Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Свака слика има причу


КАКО УСТРЕЛИТИ
  
            
Добар глас о једном од најпознатијих и најцењенијих европских сликара с почетка прошлог века данас је само једва чујни одјек. Ипак, постоји нешто због чега неће утихнути


„Ајгер, Монх и Јунгфрау над морем магле”, 1908. година, фотографисао Клод Борнан
(© Muséе Jenisch Vevey)

а размеђу векова, 1900. године, у Паризу, на Светској изложби, швајцарски сликар Фердинанд Ходлер је за слику „Дан” награђен Златном медаљом. Наредне године, за Музеј уметности у Берну насликао је четири велике композиције – „Ноћ”, „Дан”, „Разочаране душе” и „Еуритмија”.   
  Гостујући на 19. изложби бечке сецесије одржаној у Берлину 1904, славодобитно се представио тридесет и једном сликом. По наруџбини Удружења пријатеља уметности из Јене и Вајмара, у предворју Универзитета у Јени израдио је, 1907, монументалну композицију „Одлазак јенских студената 1813”, призор из ослободилачке борбе против Наполеонове војске.
   Од 1911. до 1913. радио је на слици „Једногласност” у Градској кући у немачком граду Хановеру. Исте, 1913. године постао је официр Легије части. У Музеју уметности у Цириху, 1917, приредио је велику изложбу и представио зидну слику „Поглед у бескрај” на којој је радио пуну деценију. Критика је његов рад дочекала са одушевљењем. Та изложба донела му је и велику новчану добит. За почасног грађанина Женеве проглашен је 1918. године.
   Фердинанд Ходлер је у то доба, почетком прошлог века, био један од најпознатијих и најцењенијих европских сликара. А његов живот чини све што је постигао још вреднијим.

                                                 Време смрти

   Родио се 14. марта 1853. године у Берну. Био је најстарије од шесторо деце. Одрастао је у сиромаштву, а животи његових ближњих окончавали су се прерано и пред његовим очима. Отац Жан, занатлија, столар, умро је од туберкулозе када је Фердинанду било само осам година. Прве лекције о сликарству будући уметник добио је од свог очуха, декоративног сликара Готлиба Шупбаха. Мајку Маргариту иста болест однела је када му је било четрнаест година. Након њене смрти, из Берна је отишао у оближњи Тун и постао ученик локалног пејзажисте Фердинанда Зомера. Из Туна се преселио у Женеву, а очаран његовом даровитошћу сликар Бартелми Мен, Енгров ученик, пристао је да га упућује у тајне сликарства без икакве новчане накнаде.  У Меновом атељеу провео је пет година.

„Монх у облацима”, 1911. година

   До 1885. године остао је без браће и сестара. Све их је покосила туберкулоза. И његову велику љубав, Валентину Годе Дарел, коју је упознао у јесен свог живота, 1908, однела је тешка болест, овога пута рак. Уметник је уз њу провео две године, покушавајући да јој помогне и гледајући како јој се живот гаси. Три и по године након што је однела Валентину, смрт је, 19. маја 1918, дошла и по Фердинанда.

                                              Време непријатељ

   Време, најбољи лек али и најстрожи судија, није било наклоњено Фердинанду Ходлеру. Данас се о њему изван Швајцарске зна веома мало, а она ретка помињања у прегледима историје уметности углавном су одјеци негдашње славе, или кратки и не баш похвални осврти на његов рад.
   Ђулио Карло Арган, чувени италијански историчар уметности, веровао је да су швајцарског сликара савременици умногоме преценили. У његовим списима налази се и врло сликовита анализа Ходлеровог стваралаштва:
   „Он је тип народног песника, неуморног занатлије који искива копље од злата и, ко зна зашто, устрељује сунце. Ликови у његовом декоративном сликарству, прилагођеном седиштима влада и кантонских банака, јесу брђани и шумари, потомци Вилхелма Тела: уобичајен омаж народном јунаку који се бори за част и слободу отаџбине и добро пази да не подстакне побуну надничара. Или слика децу, девице, анђеле чије је значење двосмислено и симболично. 
   У ствари, његова озбиљна беседа само је декоративна стилизација”.
   Ипак, говорећи о Фердинанду Ходлеру, Арган је приметио и да се „мора признати да је до њега допрло нешто од онога што се догађа у уметности која је била на много вишем нивоу од његове”.
   Чини се да Ходлерова озбиљна беседа, иако изведена беспрекорном вештином, остаје, понајвише, одраз једног времена и сведочанство о њему. А да је, онда када озбиљна беседа није била циљ, настајало нешто што је измамило и признање строгог и неблагонаклоног Аргана.
   То нешто су снажне и готово пророчке слике на којима је једини лик – Природа.

                                                 Време природе

   Ходлеров нешто старији савременик, велики француски сликар Пол Сезан, рекао је: „Све се своди на следеће: имати осећања и читати Природу”. Читајући Природу Сезан је створио низ слика једног мотива – планине Сен-Виктоар. Успео је да је наслика у свим њеним менама.
Исто то је, онда када његово сликарство досеже своје врхове, учинио и Фердинанд Ходлер. Чести мотиви његових слика били су Женевско језеро, планина Салев, врх Грамон… Али, плима његових осећања и време када је књига Природе пред њим стајала отворена, постојали су готово увек када је сликао три врха Бернских Алпа – Ајгер, Монх и Јунгфрау.

-------------------------------------


МУЗЕЈ ЖЕНИШ У ВЕВЕУ

   Веве, прелеп градић од двадесетак хиљада житеља, смештен на североисточној обали Женевског језера, најпознатији је по томе што је у њему последње две деценије живота проживео Чарли Чаплин.
Музеј у Вевеу, основан захваљујући издашној донацији Фани Жениш, удовице конзула у Хамбургу, рад је почео давне 1897. године. Поред великог броја слика швајцарских уметника, од којих су најзначајније оне Фердинанда Ходлера и Феликса Валотона, музеј поседује једну од најбогатијих збирки цртежа у Швајцарској, а чува и колекцију графика кантона Во. Међу уметницима чија дела у њему могу да се виде су Албрехт Дирер, Рембрант ван Ријн, Ђовани Батиста Пиранези, Жан Батист ле Пренс, Франсиско Гоја, Жан Огист Доминик Енгр, Ежен Делакроа, Едгар Дега, Пол Гоген, Пјер Бонар, Пабло Пикасо…
   Музеј Жениш дом је Меморијалне фондације Оскара Кокошке. Тај велики аустријски уметник се, склањајући се од нацистичког режима, скрасио у оближњем Вилневу, у којем је и умро 1980, у деведесет и трећој години живота. Његова удовица Олда заоставштину свестраног експресионисте поверила је на чување Музеју. Одабрани радови Оскара Кокошке део су сталне поставке Музеја Жениш у Вевеу.
----------------------------

   Као да му је задатак био да потврди Сезанову мисао – „сликати природу не значи копирати предмет, то значи остварити своја осећања”, Ходлер је, изгледа, радио и једно и друго. Чак и када је само копирао предмет, несумњиво је показивао да је учен и да је даровит. Ипак, такви његови радови, попут „Погледа на Јунгфрау из села Изенфлу” из 1902. године, или слике „Ајгер, Монх и Јунгфрау у свитање” из 1908. године, остају хладни.
   Али, када би, Сезановим речима, остваривао своја осећања – настајале су величанствене слике. „Ајгер, Монх и Јунгфрау на месечини” данас се сматра – ма како је тешко изнети такав суд – једним од најбољих Ходлерових дела.

„Ајгер, Монх и Јунгфрау у свитање”, 1908. година

   Још једна слика која завређује такав суд – „Ајгер, Монх и Јунгфрау над морем магле” – благо је Музеја Жениш у Вевеу. У том малом музеју, пола у шали, рећи ће да је та Ходлерова слика за њих оно што је за Лувр „Мона Лиза”. А у музејску збирку ушла је као поклон наследника Артура Штола, швајцарског биохемичара, професора Универзитета у Минхену и страственог колекционара уметничких дела.

                                                   * * *
   Живот и стваралаштво Фердинанда Ходлера сведоче о томе како се свет и поимање уметности мењају. Његова дела стварана да буду величанствена и велика, данас су, врло често, само занимљивост. Она мала постала су – велика.



Аутор: 
Владимир Ранковић
број: