ФИЛМ

КАЗАБЛАНКА - НАРЕДНИК ЈОРК

Задатак за све од 7 до 107 година – наћи ова два филма и погледати их пажљиво! Ради се о ремек-делима филмске уметности прошлога века

   „Казабланка”, мелодрама са Хамфријем Богартом и Ингрид Бергман у режији Мајкла Кертиса, и „Наредник Јорк”, биографска, ратна прича из Првог светског рата, с великим Гаријем Купером, у режији Хауарда Хокса, два су овонедељна филма о којима причамо причу. Оба су снимљена почетком четрдесетих година прошлог века. „Наредник Јорк” је на четрнаестој додели Оскара, 1941. године, имао највише предлога, али награда Академије отишла је филму Џона Форда „Како је зелена била моја долина”, још једном од несумњивих врхунаца филмске уметности.
   Ипак, сам Џон Форд, коме је ово био трећи Оскар (други узастопце), свом пријатељу Хоксу је рекао да су га по његовом мишљењу заслужили он и „Наредник Јорк”. „Казабланка” је освојила три Оскара (међу којима и онај за најбољи филм) у марту 1944. године.

Богарт и Бергманова, легенде „Казабланке”

Пређимо одмах на везу ова два филма због које су се нашли у овој рубрици. У то време у Холивуду израз „филмска индустрија” био је слика и прилика онога што се дешавало у стварности. У неколико „фабрика”, великих студија, снимало се неколико десетина филмова годишње. Радило се као на покретној траци – откупљивање права за књиге, одељења за развој сценарија, глумци и редитељи запослени као неки службеници. Водећи редитељи често су режирали и по пет, шест дугометражних играних филмова годишње. Они су се снимали за три до четири недеље, а припреме (одабир ауторске екипе и глумаца, тражење места за снимање и прављење костима и сценографије) и постпродукција (монтажа и снимање музике) обављани су муњевито, с много рутине и потпуним одсуством „уметничарења”. У времену без телевизије публика је била жељна нових прича и пустоловина. У данашње време чак и најзапосленији редитељи раде један филм у две године, а сама снимања отегну се на по неколико месеци. Да не говоримо о обради звука, рачунарским ефектима и обимним рекламним кампањама које и саме одузимају некад и више од годину дана. Дакле, у таквом, некадашњем, студијском систему на паузи за ручак срела су се двојица колега Хокс и Кертис. Пожалили су се један другоме на следећи филм који припремају.
Хокс је рекао да уопште нема замисао како да режира ту „музичку комедију” по никада реализованом позоришном тексту „Сви долазе код Рика”. Нарочито се жалио на неку масовну сцену са свирањем и певањем у којој цела кафана изводи „Марсељезу”. Само један лик у сценарију је Американац, а сви остали ратне избеглице из Бугарске, Чешке, и разних таквих „непознатих” европских земаља, док су негативци Немци и Италијани. Кертис је пак рекао да се мучи с биографијом ратног хероја Јорка из Првог светског рата. Тај најодликованији Американац из Првог рата је брђанин с неких америчких планина а Кертис, господин из Европе, заиста не зна ништа о тим простацима.

Купер као наредник Јорк

Хауард Хокс и сам је био амерички војник у Првом светском рату, а касније је имао углед великог пустолова, пилота, возача ауто-трка, дакле, ратни филм му је одговарао. С друге стране, Мајкл Кертис је био досељеник из Европе, па је имао све услове да разуме ликове и заплет „Казабланке”. Будући да је у Првом светском рату био борац аустроугарске војске, разумљиво је да му је било у најмању руку непријатно да буде редитељ приче о јунаку „с друге стране”. Опет, Хокс је сам за себе рекао да је „велика кукавица као редитељ и да због тога воли да до танчина разради сценарио”, па је стога јасно да му је „Казабланка” „шкрипала” као прича. Истина, филм је касније добио Оскара баш за сценарио, али вероватно су још много радили на оном који је читао Хокс. Једино је нејасно шта је Хокс имао да замери чињеници да филм има неколико музичких нумера. Па управо је познат по томе што је у готово сваком његовом филму постојала бар једна сцена у којој јунаци узимају инструменте и певају неку песму. То је једно од препознатљивих обележја Хоксовог редитељског рукописа. Вероватно су о свему томе проћаскали за ручком пре него што су се вратили свако у свој студио и климнули главом асистентима који су викнули „Акција!” Кертис је вероватно тог поподнева режирао Џејмса Кегнија, а Хокс Керија Гранта...

    Мајкл Кертис рођен је 1886. године у Будимпешти (у то време Аустроугарска). Мада је рођен као Мано Кертес Каминер, од самог почетка филмске каријере користио је име Mihaly Kertesz, што би се у варијанти српског језика изговарало Михаљ Кертез. Потписан је на 173 филма! Сматра се пиониром мађарске кинематографије и постигао је озбиљну каријеру у Европи пре него што је 1926. године отишао у Америку.
   Цела Америка пуна је досељеника који прилично лоше стоје с енглеским језиком, сам Холивуд препун је најчуднијих нагласака, чак и међу самим власницима студија, али наш Михаљ је био шампион анегдота о погрешно изговореним речима и фразама.   Стога је занимљиво да је баш он режирао „Казабланку”, између осталог познату по легендарном дијалогу:
   – Свитнесхарт, вот воч?
   – Тен воч.
   – Сач мач?!
   (Sweetnessheart, what watch? Ten watch. Such much? што би у верзији досељеника из средње Европе требало да значи: Драга, колико је сати? Десет сати. Тако много?)
   Урадио је дванаест филмова с Еролом Флином, осам филмова с Богартом и два с Елвисом Преслијем.

Углавном, као што наслућујете од средине претходног пасуса, двојица уважених редитеља извршила су „мењажу” сценарија и омогућила да се после овог ручка историја филма „угоји” за два велика дела.
Домаћи задатак је да како знате и умете нађете ова два филма и пажљиво их погледате. И, пазите, можда будемо пропитивали следећег часа!

     Филм с вероватно највише цитата који се користе у свакодневном животу. Код нас је најпознатија последња реченица у филму: „I think this is the beginning of a beautiful friendship”(Мислим да је ово почетак једног дивног пријатељства). Можда најпознатији филмски цитат на свету је Богартов шеретски поздрав „„Here’s looking at you kid” (непреводиво). Њиме на пример Спилберг, Лукас и њихова дружина наздрављају увек кад чашом шампањца прослављају снимање првог кадра свог новог филма.
    Али, цела „Казабланка” обилује фантастичним сценама и још бољим дијалозима. Просто је несхватљива магија која се одвија између Ингрид Бергман и Богарта, мада је још необјашњивије да после овог филма њих двоје никада више нису играли заједно.
Браћа Епштајн, који су добили Оскара за сценарио „Казабланке”, били су први близанци који су добили ту награду.
    Радња се дешава на северу Африке, филм је снимљен у студијима у Холивуду, а само један човек из читаве екипе заиста је био у Казабланци.
Међу правим филмофилима „Казабланка” се ипак сматра за помало олако извикано ремек-дело, чија омиљеност није сасвим објашњива чиниоцима филмског језика, већ неким другим начинима који од неких филмова направе хит или мит.

    Ово је један од великих примера шта значи савршена глумачка подела, затим шта је то филмска глума, као и како се режира у циљу причања приче. Као и обично код Хауарда Хокса, испод те приче која се наизглед прича зато што је занимљива, назире се рудник величанствених моралних дилема и примера који на готово библијски начин расправљају о људским поступцима и обичајима.

Прави наредник Јорк

    Гари Купер, један од назгоднијих мушкараца снимљених филмском траком, овде игра необразованог провинцијалца и простака чији мозак ради прилично споро и једноставно. А онда нас Хокс и Купер „провозају” онако како то само добри филмови могу и на крају нас „истоваре” у оној земљи где живе хероји и људска бића на која желимо да се угледамо...
    Сценарио овог филма писало је шест сценариста, међу којима и Џон Хјустон, али и сам Алвин Јорк чија је ово истинита животна прича.
„Наредник Јорк” први је филм који је у животу видео Клинт Иствуд и то се може приметити и осамдесет година касније, док гледамо његове режије...

Хауард Хокс рођен је 1896. године и режирао је 47 филмова у раздобљу од 1926. до 1970. године. Иако нико не сумња да је био један од најважнијих филмских стваралаца свих времена, никада није добио Оскара, али је Америчка филмска академија исправила ту грешку доделивши му звезду за животно дело 1974. године. Француски новоталасовци су га обожавали, а млади Ерик Ромер је у једној критици написао: „Ко не воли филмове Хауарда Хокса, тај уопште не воли филм.”
Хокс је на филму и ван њега волео авионе, тркачке аутомобиле, мушкарце веште у пословима којима се баве и посвећене професији. За женске ликове у његовим филмовима говорили су – „само још један од момака” и те „лафице” у филмским круговима зову се „Хоксове жене”. Није волео очигледне поруке у филмовима, уметничарење, па дакле ни наглашене и наметљиве стилске фигуре. Практично не постоји филмски жанр у ком није оставио траг. У историји ће остати запамћен као синоним за филмове о пилотима, вестерне и откачене комедије с брзим луцидним дијалозима. Радио је с најбољим сценаристима свог времена Беном Хектом, Џоном Хјустоном и Билијем Вајлером, као и с писцима Фокнером и Хемингвејем. Био је омиљени редитељ Годару, Шабролу, Тарантину, Карпентеру, Волтеру Хилу и Брајану де Палми. Био је познат као женскарош. Три пута се женио и имао четворо деце.

    У данашње време с обиљем података на кабловској телевизији и интернету веома је важно знати како користити њихову несагледиву количину. Искуство, знање и памет не могу да се „даунлодују” нити „гуглују”. Интернет је само један велики „хард диск” на коме је записано готово све (па дакле и свашта), али потребно је знати које фајлове на њему тражити. На пример, треба научити да се гледају уметнине из ранијих раздобља филмске уметности јер је то веома важно за данашње, а још више за будуће време. За то данас постоје не само естетски разлози већ и они историјски, антрополошки, социолошки, политички...
   У филмовима је забележено и сачувано непроцењиво благо о врсти којој припадамо. А захваљујући новим технологијама као што је интернет, то благо није превазиђено, него управо обрнуто, оно је сада доступно великом броју људи. Идите тамо и узмите га. И немојте после да кажете да вам „Забавник” није рекао!
    Такође, ако се будете нећкали због црно-беле слике, звука који није 5+1 или демоде фризуре главног јунака, никад не заборавите савет великог Питера Богдановича:
    Једино филмове често означавају као „старе”. Никада се не каже „Да ли си прочитао стару књигу Достојевског?” Или „Да ли си видео ону стару слику Рембранта?” Или „Да ли си чуо стару симфонију Моцарта?” Ако нисте видели неки филм, он је за вас нов (понављамо цитат из прошлог броја).

Аутор:

Милутин Петровић

Wed, 06/07/2011 - 10:02

lglg (not verified)

Manolo Blahnik

On design, multi-level crisscross weave and Manolo Blahnik around the ankle to bind belt is inherited the Rome of Manolo Blahnik Canada sexy enchanting and cool shoes are fashionable, send out the Manolo Blahnik Sandals people cannot be ignored the existence feeling, will be women's independence temperament Cheap Manolo Blahnik Sandals full expression.

Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту