За читање и уживање - Славко Вукосављевић

Калдерон је био Јеврејин и живео је у Бечу где је и рођен. Био је трговац и пријатељ мог оца. Једанпут је долазио у Ужице када сам био дете и нејасно ми је остао у сећању само његов благ поглед. Остало ми је у сећању и то да је радо јео ужичка јела, али и да је мајка желела да за његову посету припреми гуску на јеврејски начин (знам да је то урадила само једном у животу, том приликом, и да се мени много свидела паштета од гушчије џигерице). У годинама када сам постао дечак, отац је већ престао да одлази у Беч ради набавке робе за своју мануфактурно-галантеријску радњу у Ужицу, засновану пре балканских ратова, али смо од Калдерона и даље сваке године за Божић ми деца добијали пакетиће са чоколадама и бомбонама. Пакетићи су престали да долазе и Калдерон је престао да се јавља, некако ипак изненада, када је Немачка извршила припајање Аустрије великом Рајху (тада сам већ и ја редовно читао новине).
Догађаји су се брзо развијали и рат је захватио готово читаву Европу. Отац се више пута питао шта је било с Калдероном, да ли је изненада умро (био је старији човек) или је убијен одмах приликом Аншлуса. Није веровао да је Калдерон некуда побегао јер овај није имао деце, а и жена му је била умрла, тако да је живео сам. Рат је затим дошао и код нас и ми смо наставили да живимо наш ратни живот, са нашим невољама, бригама и страховима. Калдерон је био ожаљен и скоро заборављен.
Изненада, када се већ назирао крај рата, чини ми се почетком 1944. године, сасвим изненада, као гром из ведра неба, као што се све ствари у рату догађају, догодило се још нешто што је изгледало потпуно невероватно. Стигао је као са неког другог света, чудан глас на чудесан начин. Једног дана отац се вратио у кућу веома узбуђен и видљиво измењен. Са страхом смо очекивали шта ће да каже. Када се мало прибрао, отац је, плачући, једва изговорио: „Стигао је поздрав од Калдерона!” Затим нам је укратко и полако испричао шта је било. Човек који је тек дошао из Београда (отац нам ни тада ни после није рекао име тог човека) пренео му је поруку од Калдерона. Порука је била усмена и гласила је овако (отац је понављао напамет, реч по реч):
„За драгог Вукосављевића. Преко ’Грчке краљице’ у Београду. Поздрав од Калдерона.”
Човек који је тек стигао из Београда пренео је још једну поруку, такође усмену, од власника „Грчке краљице” Милована Даничића. Овај је додавао своје објашњење. Рекао је да судећи по личности која му је као последњи гласник пренела поруку у Београду, може доста сигурно да претпостави да је Калдеронова порука кренула из Будимпеште или да је туда морала да прође. Када, одакле и како је послата и којим путевима је ишла, не може се сазнати. Вероватно је сваки од људи који су напамет учили поруку познавао само онога од кога је чуо и онога коме је рекао.
Радост што се Калдерон јавио трајала је само онолико колико је требало да се чују речи његове поруке. Сви који смо је чули одмах смо схватили да је њено значење било страшно. Отац је, гласно размишљајући, вршио сажимање усковитланих мисли свију нас. Говорио је полако и с прекидима. Све се сводило на још неколико реченица. Калдерон је највероватније одмах побегао из Беча у Будимпешту. Тамо је само кратко време могао бити примирен варљивом заштитом Хортијевог режима који је све до пред крај рата отезао са изручивањем Јевреја у немачке руке. Тада је Калдерон схватио да је смрт намењена његовом народу на мађарском простору мало одложена, али да је он већ ухваћен у клопку: спаса нема. И онда је послао поруку невиног осуђеника. Био је то последњи поздрав. Заувек. Као пригушен крик човека кога убијају, као недовршена порука једном удаљеном пријатељу: немојте заборавити.
Пролазиле су године. Сада већ давно нема на овом свету ни Калдерона ни мог оца ни негдашњег власника „Грчке краљице”. Вероватно нема ни оних непознатих који су преносили поруку кроз вихоре рата. Често сам размишљао о свима њима. Нису то били анђели, такве илузије нисам имао чак ни у младости. Све су то били обични људи, са манама и гресима, али и са неким врлинама које ни најтежа искушења у страшним временима нису могла да униште. Те врлине су биле доброта и љубав, поштење и поштовање човека. Окружени злом безобзирношћу, такви људи су, ипак, увек живели и увек ће живети на овом свету. Калдерон је то знао и у томе је била његова нада. Вешто је саставио поруку која се лако могла упамтити и усмено преносити. Калдеронова надања, његова последња надања, нису била изневерена. Порука је стигла до Ужица!
Мени као негдашњем сведоку свега овога, остало је само то да Калдеронову поруку најзад ставим на хартију и упутим је на неку непознату адресу у непознатој будућности .