Византијске приче
КАЛИГРАФ ТРАЖИ



Утицај сестре и жене умногоме је допринео да цара Теодосија II историја памти као успешног владара

Када је цар Аркадије (395–408) умро у Цариграду 1. маја 408, његов син и наследник Теодосије II имао је тек седам година. Власт је најпре као регент преузео угледни великодостојник Антемије, али га је уз подршку двора и сената 414. године потиснула Пулхерија, најстарија кћи покојног цара Аркадија, тада у узрасту од петнаест година. Она је проглашена за августу и са две млађе сестре је у храму Свете Софије положила завет да се неће удавати. Као ватрена и строга хришћанка, усвојила је монашки начин живота и увела га у дворску свакодневицу.
Отуда се у сачуваним изворима наводи како је за њене владавине царски двор у Цариграду умногоме наликовао на манастир. Сматра се да је Пулхерија 438. године пронашла кости 40 севастејских мученика, војника који су страдали за Христову веру 320. године, и свечано их сахранила. Она је савршено знала латински и грчки, водила је обимну преписку и у својим рукама држала све конце управљања Царством.
Гласници на све стране
Само две године старија од Теодосија II, Пулхерија је у великој мери утицала на образовање и стасавање млађег брата. Млади цар исказивао је посебну склоност према природним наукама и астрономији, а на двору је имао богату библиотеку. Он се с пуно одушевљења посветио преписивању и украшавању рукописних књига због чега је стекао надимак „Калиграф”. Попут сестре, био је страсно привржен хришћанству и волео друштво духовника. Међутим, Теодосијева побожност није била искључиво његова лична ствар, већ је често прелазила границе приватности. Тако је једном приликом цар престоничку светину повео на хиподром да заједно певају химне како би зауставили снежну олују. Црквени историчар Сократ је последице оваквих догађаја сажео у једну реченицу: „Читав град је постао црква”. Због тога се раздобље његове владавине обично описује као спој царске побожности и јавне политике.
Пулхерија је, дакле, у првим годинама царевања Теодосија II, кад је још био малолетан, уместо брата управљала Византијским царством. И касније, захваљујући богатству, као и снази личности, она је имала огроман утицај на збивања на двору.
Друга жена која је у великој мери утицала на Теодосија II била је Атенаида, кћи Леонтија, професора реторике на гласовитој Платоновој академији у Атини, најбољој школи античког света. После очеве смрти обрела се у Цариграду, а онда се њен животни пут на необичан начин укрстио са царевим.
Теодосије II доспео је у године за женидбу и истрајавао на томе да његова будућа супруга мора да буде лепотица какве нема на свету и племенитог порекла, односно владарског рода. И сам је био свестан да овакав захтев није било лако испунити, па га је донекле ублажио. Будућа невеста не мора да буде племенитог рода, не мора ни да буде богата, али мора да буде лепотица. Пулхерија је са сарадницима својски прионула на посао да млађем брату нађе одговарајућу девојку.
Гласници су се разлетели по Царству, а она је водила живу преписку са намесницима провинција којима је наложила да траже одговарајућу невесту за младог цара. Упркос огромним напорима које је Пулхерија уложила, коначни успех је изостао, а онда се стицајем околности пред њом појавила управо онаква девојка о каквој је Теодосије II маштао.
Спој паганства и хришћанства
Атенаида је с разлогом била незадовољна начином на који је њен отац расподелио наследство јер је у завештању готово све оставио двојици њене браће. Она је добила само невелику суму новца. Према сачуваним изворима, на коленима је молила браћу да добије трећину наследства, што би по њеном мишљењу било праведно, али су они то одбили. Повређена неправдом, напустила је родитељски дом и стигла у Цариград где је живела њена тетка. Без много оклевања, Атенаида се непосредно обратила Пулхерији, тада најмоћнијој личности у Византији, објаснила јој свој случај и затражила помоћ.
Својом лепотом и образовањем оставила је снажан утисак на цареву сестру која је одмах била свесна да је нашла праву супругу млађем брату. Пулхерија је Атенаиду и њену тетку одмах сместила у царски двор и обавестила Теодосија II да је управо пронашла лепотицу коју је тражио. Нестрпљиви млади цар захтевао је да одмах види девојку, па макар и кроз завесу. Сестра му је изишла у сусрет и Теодосије II се у Атенаиду заљубио на први поглед.

Венчање је обављено 7. јуна 421. године. Атенаида се одрекла многобожачких веровања, примила свето крштење и своје паганско име заменила хришћанским Евдокија, тада омиљеним на царском двору. Отуда се у научној литератури среће под заједничким именом – Атенаида-Евдокија. Ипак, она је била занимљив спој паганства и хришћанства и у себи је помирила ове две верске супротности. Писала је стихове како верског, тако и световног карактера. Тако је, на пример, стиховима хомерског метра приказала извесне епизоде из живота Исуса Христа.
Сукоб ове две изузетне жене био је неминован, а њихово супарништво се у Византији нарочито осећало током превирања двадесетих и тридесетих година 5. столећа. Једно време превага је била на страни Атенаиде-Евдокије, али је на крају као победница ипак изашла Пулхерија.
Богородица или човекородица
Под утицајем супруге, цар Теодосије II је указом издатим 27. фебруара 425. године утемељио цариградски универзитет. У ствари, овим актом је реорганизована настава на училишту које је столеће раније основао Константин Велики. Управо овде почиње историја високог образовања у Цариграду, на школи која ће у бурним догађајима византијске историје више пута нестајати и царским указима бити поново обнављана. На основу Теодосијевог указа основан је универзитет на којем су утемељене катедре грчке и латинске граматике и реторике, права и филозофије. Настава је вођена на грчком и латинском језику, а изводио ју је тридесет један професор: један филозоф, два правника, десет грчких и десет латинских професора граматике, пет грчких и три латинска ретора. Из распореда и броја предавача види се да је блага предност дата грчком, али је и латински задржао своју важност. Подсетимо се да је први универзитет на латинском Западу основан знатно касније, у Болоњи 1118. године, а то је данас најстарији универзитет у Европи.
Други велики подухват Теодосија била је кодификација римског права изражена кроз доношење такозваног Теодосијевог кодекса (Codex Theodosianus). Стање наслеђено из римског правног живота било је несређено, а да би га довео у ред цар је 429. године саставио комисију правника и поверио јој задатак да сакупи и среди царске законе донете после 312. године. Исход оваквог прегнућа било је доношење Теодосијевог кодекса 438, дакле после пуних девет година истрајног рада. Реч је о првој званичној збирци царских закона издатих после Константина Великог, сјајном подухвату чији је резултат приручник римског јавног права, осмишљен као практичан водич за магистрате и судије. Нови законик, највеће дело правне кодификације пре Јустинијана, обезбедио је правном животу Царства чврсту основу која му је недостајала.
У годинама када је дошло до великог сукоба у цркви на цара Теодосија II утицај је имала управо његова супруга Атенаида-Евдокија. Царева сестра Пулхерија тада се налазила у сенци. Године 428. на столицу цариградског патријарха сео је Несторије, припадник антиохијске богословске школе која је сматрала да је Исус Христос рођен само као човек. Он је одмах почео да шири своје учење. Невоља је била у томе што је то учење омаловажавало Христову мајку Марију. Ако је родила Христа човека, она се никако није могла назвати Богородицом него само Христородицом или Човекородицом.
Међутим, у византијској престоници на Босфору већ се био развио култ Богородице као заштитнице Цариграда. И, заиста, у хиљадугодишњој историји Византије она је у много наврата спасла Цариград од напада разних непријатеља (Персијанаца, Авара, Словена, Арабљана, Бугара, Печенега, Руса, Турака). Њену огромну икону, коју није могао да носи један човек него више њих, у критичним приликама житељи престонице износили су на бедеме града. На тај начин бодрили су себе, али су истовремено и нападачима стављали до знања да се узалуд труде.
Сада, када је Несторије почео да негира Марију као Богородицу, била су грубо повређена верска осећања Цариграђана. Они су незадовољно гунђали: „Ми имамо цара, али немамо патријарха!”. Ово испочетка тихо гунђање, као очигледни знак сталног незадовољства, временом ће добијати на замаху и прерасти у слепи бес који ће се у једном тренутку излити у велику побуну на улицама Цариграда. Огорчена светина кренула је пут царског двора и забележено је чак и то да су каменицама гађали цара.
Повратак Пулхерије
Спољна политика Теодосија II, поготово када су у питању били Хуни, налазила се између троме и опрезне. Немоћни да му се супротставе на бојном пољу, Византинци су спремно пристајали на плаћање данка који је у више наврата био повећаван. Савременик Приск, који је као изасланик из Цариграда боравио на Атилином двору и добро познавао оновремене прилике, забележио је:
„Римљани су се сложили са свим Атилиним налозима, прихватајући их као заповести свог господара...
Из тих разлога прогутали су свој понос и покорили се Атили, али су покушали да припреме војну акцију против других народа, окупљајући одреде и именујући заповеднике.”

Цариград у време цара Теодосија II
Атенаида-Евдокија је 438. предузела ходочасничко путовање у Свету земљу, а када се следеће године вратила у Цариград налазила се на врхунцу моћи. Пошло јој је за руком да умногоме потисне Пулхерију. Међутим, 443. године уследио је њен брз и коначан пад. Прошириле су се гласине о њеној прељуби, које су вероватно биле нестините, али ипак довољне да царица падне у немилост. Отишла је у Јерусалим у неку врсту добровољног изгнанства, али је, изгледа, задржала титулу царице. У Цариград се више није враћала, а у Јерусалиму је преминула 460. године.
Одлазак Атенаиде-Евдокије у Јерусалим омогућио је Пулхерији да поново стекне ранију моћ и утицај. Она је, за разлику од брата и снаје, у сукобима унутар цркве здушно подржавала струју која је однела победу.
У јулу 450. године Теодосије II је пао с коња и погинуо, а његова изненадна смрт протумачена је као божја казна због погрешне црквене политике коју је водио. Будући да није имао сина и наследника, за цара је изабран Маркијан (450–457) који се оженио сестром свог претходника. Пре царског венчања цариградски патријарх Анатолије (449–458) дао је Пулхерији разрешницу на свечани завет да се неће удавати. Виши државни интереси налагали су јој да преиначи давно донету и деценијама поштовану одлуку. Управо је Пулхерија одиграла велику улогу у припремама за нови васељенски сабор.
Да је Маркијан био војник од заната, показује његова политика према моћном хунском вођи Атили. Претходна цариградска влада је у оправданом страху од његове одмазде пристајала на понижавајуће услове и огроман данак који им је Атила наметао. Нови цар, међутим, хладно је одбио давање данка и послао Атили поруку да се, уколико буде потребно, неће либити да уђе у рат против Хуна, поруку коју је овај веома добро разумео. Нови тон византијске дипломатије био је велико изненађење и изражавао је Маркијанов карактер, а Атили ставио до знања да уцене више не помажу. Због тога, али и због ко зна чега још, Атила се окренуо према Западном римском царству.
* * *
У Халкедону, граду на малоазијској обали Босфора, преко пута Цариграда, уз присуство рекордних 630 епископа (ни пре ни после никада их није било толико) у јесен 451. године одржан је Четврти васељенски сабор који се због својих одлука сматра најважнијим од седам васељенских сабора. Усвојена је догма о двема природама у Христу (човечанској и божанској), недељивим али и неспојивим, догма за коју се својски залагала и царица Пулхерија. Моћна царица преминула је у јулу 453. године.

Аутор:
Радивој Радић
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре