3320 25. 9. 2015.
Тицанова буна и њени одјеци
КАД СУ У СРЕМУ
Положај сељака био је неподношљив и они су одлучили да дигну не само куке и мотике него и оружје. Да би их некако примирио и спасао сурове одмазде, умешао се митрополит Стефан Стратимировић. Највеће последице, дуговеке, претрпео је Врдник
опут правог историјског земљотреса, Први српски устанак усковитлао је родољубива осећања не само Карађорђевих следбеника, вековима преданих сумњивој милости османских султана, већ и њихових пречанских сународника, који су се налазили под Хабзбурговцима. Опште самопоуздање и национална радост расли су са устаничким победама код Иванковца (1805), на Делиграду (1806) и Мишару (1806), а нарочито након освајања Београдске тврђаве (крајем 1806. и почетком 1807. године), лако прелазећи границе које су одвајале исламски калифат и римокатоличку царевину и подгревајући наде Станоја Главаша о сањаном „ослобођењу Срба до Пеште”. Тако су охрабрени првим наговештајем надолазећих повољнијих времена, Срби у Срему, такође, подигли буну против далеког и охолог племства, које су сматрали одговорним због своје тешке, очајничке сиротиње.Највећи део тадашњег Срема заправо је био својина кнежева Одескалкија, потомака ратоборног папе Инокентија XI (1676–1689), коме се цар Леополд I (1658–1705) великодушно одужио на знатној политичкој подршци, омогућивши његовом синовцу Ливију да повољно купи ово војводство и прогласивши га кнезом Светог римског царства.
Од тада су кнежеви Одескалки припадали ретким европским племићима који су, попут некадашњих средњовековних владара, уживали важна права и чак могли другима да подаре племство. Њихово властелинство протезало се на отприлике 35 сремачких насеља, са Иригом и Илоком, као највећим, и стајало је изван угарских краљевских закона, представљајући прави феуд.
Људи из јазбина
Иако се говорило да „од Земуна до Илока кнежеви Одескалки ходају по својој земљи”, они су углавном живели у Риму и своје велико војводство доживљавали као „страховиту пустињу, добру само за разбојнике и дивље звери”. Крајем 18. века забележено је како им имање годишње доноси „само 30.000 форинти, зато што га је (кнез) дао под закуп. Кад би кнез Брачано становао у Илоку и сам водио пољопривредне послове, приходи би се лако попели на 50.000 форинти и становници би били задовољнији него сада”. Римски великаши посећивали су властелинство само једном годишње, када су долазили у лов, прегледали пословне књиге и с приходима одлазили назад у Вечни град, поверавајући судбину својих поданика омраженим, поткупљеним управитељима, какав је био барон Марко Александар Пејачевић.
За сиромашно, непросвећено становништво ових крајева похлепа управитеља била је готово неподношљива. Поред редовних намета и кулучења на властелиновим поседима, они су Сремцима отежавали живот бројним додатним дажбинама и другим обавезама. О жалосном стању њихових станишта сведоче и подаци по којима су црквене власти, приликом уобичајених примања од својих верника, одлучиле да за основу пописа не узимају домове, у савременим белешкама често поређене с мрачним, животињским јазбинама, већ дим и хлеб, који су у то време симболисали место окупљања породица и задруга.
Иако су их окруживале бескрајне фрушкогорске шуме, сељаци су били приморани да од господара купују огрев, услуге његових воденичара плаћали су скупо, а морали су да му уступају и знатан део прихода са сопствене, мукотрпно обрађиване земље. Може се рећи да је општа побуна била логична последица описаних прилика и коначно је почела, 3. априла 1807. године, на Румском спахилуку великог жупана сремског, грофа Карла Пејачевића.
Царе, извини!
Устанак је покренуо сеоски кнез у Вогњу Теодор Аврамовић, који је позвао сељаке из Буђановаца, Брестача, Суботишта, Добринаца, Сибача, Петровца, Бешенова и других места да „одмах сутра пошљу у Вогањ изасланике и друге људе под оружјем, да се договоре шта да се уради па да се њихово стање поправи”. Поред тога, запретио је онима који би од сеоског кнеза или свештеника сакрили његове поруке, или шта дојавили „у спахилук”, да ће им читаве породице „метнути под сабљу”. Тако се на поседима грофа Пејачевића и кнеза Одескалкија, надахнут подвизима Карађорђа у Србији, разбуктао покрет против ужасне немаштине и готово свакодневног насиља господаревих службеника.
Будући да се село Вогањ налазило у прегледној и лако доступној равници, у страху од царске војске, побуњеници су убрзо одлучили да средиште побуне пребаце на Фрушку гору, у село Врдник. Аврамовић је сакупио војску од неколико хиљада наоружаних људи, што је за тамошње прилике било сила достојна поштовања, и потписивао се као „кнез целе армаде наше”, „четобаша”, „старешина инсурекције” и „командант вогањски”. Одмах је ставио до знања да њихово деловање није усмерено против цара, већ искључиво против бездушних спахија. У ноћи између 6. и 7. априла 1807. године његови људи су, на путу од Крушедола према Иригу, отели властелинског директора Антала Фелкиша и његовог сина и одвели их у шуму, док је провизор једва успео да им побегне.
Како су устанички напади временом постајали све смелији и опаснији, војне власти Монархије замолиле су митрополита Стефана Стратимировића (1790–1836) за помоћ. Заузет помагањем Карађорђевог устанка у Србији, али и поступним просвећивањем својих верника, првенствено израженим кроз велики лични допринос оснивању Карловачке гимназије, али и кроз бројне посланице у којима их моли и преклиње да посећују лекаре и слушају њихове савете у борби против куге, пристао је да заложи свој углед у смиривање страсти. Већ 7. априла наложио је свештеницима да устанике саветују како није мудро изазивати царски гнев у овако опасним и непредвидивим политичким околностима. Уколико побуњеници положе оружје, бечка влада му је обећала да ће се много пажљивије односити према њиховим досадашњим патњама, као и да ће утицати на озлоглашене властелине да им олакшају неиздржив положај.
Пуцњи поред манастира
Добивши прихватљива уверења од водећих политичара, митрополит је отпутовао на преговоре у само седиште побуне, манастир Раваницу у селу Врднику. Побуњена чета некадашњег граничара Теодора Аврамовића Тицана, родом из села Јазак, задржала је његову пратњу између села и манастирског прњавора. Митрополит им је рекао да је дошао да саслуша жалбе оштећеног народа и да им препоручи што паметнији договор с властима. Зато је тражио да се у манастир пошаљу старији, искуснији људи на преговоре, али се Тицан оштро успротивио. На крају је ипак превагнуло помирљивије гледиште Теодора Аврамовића Вогањца.
Стратимировић је на преговорима обећао да ће се код војних власти заузети за опште помиловање, оснивање посебне комисије за њихове жалбе и, на крају, за доношење одлуке по којој им се на уживање оставља већ заузета земља. Све то уколико одмах оставе оружје и разиђу се кућама. Изгледало је да је митрополит успео у миротворној мисији. Побуњеници су му поверовали и без великих казни умолили некадашње господаре за опроштај, избегавши тако деловање царских трупа.
Једино је мрзовољни Тицан наставио борбу, напустио Врдник и отишао дубље на посед кнежева Одескалкија. Ту је, после жестоке битке с три чете пешака и једним хусарским одредом, ухваћен и затворен у Иригу. Врло брзо је успео да развали решетке на прозору и побегне, али је поново заробљен у Грабовцима на Сави, одакле је покушао да се пребаци у Србију. Живот је окончао пред равнодушним стрељачким водом, око 1810. године.
Овде се није завршила прича о буни за коју је највишу цену, поред непомирљивог Тицана, платио управо Врдник. Враћајући се из манастира, на месту званом Дудара, близу излаза из села, митрополит Стратимировић поново је наишао на постављену стражу. Када су приметили архиепископске кочије, побуњеници су пуцњима покушали да обавесте своје старешине у Раваници да је високи гост отпутовао даље према Карловцима и тако нехотице изазвали вишедеценијску несрећу. Вероватно због премора и напете атмосфере на мучним преговорима, згранути митрополит био је чврсто уверен да су стражари пуцали на њега, па је љутито наредио кочијашу да брже потера коње, не затраживши никакво објашњење за препад.
Без цркве и свештеника
Да би се потпуно разумела страшна казна која је потом погодила старо сремачко место, потребно је познавати тешку нарав предстојатеља, који је пуну петину њеног постојања управљао Карловачком митрополијом. Оштрицу његовог незадовољства осетили су и Вук Караџић и Доситеј Обрадовић, као носиоци превише нових идеја за укус конзервативног црквеног поглавара, али и кротки Лукијан Мушицки, који је уточиште од карловачких притисака нашао у забаченом манастиру Шишатовцу. Као потомак угледне породице Стратимировић, којој је још цар Карло VI (1711–1720) подарио племићку титулу, увређени првосвештеник врло добро је знао како да одбрани повређену част и, дошавши у Карловце, анатемисао је, односно из црквене заједнице искључио читав Врдник.
Последице овакве жестоке мере биле су веома озбиљне, и то не само у очекиваном, верском или моралном смислу. Црква је, почетком 19. века, била главни носилац културног живота хабзбуршких Срба, представљала их је пред државним властима, штитила њихова права, оснивала и водила школе и болнице, склапала и разводила бракове, вршила повремене пописе и редовне евиденције рођених и умрлих. Разгневљени митрополит наредио је да ниједно свештено лице не сме ногом да крочи у Врдник, а камоли да обави неки верски обред или административну дужност.
Како су године пролазиле, село је постало потпуно одсечено од остатка цивилизованог света, па је напуштало и његове обичаје. Некрштена деца нису ишла у школу, бракови нису склапани, нити покојници сахрањивани, куће су постајале запуштене и оронуле, јер бачено проклетство повлачило је и одређене економске последице. Духовни живот Врдника пао је на најнижи могући ниво, о чему је убедљиво сведочио опустошени храм, без икаквих богослужбених предмета, са срушеним торњем, олтаром без часне трпезе и зараслом портом, без икакве ограде. Наглим прекидом утицаја образованих људи из Новог Сада и Сремских Карловаца поново су оживели стари, примитивни страхови њихових сујеверних предака. Чим би пало вече, мештани су се завлачили у трошне домове, штитећи се разним бајалицама против зла које би могли да им нанесу вампири и вукодлаци.
Забележено је да су, током деценија изопштења, у Врднику учестали сусрети избезумљених мештана с грозоморним створењима, што је узимано као последица недостатка црквених молитви и архијерејских благослова. Језива злодела врдничких вампира и вукодлака касније су расветљена открићем групе разбојника који су навлачили застрашујуће маске и намерно изазивали панику, не би ли лакше дошли до плена.
Врдник је остао изопштен скоро тридесет година. Четири године пре смрти, 1832. године, остарели митрополит најзад се смиловао њиховој несрећи и у село послао Василија Стојадиновића, дотадашњег буковачког пароха. Међутим, као што је забележила његова славна кћи, Милица Стојадиновић Српкиња, чак ни тада Стратимировић није заборавио све главобоље и понижење које су му приредили тврдоглави устаници. Упућујући Стојадиновића у Врдник, суво му је рекао:
„Иди па гледај да то село начиниш правим Христовим стадом, чему ћу се и ја као архипастир радовати, премда мене то село никада видети неће, ни мога благослова добити”.
Аутор:
Срђан Ерцеган
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
