3320 25. 9. 2015.
СВЕ РИБЕ СРБИЈЕ – ДЕВЕРИКА
КНЕГИЊА ИЗ
Стари аласи, ако још има таквих, од свих риба највише воле деверику, не само због лепоте и укуса, него и као потврду да је место на којем лове здраво и чисто, будући да рибље племство увек бира где живи и шта једе
еверика је, молићемо фино, племкиња међу белом рибом. А и шире. Уколико се тако људске особине попут достојанства, отмености, чак и охолости, па и „погледа с висока” могу приписати некој риби, онда је деверика увелико испредњачила. Кнегиња или принцеза, од воље вам. И како су, имам ли на уму њене наречене „карактерне” одлике, тривијална и бесмислена сва та разврставања рибљег света на прву, другу и трећу класу, а како дискриминаторна она која говоре да има риба без икакве вредности… Ма хај’те, молим вас, по ком критеријуму би, узмимо на прилику, сиво-сребрна дјевушка могла да буде у трећој лиги. Све супротно од тога: деверика је неизоставна чланица рибљег Gota almanaha, и ту прича о њој може да почне.Деверика воли дубоку, чисту воду са тврдим, иловастим дном. Где је муљ, мутљаг или каљави плићак ње нема ни под разно. Ближе обали она крупнија прилази врло ретко, обично када вода расте и обично у рано јутро, док се подиже Сунце. Тада је стидљиво радознала, у ствари, проверава има ли ту штогод за јело, па је мање опрезна. Али, чим јака светлост обасја површину она се враћа у свој дубоки тишак. Никада није у живом току, већ у јамама, испод матице, трепери у јату, никуд јој се не жури, код ње нема наглих покрета. Јато деверика чине рибе једне, највише две генерације, крупна се не дружи са ситном, а кад већ зађе у године и добије челично-плавкасто-сиву боју најрађе се креће у (брачном) пару. Одбија да се умеша у рибљи ситнеж или врвеж, на све гледа са одстојања и никада се не појављује на почетку бала. А када се коначно одлучи да ступи на сцену све се очи према њој окрену. Опрезна је и тиха, не прави буку, само се понекад, ко би знао зашто, подигне до површине и „цокне”, те тако најави своју племићку присутност.
Интелигентна је далеко изнад рибљег просека, чак бих могао рећи да је проницљива. Чувени руски ихтиолог Сабањајев каже о њеној „памети” и ово:
„Када је захваћена мрежом, деверика ретко прескаче преко ње (како се види из саме грађе она не може да прави велике скокове), већ лежи на дну мирно, окренута боком и, уколико је дно неравно и има удубљења, често успева да се провуче испод доњег дела мреже.” До принцезе се никада не долази лако, њу красе и неприступачност, и триста препрека, и хаљина и даљина, још мало па би се могло рећи да је чувају и седмоглаве аждаје – што је старо име за телохранитеље.
ли ко се труди, бива упоран и не одустаје, једном ће доћи на јесте. И још нешто, што додатно потврђује њену посебност. Ретко када ћете за једног изласка ухватити више од једне, а сасвим ретко и две капиталне деверике. Чим прва настрада, других ту више нема, намах ишчезну, и ништа их не може повратити, приче о чаробној примами или златној удици тада престају да важе. На пловак се капитална деверика, а таква је у нашим водама свака тежа од килограма, хвата много ређе него дубинским начином, што није мали недостатак. Јер, лов те рибе на пловак има ненадокнадиву чар.
еверика прилази удици врло споро, никада, никада и никада, по цену да остане гладна, не јурца за мамцем (шта ћете, принцеза!), узима залогај лагано, испробава га у меким, напућеним устима (ту сигурно нема силикона!), и тек тада гута. При том, јер се обично храни са дна, одиже залогај, што се види према благом подизању пловка, па треба контрирати тек када он дође у водораван положај. И никако не вући снажно, јер удица може риби да просече губицу. Но, уколико ипак „пловкарите”, обавезно нађите неко место уз окомиту обалу, где је ток спор (што спорије то боље!), а дубина најмање два-три метра. И не тражите је тамо где вода кружи, јер ту не обитава. Обично се за мамац на стајаћим водама у лову деверике користи хлебна ружа, а на текућим два или три мувља или месна црва, много ређе кукуруз шећерац, кувана пшеница или грашак. Крупна деверика зна да удари и на боилу за шарана. Њено бело, сочно место је деликатес, потребно је само мало опреза са ситним костима. Добра је и барена и у чорби, а у тигањ се „мећу” (што би рекла Спасенија Марковић) само ситнији комади, јер је туста, и тешко ју је подједнако добро испржити и на покорици и са унутрашње стране. Словаци је секу уздуж, на две поле, па је тако, стално је окрећући, пеку на таландари, у врелој масти. А тек димљена, мммм, не заостаје за шараном или неком другом на исти начин зготовљеном шпецијом. Највећу деверику видео сам на пијаци у Кладову, била је одимљена, и онако расечена и раширена чинила је готово пун круг, мислим да је одрастао човек није могао рукама обухватити. Која је ово риба, питао сам аласа, а он ми је одговорио одмах, без размишљања:
– Најбоља. Деверика.
о је тачно. Стари аласи, ако још има таквих, од свих риба највише воле деверику, не само због лепоте и укуса, него и као потврду да је место на којем лове здраво и чисто, будући да рибље племство увек бира где живи и шта једе. Младе деверике хране се личинкама, рачићима и воденим глистама, а старије, задржавајући тај традиционални јеловник, понекад воле и да „пасу”, не стога што су травоједи, већ зато што се у воденом растињу крију разне бубице, ларве и црви. О њеној омиљености и распрострањености довољно говоре и многа имена, нека наденута и од миља. Деверики се тепа, почев од деминутива и хипокористика деверичица и деверуша (млада, сјактава, привлачна персона), па онда редом, ниједно не пара уши: плошчић, брен, кошћак, кусир, мурга, сивак, синац, сињ, сињац, ширајка. Чак и кад се за њу каже лопатарка, пре се мисли на њену ауторитативну ширину и складну попуњеност, него на то да је, не дај боже, запослена у неком грађевинском или другом јавном предузећу. Кнегиње не раде превише, нити се превише замарају. Дискретност и достојанственост пре свега, а када је реч о храни, мора се, под обавезно, водити рачуна о изгледу. Увек се нађе нешто да се презалогаји, ама, боље је чалабрцкати пет пута на дан, него се набокати за ручком или вечером. То је господична научила и без савета нутрициониста.
Деверика, заиста, једе непрестано, осим у најтоплије доба године када је живахна у свитање и сутон, премда се и тада са доста успеха може ловити од јутра до вечери, али дан мора бити застрвен облацима. Уз добру примаму, на добром месту, под условом да сте тихи и не дозволите риби да при извлачењу много пљеска по води, можете се сити наловити лепих, крупних деверика, најважније од свега је да задржите јато у ловном подручју. По неписаном правилу, треба забацивати што даље од себе, дубинку и преко двадесет метара, а са пловкарошким штапом или штеком и до десет. Посебно је занимљиво то што преопрезна деверика, проверавајући мамац, понекад зна да се очеше о струну, па је месари који лажно носе часно име риболовца масакрирају, као скобаља или толстолобика, оним „префињеним” методом у народу познатом као „грабуљање”, када се крупна риба џелатски качи великим трокраким удицама. Понекад се то чешање о најлон покаже и на чудном, асиметричном раду пловка. Тада треба бити стрпљив и сачекати да риба заиста приђе мамцу. Ако и не затрза, ником ништа, није пао шећер у воду, доћи ће други пут.
атинско име деверике је Abramis brama, а њене блиске рођаке, непризнатог племства и много простијих манира су кесега/шпицерка (Abramis ballerus), кесега/црноока (Abramis sapa) и крупатица (Blicca bjoerkna), а јављају се и разни варијетети и бастарди које у народу зову једноставним именима белка и платика. Понеко говори и о носари/шљивару (Vimba vimba) као о деверикином сроднику, мада је носара нешто између скобаља и наречене беле фамилије, па је понегде зову и блауносер и бели скобаљ. 
ов на све те рибе сличан је лову на деверику, с тим што је знатно лакши, како због многобројности дате популације, тако и због мањег опреза. Деверика живи дуго (кажу и преко двадесет година), касно полно сазрева, мрести се с пролећа, као и друге беле рибе, на затрављеним, разливним местима, најраније у априлу, најкасније у јуну, када се температура воде умири на петнаестак степени. Женке у пуној снази положе и до пола милиона јајашаца, али тек неколико промила од тога броја има изгледа да доживи узраст родитеља. Деверика иначе може достићи тежину од преко пет килограма, али су најчешћи ловни примерци око 500–600 грама. Има је свуда по Европи, осим у њеним најсевернијим, скандинавским деловима, а сразмерно је честа у рекама, језерима, дубљим барама и каналима Србије.
ошто се у јесен добро нахране и обложе масним наслагама које су им и термоизолатор и залиха хране, деверике се повлаче у кртог. Начине густо, вишеспратно јато, збију се једна уз другу и потону у полусан, сводећи покрете и друге животне активности на минимум. Не хране се готово никако, али уколико којим случајем убаците удицу у кртог узимају као луде. Ситније рибе окруже јато деверика и понекад штрпкају густу слуз којом су дјевушке обложене, те тако лакше преживе глад и зиму. Деверике у хладном добу године остану активне једино при изворима топлије воде или при вештачким изливима (топлане, термоцентрале, колектори, дубоки лучки затони), а посебно воле да се подвуку испод бродова у зимовницима. (Ех, једном давно, на Савском зимовнику, ловили смо и по двадесет полукилашица усред јануара, још су одзвањале петарде од прославе Нове године.) У потрагу за храном крећу нешто пре мреста који их, као и све друге рибе, испости и ослаби. 
тмено успорена, готово лења, деверика плени својом мирноћом, држањем и карактеристичним изгледом. Висока је, широка је, малих уста, и врло, врло грациозна, сваки рибар осети узбуђење када му њено плошно тело додирне длан, отприлике онако као када се енглеска краљица поздрави са понеким дечаком или девојчицом који сакупљају лоптице у Вимблдону. Кратковида је а не воли да носи наочаре, па шкиљи, правећи се да никог не познаје. Као и свака племкиња, осетљива је на јаке и неприродне звуке, стога не скачите по чамцу, не трупкајте по обали, не правите буку када бацате примаму, и говорите тихо, у високом сте друштву, поштујте протокол! При извлачењу, деверика се не отима превише, углавном удара у страну, користећи отпор велике једрене површине својих бокова, рекло би се да са неком урођеном ароганцијом одбија да учествује у тој простачкој игри извлачења из воде. Упамтите, севап је вратити сваку, па и ту ухваћену рибу. Ем је избирљива, ем је осетљива на промену времена, важно је и који ветар дува, и каква је боја и висина воде. А тек варирање ваздушног притиска… осећа га боље од било ког барометра. Колико сам успео да доконам, чини ми се да највише воли мирне, сиве, помало тешке, запарне дане, тада најбоље ради.
Највећу своју деверику, нешто мању од два килограма, упецао сам на неком безименом каналу поред смедеревске железаре, у рано летње јутро, на кувану пшеницу. Дан је био облачан, прилично спаран. Бацио сам шаку набубрелог жита на дубоко, претходно доста често и обилно храњено место и по мраку, тек су се разазнавали први обриси обале и трске, забацио два штапа са пловцима. За више није било потребе, бар не док се сасвим не раздани. Непун минут затим, само што је, претпостављам, мамац додирнуо дно, пловак са светлећом ампулом кренуо је навише. Сачекао сам колико треба и благо потегао штап. У први трен, учинило ми се да сам закачио удицу за неки корен или потонули пањ, али је одмах потом риба споро кренула ка површини и малтене без отпора сам је довукао до обале.
агазио сам у плићак и на једвите јаде прихватио је руком, мередов и чуварку још нисам био припремио. Сетио сам се да у торби имам велику пластичну кесу, брзо сам је извадио, напунио водом до пола и у њу убацио рибу. Дисала је равномерно, дрхтурећи перајима. Кесу сам завезао и окачио о јачи врбов штап пободен у плићак, тако да је та моја назови чуварка готово цела била у води. Наставио сам да се мајем око осталог прибора, узбуђен што је дан тако лепо почео, пун оне сврбљиве наде да ће се тако и наставити. Али, чим је сунце грануло и водена површина постала огледало, све се умртвило. После сат, сат и по, видећи да се нећу баш напецати, реших да се врнем кући. 
паковао сам прибор и пошао да из уроњене кесе рибу преместим у торбу. Врага, кеса је зјапила празна. У онако завезаној и пуној воде било је довољно да велика, широка риба само удари репом или боком и да од унутрашњег притиска зидови њеног затвора једноставно прсну. Тако је и било. Заслужено, нема шта. Неизбежни господин случај сваком пружи прилику, па уколико је изабрани искористи, добро јесте, а уколико не, прилике више неће бити.Никада.
Све нешто слутим, или замишљам, да је та моја несуђена принцеза у међувремену постала краљица и да сада у свом подводном, рибљем дворцу, окружена другим дворским дамама, надгледа своје многобројно потомство. Поданици јој прилазе скрушено, савијени у пасу, а она их са свог престола, благо подигнуте браде, посматра онако како јој шикује.
Отмено, гордо, и с висока.
Аутор:
Михајло Пантић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
