3320 25. 9. 2015.
Љубав јача од смрти
КАД СУ ЦАРИНИЦИ
Где је почео Први светски рат? Упркос увреженом мишљењу да је то Сарајево, Велики рат заправо је почео у Београду, тачно месец дана после атентата, 28. јула 1914. године!
Војници поред срушеног моста
ледеће године навршава се сто година од почетка Првог светског рата који је више него иједан други рат пре или после изменио свет у толикој мери да се његове последице и данас осећају. Рат је почео и однео прве жртве управо у Београду, а то су били шеснаестогодишњи Србин Душан Ђоновић и Мађар Иштван Балохи. Спомен-плоча Балохију постоји и данас на Новом гробљу у Београду, а подигнута је за време окупације 1915. године.
Филм „7 дана који су променили век”, који се снима у српско-аустријској копродукцији, бави се управо судбином Ђоновића и Балохија, као и последњом, одлучујућом недељом пред Велики рат.
После Принциповог пуцња у Сарајеву, ултиматума Аустрије и јулске кризе, на европском нивоу развила се учестала преписка, кроз коју се стиче утисак да су све стране једва дочекале повод за рат. Годинама се стварала атмосфера, интелектуалци главне струје попут Фројда и Томаса Мана сложили су се с авангардним уметницима и песницима да је рат којим ће се променити свет неопходан. Убрзо су га и добили, а када су увидели како то стварно изгледа, без романтичних представа о акцији и херојству, скована је изрека да „у рову не постоје атеисти”.
Ноћ под бомбама
Телеграфске депеше лете с краја на крај Европе, свуда се врло произвољно тумаче, долази до невероватних грешака у преводу. Углавном, свет се котрља ка великој кланици.
У Београду, председник Владе Никола Пашић предаје одговор на ултиматум Аустроугарске амбасадору барону Гизелу који, већ спакован, одмах напушта престоницу и прелази у Земун. У Србији се проглашава мобилизација, чланови Владе возом одлазе у Ниш, Врховна команда у Крагујевац. Међу обичним светом брзо се шири вест о одласку Гизела, и људи који су се све време надали „да ће Баја (Пашић) нешто да среди” схватају да је рат неизбежан. По сећању чувеног новинара „Политике” Предрага Милојевића, добошари су преносили наредбе да цивили иду у Бежанију, поготову они са Савске падине, пошто се очекује напад.
Патрола на Сави, код срушеног моста
Ипак, и наређења су била штура, нико није знао како да се понаша. План одбране града није постојао, војска се углавном повукла на југ, чак су постојали и предлози да се град преда. Ипак, Београђани то нису дозволили, од затечених снага поставља се каква-таква одбрана, а за команданта Одбране града поставља се пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа, командант Дунавске дивизије. Прву одбрану града чинили су жандари, цариници, четници војводе Воје Танкосића и војводе Јована Бабунског, чак и грађани и деца. Они су на себе примили први удар.
Телеграм објаве рата стиже 28. јула. Примила га је Ружица Петровић Црепић, која је у то време једина знала да прима целу латиницу. Отворени телеграм, који је путовао од Беча, преко Пеште и Земуна, она прослеђује Влади у Ниш и Врховној команди у Крагујевац. Београђани почињу да силазе у подруме у ишчекивању напада. До вечери се ништа не дешава, људи постају нестрпљиви у неизвесности.
Међутим, у току ноћи почиње бомбардовање, углавном с монитора са Саве. Гранате падају по граду, руше се зграде, али све то заглушује велика експлозија којом су четници срушили железнички мост преко Саве, једину везу Београда и Земуна. Негде у то доба Аустроугари покушавају да се препадом искрцају на обалу код моста, али с београдске стране наилазе на отпор групе цариника и четника војводе Бабунског, која их враћа назад.
Аустроугарска флотила спремна за напад
У том пушкарању гину и Душан Ђоновић, ученик другог разреда Краљевске трговачке академије, који се с пушком у руци придружио четницима да брани свој град, и Иштван Балохи, који је био у чамцу с ког је покушан десант. Те ноћи, после њих, погинуло је још око 1000 војника и цивила, а у наредне четири године још 28 милиона.
Заузимање Земуна
Борбе и бомбардовање настављају се и свих наредних дана. Становништво се некако навикава на гранате. Све је мање људи по подрумима, повремено је чак и корзо у Кнез-Михаиловој пун. Четници војводе Воје Танкосића прелазе реку, заузимају аустроугарску караулу у Земуну, на којој истичу српску заставу. Без губитака се враћају у Београд у заробљеним аустроугарским униформама.
У одбрану града укључују се чак и робијаши који, раме уз раме са жандарима, спречавају продор непријатеља. Бомбардовање с монитора и даље траје, а постоје сведочења и фотографије да су у току бомбардовања коришћене гранате с отровним гасом, неколико месеци пре прве званичне употребе код Ипера, у Француској.
Аустријанци траже предају Београда, нуде официрима и посади града да им оставе сабље као знак почасти, а као симбол прихватања предаје требало је истаћи белу заставу, уместо српске тробојке на тврђави. Као одговор на захтев, уместо једне, истакнуте су три српске заставе, а артиљерија је дејствовала по мониторима на Сави.
Београђани за време бомбардовања
Такође, генерал Гајић, који је командовао посадом тврђаве, тражио је и добио одобрење од Врховне команде да трупе пређу Саву и заузму Земун по други пут, да би показао како Срби предају град. Земун је заузет у ноћном препаду на Крстовдан 1914. године. После жестоке и крваве борбе, трупе аустроугарског генерала Гоглија, који је тражио предају, биле су потпуно разбијене и натеране у бекство.
Ту је и епизода у којој редов-сељак из Жаркова, грдно изнервиран бомбардовањем, узима неколико бомби крагујевки, препливава Саву и диже у ваздух аустроугарски штаб. Потпуно непримећен, враћа се истим путем.
Другог септембра одлучено је да се све српске снаге у одбрани Београда обједине под командом Одбране града. За команданта је постављен ђенерал Михајло Живковић. Њему су биле потчињене све јединице од реке Колубаре на западу до потока Средњака на истоку.
Њихово деловање подељено је на Грочански, Великоселски, Топчидерски и Остружнички одсек и Градску посаду, која је држала Калемегдан. Сам штаб био је на Торлаку. Основни задатак Команде био је да се аустроугарским трупама по сваку цену спречи прелаз Саве и Дунава од ушћа Колубаре до ушћа Средњака.
Заноси младости
Трупе Одбране Београда извршавале су овај задатак ревносно упркос пакленом свакодневном бомбардовању, све до 2. децембра, када је због Колубарске битке српска војска напустила град. Аустроугари су ушли у пусте рушевине, пошто су делови града ближи реци (Дорћол и Сава мала) били готово сравњени са земљом. Уведена је окупациона управа, наступила је пљачка, јавна вешања, али је окупација потрајала тек нешто мање од две недеље, пошто је 15. децембра српска војска протерала непријатеља из престоног града. Тиме је завршена прва окупација Београда у Првом светском рату.
Жртве напада гасом
Аустроугарски војници су десет месеци касније, након жестоких борби од 6. до 9. октобра 1915. године на делу дунавске обале који је држао Други батаљон 10. кадровског пука под командом мајора Драгутина Гавриловића, поново окупирали град и држали га све до 1. новембра 1918. године кад је Прва армија војводе Петра Бојовића ушла у нашу престоницу.***
Низ епизода доказује да су Београђани сами бранили Београд. Или, како стоји у „Илустрованој историји Београда 1914–1918”, Марије Илић Агапове, „никада се није тако јуначки, тако дивно умирало за Београд. Борбе су некада имале тренутке праве епске драме, пуне лепоте. Било је то беспримерно, свесно презирање смрти. Борио се занос, борила се младост. Љубав према Београду, као врховни принцип овог рата, ударила је свој печат на све. Сваки је борац пред очима имао сву Отаџбину, али се у овим данима бранио Београд као такав, Београд ради Београда”.
Аутор:
Немања Баћковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
