ретким попречним тамним пругама. Ове мачке имају кратак, дебео реп с тамним прстеновима. На предњим шапама имају пет, а на задњим четири прста који су с доње стране увек тамни. Имају оштре канџе које могу да увуку. Груди и трбух су им светлији и једнолично обојени. Мужјаци у просеку нарасту 80 до 90 центиметара и могу да теже готово десет килограма, попут домаћих мачака.
Као и све домаће мачке, Felis silvestris веома је опрезна, уме брзо да трчи, одлично да скаче и мајсторски да се вере по стаблима. Међутим, за разлику од крзнених пријатеља на које смо сви навикли, ове дивље животиње су веома насртљиве и могу да буду опасне по човека.

-----------------------------------------------------------------------------
    Док ова бројка можда звучи као веома смела процена, скоро 3000 година пре мачке с Кипра – она је заправо и веома логична.
Наиме, то је и доба кад су на Блиском истоку почеле да цветају прве пољопривредне заједнице. Док су се људи бавили искључиво ловом, пси су били од много веће помоћи и припитомљени су много раније. С друге стране, мачке су место под сунцем освојиле тек кад су људи почели да се скрашавају на једном месту и, најважније, кад су почели да гаје и складиште усеве. А где има много пшенице или кукуруза на једном месту, има и мишева. Тек тада дивље мачке промолиле су своје мале, крзнене главе у насељена места, и сеоска позорница била је постављена за оно што су поједини научници назвали „један од најуспешнијих биолошких огледа у историји”.
    Није тешко замислити. Био је то почетак једног дивног пријатељства – мачке су биле одушевљене количином ловине у складиштима, а људи требљењем штеточина. Другим речима, није дошло ни до какве присиле или условљавања, ланци и батине нису били потребни – до смрти верне својој тврдоглавој природи, мачке су саме себе припитомиле.
    Можда зато никад и нису биле послушне.


Бог или ђаво
Бастет, богиња с мачјом (лављом) главом, с обавезним инструментом у руци – систрумом. Једна од мумифицираних мачака из древног Египта.
    Постоји и друга могућност. Ако се заиста чини да су мачке равнодушне према нама, као што разни цитати сликовито илуструју, онда је то можда само њихов одговор на помешана осећања која су људи исказивали према мачкама током хиљада година заједничког живота.
    Став древних Египћана према мачкама добро је познат и одлично документован у археолошким подацима: научници су, између осталог, нашли гробље мачака у Бени Хасану с преко 300.000 мачијих костура.   Бастет, египатска богиња љубави, имала је главу мачке, а бити осуђен због убиства мачке у Египту често је водило смртној казни. У неким приликама, чак и ако је смрт мачке била несрећним случајем.
    Египатски фараони заправо су прво припитомили гепарде, и од 1500. године пре наше ере те најбрже копнене животиње и пси служили су им за лов. Рана уметност Египта потврђује да су им мачке биле женска божанства. Жена с главом лавице, Бастет или Баст, била је само једна од њих. Али, чак и овоземаљске мачке уживале су у свим благодетима лагодног живота и биле обожаване. Није постојао болнији губитак од смрти мачке. Сви су плакали. Цела породица пролазила је кроз сложен обред оплакивања, ударајући се у груди, понављајући молитве, бријући обрве. Тада је тело мачке омотавано ланом и одношено свештенику који би испитао да неким случајем није угинула неприродном смрћу.
    Никада у историји једна животиња није имала толики утицај на човека! Цветање сваке велике цивилизације, од фараона до Британске империје, доносило је нове приче о мачкама као савршеним уништитељима глодара али и узрочницима киша. Оне су ускочиле у бродове и докопале се Средоземља, Грчке и Италије, кажу љубитељи мачака. Историчари, пак, тврде да су их љубоморни Грци украли од Египћана да би покушали да реше недаће с глодарима, али их нису гледали као божанства већ као симбол слободе и свог напретка.

Лековите за душу
Данас су постале праве звезде, од филмова до стрипова.
    Међутим, из неког чудног и непојмљивог разлога мачке су током средњег века у Европи приказиване као велика опасност. Свештенство их је изједначило с Црном смрћу, говорећи да мачке убијају малу децу тако што ставе њушку на уста новорођене бебе и исисају јој сав ваздух. Убеђивали су поданике да склапају уговоре с вештицама и ђаволима.  Много је мачака тада страдало а научници данас сматрају да је то потпомогло ширење куге коју су преносили пацови. Занимљиво је да су мачке и хришћанство у Европу дошли у исто време и из готово истог дела света. И тако, уместо да буду прихваћене, оне су прогоњене све до 16. века, заједно с већином слободоумних људи.
    Данас су мачке праве звезде, јунаци филмова, стрипова и телевизијских емисија које остварују милионске зараде. Па опет, делићи прастарих предрасуда успевају да опстану упркос просвећености. Црне мачке за многе и данас доносе несрећу, а беле срећу. Људи и даље верују да оне могу да излече душу или да умеју да осете да нас боле леђа и баш се на њих попну.


СМИЛОДОН

Смилодон значи ножозуби, што је прикладно име с обзиром на његове велике очњаке, била је највећа сабљозуба мачка у историји која је била тешка невероватних 200 килограма. Имала је кратак реп, моћне ноге и велику главу. Величине лава, смилодон је био моћна грабљивица, чији очњаци су били дугачки запањујућих 17 центиметара. Вилицу је могао да отвори до угла од 120, док данашњи лавови могу само до 65 степени.
Смилодон се први пут појавио пре око 1,6 милиона година у Северној и Јужној Америци, а изумро је пре 11.000 година, током последњег леденог доба.

Аутор: 
Дарко Стојановић
број: