Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Торнадо и над Србијом


КАД ЗАИГРАЈУ ПРАШЊАВИ ЂАВОЛИ
Недавно је неверицу изазвала вест да је околином Сомбора протутњао торнадо. Откуд он код нас? Истина је, пак, да је његова појава на овим просторима први пут забележена с почетка 15. века



    Ковитлаци свих размера због непредвидљивости и снаге увек су изазивали стрепњу и страх код људи. Усковитлани ваздух се појављивао и нестајао изненада, уздижући лишће али и кровове. Ваздушни стубови који се окрећу могу да буду величине од малих прашњавих ђавола, вихора, тромби до рушилачких торнада.
    Торнада се најчешће јављају у Сједињеним Америчким Државама и Аустралији, понекад у Канади, Новом Зеланду и Великој Британији, а у ретким скорашњим случајевима и у континенталном делу Европе. У САД већина торнада развија се у мају и јуну, кад се сретне хладан ваздух који струји са севера ка југу с влажним и топлим из тропских крајева који је кренуо ка северу. У САД се знају најчешће путање којима се крећу торнада, а познате су под називом „алеје торнада”.
    Појава и развој торнада увек је повезан с јаким непогодама. Велике брзине на већим висинама могу да проузрокују почетак окретања целог невременског система, од базе облака до тла. Најјаче окретање је у средишту олује, где је највећи прилив топлог ваздуха. Снажан ваздушни стуб који се окреће и чини торнадо уништава све на свом путу, крећући се просечном брзином од око 55 км/х, понекад достижући и 100 км/х.  Широки су од 90 до чак 800 метара, а прелазе пут од неколико метара до стотину километара. Брзине у самом торнаду достижу и 500 км/х.  Торнадо траје од неколико минута до једног сата, али је у просеку најчешћи око 15 минута.

    Тромбе се врста слабих торнада који настају на сличан начин као и права велика торнада, кад се ваздушни вртлог у облику сурле или левка спусти из облака ка тлу. Ово јако турбулентно кретање није непознато у нашим крајевима о чему говоре народне изреке и песме које га описују, а познато је под именом вихор. У речнику Вука Караџића налази се објашњење ове појаве „Вијар (турбо): Да га вијар ветар не однесе”.
    О разорној снази вихора сведоче и стихови лирске песме, с не баш нежном девојачком жељом.

Услишена молитва

Бога молила лепота девојка:
„Дај ми, Боже, вијар ветар
                                         ладан,
Да обори кулу камениту,
Да ја видим Грчића Манојла:
Игра ли му видра на колену,
Стоји ли му соко на рамену,
Цвита ли му ружа
                             за калпаком.”
Што молила Бога, умолила:
Дунуо је вијар ветар ладан,
Оборио кулу камениту,
Те видела Грчића Манојла:
Игра њему видра на колену,
И стоји му соко на рамену,
И цвета му ружа 
                             за калпаком.

    „Вихор је ђавоље дело, јер зашто би он готово увек био на раскршћу, где се ђаволи скупљају.”
    Ово је народна изрека о прашњавим ђаволима који обично настају у топло поподне, већином на равном отвореном земљишту, на сувој подлози где тло може да се јако загреје, каква су била и раскршћа кад су путеви били земљани с дебелим слојем прашине. Вихор почиње прво уздизањем мале масе топлог ваздуха у који почиње да улази околни ваздух да би се ваздушни притисак изједначио. Овај вихор окреће се у правцу казаљки на сату или супротно томе. Некад је могуће да се створи неколико вихора, који се брзо окрећу, померају и увијају, те изгледа као да играју. Вртлог неуређеног турбулентног усправног кретања може да буде малих размера, пречника од једног до десетак центиметара, али некад и од једног до десетину метара. Висина се такође разликује, од неколико до сто метара. Ови вртлози на свом путу скупљају прашину, лишће, суву траву и други лакши материјал.
    Први забележени опис тромбе у нашим крајевима потиче с почетка 15. века.



    Деспот Стефан Лазаревић (1374–1427), син цара Лазара (1329–1389) и царице Милица (око 1335–1405), чукунунуке Стефана Немање, наследио је очев престо и био српски владар од 1389. до 1427. године. За наследника је поставио Ђурђа Бранковића (око 1375–1456), сина своје сестре Маре и Вука Бранковића. С угарским краљем Жигмундом (1368–1437) договорио се 1426. године да се ово наследство призна, а заузврат Жигмунд да узме Београд.
    Деспот Стефан Лазаревић умро је 28. јула 1427. године. Неколико дана пред његову смрт небо је предсказало овај значајан догађај. У Београду се 26. јула подигао вихор који је скидао црквене кровове и бацао их на земљу а такође порушио многе куће, међу којима и кућу деспотове сестре. С неба су затим почеле да падају искре које су се палиле и гасиле.  Ово је био први забележени опис тромбе у нашим крајевима.
   
    Вест о деспотовој смрти Ђурђа Бранковића затекла је у Зети, а Жигмунда у Влашкој. Ниједан од њих није журио да изврши примопредају Београда. Као да су снаге природе узеле учешће и у овом пресудном часу. Кад је Београд у септембру прелазио у туђинске руке, негодовали су и народ и само небо – на тај дан беснело је страшно невреме, ударали су громови, севале муње и из облака су падали комади леда.

Аутор: 
Наталија Јанц
Илустровао: 
Горан Горски
број: