3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка
КАКО СУ СЕ ВОЛЕЛИ 243 И 29558
Нагнута над коритом из кога се пушила врела вода, зачула је строгу заповест на немачком. Тргла се и видела надзорника како јој показује да изађе. Приближавала се вратима не знајући да ли иде у живот или у смртЈиржи Бијелецки имао је деветнаест година. Био је висок и леп, увек обучен како је налагала тренутна мода. Требало је да јури за девојкама или да се дружи с вршњацима. Али не и 1940. године.
Рат је узимао маха и његова Пољска више није била безбедна. Дечачко доба нагло је прекинуто размишљањима о преживљавању и Јиржи је, с неколико пријатеља, покушао да побегне из окупиране домовине у Мађарску. Сви су ухваћени и неколико месеци после тога, с назнаком „политички заробљеници“, послати су старим возом у Аушвиц.
Јиржи је био у првој групи затвореника доведених у овај концентрациони логор, ни не сањајући каква ће зверства у њему тек бити почињена. По доласку, на левој надлактици истетовиран му је број. Није више био Јиржи Бијелецки, младић из Пољске. Од тог тренутка и током наредне четири и по године, колико је провео у логору, био је број 243. Захваљујући снази и младости и томе што је логор био тек отворен, управа је за њега имала доста посла. Правио је путеве, ограде од бодљикаве жице, бараке и полако почео да схвата у шта се то место претвара. Сваким даном стизале су све веће групе затвореника од којих многи нису преживели ни до следећег дана. Он је ћутао и радио, захвалан на томе што је потребан. Схватио је да ће, докле год је способан да ради, остати жив. Али је убрзо одустао од сваке наде да ће икада напустити Аушвиц.
Тајна љубав
У раду, бедном преживљавању и сталном страху од смрти стигла је јесен 1943. године. Број 243 сада је радио у складишту жита. Једног дана група девојака придружила се послу. Зашивале су поцепане џакове и сакупљале просуто зрневље. Сваки разговор између момака и девојака био је строго забрањен, али је 243 био сигуран да му је лепушкаста црнокоса девојка, с бројем 29558, намигнула. Била је то најлепша ствар која му се догодила од када је дошао у Аушвиц. Размишљао је о томе и чекао наредно виђење, за које није ни био сигуран да ће се десити. Али, погрешио је. Групе девојака долазиле су неколико дана у недељи и, уз мало храбрости и стрпљења, почели су да се упознају. Познанство се развијало споро и сваки сусрет био је важан. Неколико кришом размењених речи, али довољно да се двоје младих затвореника упознају, убрзо и заволе. Број 243 сазнао је да се она зове Цила Цибулска. Доведена је у јануару заједно с родитељима, двојицом браће и млађом сестром. До септембра била је једина од њих која је и даље била жива.
Можда је управо ова непланирана и скривена љубав била потребна да оснажи његову вољу и одважи га на ствари које би веома мало људи у логору било спремно да уради. Смислио је план за бекство и, тек кад је све детаље подробно проверио, саопштио га својој малој Цили, како јој је тепао.
Захваљујући везама које је током година стекао у логору, успео је да обезбеди униформу СС официра и пропусницу коју је испунио наређењем да се затвореница број 29558 одведе на саслушање у оближњу полицијску станицу. У заглављу је било уписано име ротенфирер Хелмут Стелер, али га је Јиржи оловком и гумицом пажљиво преправио у Штајнер, за случај да чувар на капији кроз коју су намеравали да прођу познаје правог Стелера. Набавио је нешто хране, за себе бријач, а за Цилу џемпер и чизме.
На једном од тајних састанака успео је само да јој каже: „Сутра ће СС официр да дође по тебе, да те води на саслушање. То ћу бити ја.”
Свануло је и Цила је отишла на уобичајени посао, у перионицу. Трудила се да се превише не осврће, али је сваког тренутка очекивала да се Јиржи појави. Чак је помислила и да је одустао, да се уплашио, или оно најгоре – да су га већ ухватили. Нагнута над коритом из кога се пушила врела вода, зачула је строгу заповест на немачком. Тргла се и видела надзорника како јој показује да изађе. Приближавала се вратима не знајући да ли иде у живот или у смрт. Потрчала је и једва успела да потисне одушевљење кад је видела преплашеног Јиржија у униформи како је, намргођен, чека. Зграбио је за руку и гурнуо испред себе. Корачали су дугом стазом ка излазу из логора, у тишини. На капији их је дочекао поспани чувар и, уз рутинску проверу докумената, пустио напоље.
Само један корак и били су на слободи. Ходали су полако и сваког тренутка очекивали да их зауставе. Јиржи је осетио како му се сав страх сакупља у једној тачки на леђима, тамо где је очекивао да ће га погодити метак. Али све је било мирно. Усудио се да се окрене. Нико их није јурио. Нико ништа није посумњао.
Девет ноћи су пешачили, скривени мраком, исцрпљени, неприпремљени на толики физички напор. Али, страх им је давао потребну снагу. Стигли су до села надомак Кракова, где су живели Јиржијеви ујак и мајка.
Мајка га је једва познала. Четири године тешког рада, готово никакве исхране и сталног страха учиниле су своје и Јиржи је био тек бледа сенка оног лепог младића кога се мајка сећала. После неколико дана, кад су се сви опоравили од сусрета, почеле су нове невоље.
Живот после бекства
Иако на слободи, још нису били безбедни, а да остану заједно било је равно самоубиству. Договорили су се да Јиржи оде у Краков где ће га скривати свештеници, а Цила, Јеврејка, остала је на селу, на једном имању.
Сваку помисао на брак Јиржијева мајка строго је забранила. Није могла да допусти да се њен син ожени Јеврејком. „Како ћете живети? Како ћете подизати децу?”, питала га је. Против мајчине речи није ни смео, а ни желео да се буни. И он и Цила прихватили су чињеницу да ће њихова љубав морати да причека. За сада, најважније је било преживети.
Своју последњу заједничку ноћ провели су под крошњом једне крушке где су обећали једно другом да ће се састати одмах после рата.
Совјетска војска ослободила је Краков јануара 1945. године. Јиржи је препешачио четрдесет километара, по снегу и ветру, и напокон стигао до имања где је оставио Цилу, али је закаснио четири дана. Поред све храбрости коју су показали, заборавили су на могућност да се рат неће свуда завршити у исто време. Област у којој је било имање ослобођена је три недеље пре Кракова. Цила је чекала колико је могла и поново су је стигле исте мисли као оног дана у логору. Одустао је, не воли је, уплашио се, и, опет, оно најгоре, ипак су га ухватили. Отишла је возом у Америку где је имала неку родбину. Обоје су наставили своје животе, основали породице, добили децу, али ниједног дана нису заборавили једно друго.
Цила је завршила у Њујорку где је с ујаком отворила јувелирницу. Једном приликом, 1982. године, разговарала је са чистачицом и поверила јој своју животну причу. Жена је нагло прекинула: „Али, ја знам ту причу. На телевизији у Пољској испричао је један човек.”
У стану Јиржија Бијелецког, једног јутра у мају 1983. године, зазвонио је телефон. Јавио се, а с друге стране жице једна жена је плакала или се смејала: „То сам ја, твоја мала Цила.” После неколико недеља нашли су се на аеродрому у Кракову. Јиржи је донео букет с 39 ружа, по једна за сваку годину коју су провели раздвојени. Почели су да се виђају, редовно, и стара љубав је полако оживела. Али, и поред Цилиних наговарања, Јиржи није хтео да напусти породицу.
Цила се вратила у Њујорк одакле му је написала: „Нећу се више вратити.” Никад се више нису срели и она није одговарала на многа писма која јој је Јиржи слао. Умрла је 2002. године. Јиржи се, још од краја рата, борио са сећањима, ноћним морама из којих се будио уплакан. Уверен је да је судбина одлучила уместо њих, али да добије још једну прилику, поново би све урадио као и тад. О свом животу написао је и књигу „Онај који спасе један живот...” за коју каже да би требало што више људи да је прочита, да се историја не би заборавила и да би сви они који имају тежак живот у њој нашли снагу и наду.
Јиржи и данас живи у Пољској у месту Нови Тарг. Године 1985. додељена му је медаља „Праведник међу народима”, а у Башти праведних у Јерусалиму засадио је маслиново дрво.
„Једног дана вратићу се тамо и убрати мало маслина”, обећао је себи.
Аутор:
Кристина Јанковић
Илустровао:
Дарко Гркинић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
