3320 25. 9. 2015.
Живот и прикљученија Александра Карађорђевића
КНЕЗ, АЂУТАНТ
роничара је било мало и занимали су се важнијим стварима – оним великоисторијским, дабоме – а и он је био сувише мали да би могао да памти шта се све око њега збивало. Тек, остало је магловито најраније детињство најмлађег детета највећег српског ратника 19. века, Карађорђа.Рођен у Тополи, 1806. године, у време када је његов отац ослобађао Србију од турског зулума, Александар Карађорђевић – као седмо дете врховног вожда српског – рано је упознао живот у избеглиштву којим ће, с владарским прекидом од шеснаест година, живети до краја.
Трећи син Карађорђа Петровића и Јелене Јовановић (први, Сима, умро је одмах по рођењу, а други, Алекса, као двадесетдеветогодишњак) с непуних седам година, а после пропасти Првог српског устанка 1813. године, отишао је из Србије у Аустрију, да тамо учи прва слова. Савладавање азбуке наставио је у Русији, у Хотину, у присуству преког и славољубивог оца загледаног у, одатле, Србију на западу.
Није имао ни пуних једанаест година кад је до њиховог имања стигла вест да је Карађорђе главом платио своју заблуду да у Србији наново може да буде оно што је био пре бекства преко Саве, четири лета раније. Вождова глава однета је у Стамбол, а тело сахрањено поред једног бреста у Радовањском лугу, где је и убијен.
Савске бежаније
Породици је тада мало ко смео да пише, још мање да помаже, те је она прешла у Влашку. Ту се Александар као двадесетчетворогодишњак оженио Персидом, кћерком војводе Јеврема из гласовите породице Ненадовића, и с њом изродио десеторо (деветоро?) деце.
Девет година доцније, 1839, Александар Карађорђевић – после одсуства дугог двадесет и шест година – враћа се у Србију, у време кад је на престолу кнез Михаило Обреновић, син човека који је наручио убиство његовог оца. Чинило се да су ратне секире између Карађорђевића и Обреновића коначно закопане. Једни су веровали да ће владати док им се усхтедне, а други били загледани у своју славну прошлост.
-------------------------------------ИЗ ОПАНАКА У ФРАКОВЕ
У занимљивој књизи „Двор кнеза Александра Карађорђевића 1842–1858” Небојша Јовановић пише да су у то време богатији Срби престали да носе опанке и народне ношње и да су почели да се облаче у одела и фракове.
„Пре Александра Карађорђевића српски кнежеви живели су у конацима, а у његово време долази до организовања дворских протокола и церемонија... На београдско пристаниште стижу лађе с белим брашном, пиринчем, ванилом, пивом, румом, ликером и чоколадом. После ручка почели су да се једу колачи. Новотарије у понашању и одевању махом су стизале из Аустрије, па од тада потиче и назив за људе који су прихватали нову моду – бечка мустра...”.
У обиљу занимљивих детаља у овој Јовановићевој књизи посебно место посвећено је поселима кнегиње Персиде. Она је 1850. године на двору, смештеном у кући Стојана Симића испод Теразија, почела да окупља крем српског друштва и истакнуте стране госте, као што су путописци и уметници. Редован гост на овим окупљањима била је и веома образована Катица Даниловић, праунука војводе из Првог српског устанка, која је друштво забављала причама из грчке и римске историје и рецитовала француске песнике романтичаре. Међу званицама бивали су и Јосиф Панчић, Љуба Ненадовић, син Вука Караџића Димитрије и многи други...
---------------------------
Син славног оца с почетка је радио као члан суда Београдског округа. Кратко и не баш слатко. Годину дана доцније, вероватно у убеђењу да су Обреновићи (дуго)вечна и једина династија у Србији, кнез Михаило је Александру Карађорђевићу дао чин потпоручника и упослио га при Главном штабу српске војске.
Да је бојазан од ривалства сина првог српског вожда одувала кошава, Михаило Обреновић показао је указом од 20. септембра 1840. године (у овом тексту држимо до тада важећег календара – прим. П. М.) којим Александра поставља за трећег члана Суда окружја београдског. Нешто се, ипак, променило у односу Карађорђевића и Обреновића јер је Михаило прихватио, без јавно исказане зле воље, Александрово одбијање понуђеног му положаја. Карађорђеви син је то образложио тврдњом да за ту дужност не поседује природне склоности.
Оружје је тада још било једини прави судија, а униформа јемство какве-такве сигурности.
Априла 1841. године кнез Михаило, Милошев син, унапредио је Карађорђевог сина у чин поручника. И не само то: убрзо га је поставио за свог ађутанта, човека непосредно одговорног за безбедност и живот владара.
Србија се умирит' не може, певао је народни гуслар и у миру, у дебелој хладовини какве столетне липе. Ретко је то умело да потраје. Тек, мало су Турци, Руси и Аустријанци долили са стране, али је главно јело зготовљено у самој Србији. Војвода Тома Вучић-Перишић (видети оквир) дигао је буну против кнеза Михаила, чији је ађутант ћутао поред владара, и сатерао га, како то неки воле да кажу, у мишју рупу.
Уплашен за живот, кнез Михаило одлучио је да из Београда побегне у Аустрију и од ње затражи посредовање. Тако је 26. августа 1842. године с неколико својих најближих људи прешао у Земун, тада под заставом и оружјем Аустрије. Његов ађутант Александар Карађорђевић остао је на десној обали Саве.
Два изборна круга
На Народној скупштини одржаној на београдском Врачару кнежев ађутант постао је кнез. Као стварни владар Србије, Турска је прихватила одлуку Скупштине, али се Русија – (и) у то време и те како важна у животу српске кнежевине – није сагласила. Сметао јој је, у том тренутку, Тома Вучић-Перишић кога је оптужила да је уз помоћ Турске извршио преврат у Србији. Шта да се ради?
Руски царски двор предложио је да се понови избор за новог кнеза, чиме би се „браћа с Истока” уверила да српски народ више не жели Обреновиће. Турска није имала куд и прихватила је предлог Русије. И први пут, колико се зна, Србија улази у други изборни круг, те на Народној скупштини у Топчидеру, 15. јуна 1843. године, у присуству руског конзула Левина и турског представника у лику Хафиз-паше, поново бира Александра Карађорђевића за кнеза Србије. Прихваћен је и услов Русије да „сумњиви” Тома Вучић-Перишић и његов истомишљеник Аврам Петронијевић буду протерани из Србије.
Закратко, додуше.
Србија се, међутим, ни тада није умирила. Сукоби између присталица новог и старог кнеза, између карађорђевићеваца и обреновићеваца, не јењавају, напротив.. Уз то, моћни уставобранитељи, присталице Устава из 1838. године, који је у ствари био нека врста султанског хатишерифа и ограничавао кнежеву моћ, узимају власт за себе. Моћ кнез
Александра прилично је ограничена.
Без обзира на политичку и сваку другу несигурност, то време у Србији под кнезом Александром обележавају и успеси у грађењу правне државе. Доносе се многи закони (попут кодекса грађанског права), први пут се уводи стајаћа војска и у Крагујевцу оснива тополивница, отвара се преко двеста нових основних школа. Дотадашњи Лицеј уздигнут је у Велико училиште из кога су настали први факултети: Правни, Природњачко-технички и Филозофски. Отворене су и стручне школе: трговачка, пољопривредна и војна. Основана је Народна библиотека, па Народни музеј...
Било је то и време када је министар унутрашњих дела Илија Гарашанин, крајем 1844. године, саставио први спољнополитички програм Србије, такозвано Начертаније. По њему, Србија је ваљало да ради на ослобођењу и уједињењу свих Јужних Словена.
Мир на Опленцу
Стиже 1848. година и револуција у Аустрији. Србија мисли да је сазрело доба да припоји Војводину. Повуци-потегни, једни хоће, други неће, неспоразуми међу самим Србима у Србији, надгорњавања великих сила. Србија је тада остала без Војводине, сама са својим унутрашњим невољама.
Кнез Александар, већ отворени присталица Аустрије, који влада на основу турског устава, покушава да ојача свој положај. Владарски лепо замишљено, али у пракси тешко остварљиво. Државни савет је против тога, посебно и даље моћни Тома Вучић-Перишић. Ваљало је сада одлучити да ли кнеза треба убити или га „само” збацити с власти. Остарели Милош Обреновић још је живахан, а није ни он, онда, био тако рђав, размишљали су завереници.
Кнез Александар на време открива заверу и растура Државни савет, хапшењем и превременим пензионисањима. Али, његови противници су били тврд орах. Децембра 1858. године, на Светоандрејској скупштини, успели су да кнезу изгласају неповерење и да затраже да преда власт.
Кнез је, наврат-нанос и на своју руку, напустио двор и уточиште затражио код београдског везира. Сасвим довољно да га Скупштина, оптужујући га да дела у корист Турске, 11. децембра уклони с власти. Истог дана за новог кнеза Србије, по други пут, изгласан је тада већ стар Милош Обреновић. Александар Карађорђевић отпловио је за аустријски Земун, баш тамо куда су пре шеснаест година отишли збачени Обреновићи, а и он с оцем четрдесет пет година раније.
И наново живот у емиграцији. Овога пута се населио у Чокину, у Румунији, где је живело претежно српско становништво. Ни ту, међутим, није имао мира.
--------------------------------------
НЕ БОЈИМ СЕ ЈА НИКОГА!
НЕ БОЈИМ СЕ ЈА НИКОГА!
Тома Вучић-Перишић (1787/8–1859) био је војвода и у Првом и у Другом српском устанку, најбогатији и дуго времена најмоћнији човек у Србији. Био је и први српски полицајац и чувар режима кнеза Милоша у време Ђакове (1825) и Милетине (1835) буне, а потом и његов жестоки противник. Умро је под неразјашњеним околностима и сахрањен на Палилулском гробљу на Ташмајдану, о чему је његов праунук Коста Христић овако записао:„У ковчегу је лежао покојник без одела, само у гаћама и кошуљи. Изгледало је као да је то био неки осуђеник и тежак преступник. А то беше негда свемоћни војвода Тома Вучић Перишић”.
Пре тога, без имало увијања пред било ким, Тома Вучић Перишић је, према неким сведочењима, рекао:
„Ја се не бојим никога, ни књаза ни Савета, ни попечитеља ни митрополита, и нико не треба да се боји никога. Ми смо сви равни, што је књаз то је и свињар, што свињар то и саветник, што саветник то и терзија, што терзија то и судија, што судија то и ја. Сви смо ми једнаки: не треба да се само један греје на сунцу, а сви ми стојимо у 'ладу... Ја се не бојим никога, само се бојим Устава, па то ћу рећи и књазу Михаилу као што сам говорио његовом оцу... нек нико не мисли да књаз може да чини у земљи што хоће; он мора да слуша народ и чини оно што народ хоће и заповеда.”
---------------------------
Када је 1868. године у Топчидеру убијен кнез Михаило Обреновић, бивши кнез оптужен је да је организовао атентат, како би поново постао кнез уместо кнеза. У (оправданом) одсуству осуђен је на 20 година робије и заплењена му је сва имовина у Србији.
Суђено му је и у Пешти, а пресуда је опет била лоша по њега. У затвору је, ипак, провео годину дана. Ослобођен је због недостатака доказа. И после тога је извођен на суд и затваран. Накратко.
Пошто је Румунија била (превише) близу Србије, кнез се склања у Беч, али је последње године живота ипак провео у Темишвару, где је 21. априла 1185. године умро, а сахрањен је у Бечу.
Његов син, тада већ краљ Петар I Карађорђевић, без обзира што је на оца био веома љут јер му је тестаментом оставио само 500 форинти, очеве земне остатке пренео је, 29. децембра 1911. године, на Опленац, задужбину-маузолеј Карађорђевића.
* * *
Кнез Аександар Карађорђевић био је на власти дуже и од оца (Карађорђа) и од сина (краља Петра) и од унука (краља Александра). А и живео је дуже од све тројице. Само му је место у српској историји много мање него било кога од поменуте тројице. Заслужено?!
Аутор:
Припремио Петар Милатовић
Илустровао:
Милан Ристић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
