3320 25. 9. 2015.
Живот пише драме
КАД СЛОНОВИ
Јунаци наше приче никад неће заборавити излет у Окавангу
смирај дана као да се све смирило, чуло се само оглашавање птица. Крећући се утабаном стазом ка ужареној лопти која је понирала на хоризонту, само је брундање џипа реметило мир који се спуштао над саваном. За воланом је седео искусан ренџер који је по ко зна који пут водио туристе да присуствују величанственом призору заласка Сунца. Чинило им се да учествују у јединственој природној представи у којој су они тек епизодни глумци. Нико од присутних у џипу није слутио да ће се тај излет претворити у ноћну мору коју неће заборавити до краја живота.
ородица Пантић радовала се продуженом викенду и истраживању дивљег света Националног парка Окаванго. Из Харареа, главног града Зимбабвеа, Нина и Иван Пантић су са кћерком и сином, Дуњом и Луком, авионом стигли у Маун, градић који се сматра туристичким средиштем Боцване. Одатле су малим авионом летели ка конацима изграђеним за посетиоце националног парка.Пилот летелица намерно се кретао што је ниже могао, јер је с тако мале висине уживање гледати изблиза животиње које, на први звук авиона, трче безглаво настојећи да побегну од непознате немани која их вреба из ваздуха. Читава крда антилопа или зебри, како се чинило десетогодишњој Дуњи и пет година старијем Луки, могао си да дотакнеш само кад би се авион спустио још само мало ниже.
Кад је Дуња имала две, а Лука седам, с родитељима су се 1983. године преселили у Зимбабве и београдски асфалт заменили сасвим другачијим окружењем у Харареу. Свако на свој начин навикавао се на све чари које им је несебично даривала Африка. Нина и Иван, које је позив архитеката довео у Зимбабве, понекад су се за викенд „частили” и, заједно с децом, путовали по Црном континенту. Тако им је започела и пустоловина у Боцвани.
арк Окаванго налази се на делти истоимене реке која понире на северу пустиње Калахари и ту где „нестаје”, као да ју је прогутао песак, на рукавцима су се створиле огромне зелене површине. У савани, с ниским растињем и ретким дрвећем чије се крошње необично шире увис и подсећају на отворене кишобране, живи мноштво различитих животиња.Ко год се одлучи да посети Национални парк Окаванго зна да ће уронити у дивљи свет који, само људе који нису имали прилике да тако нешто искусе, подсећа на огроман зоолошки врт. Суштинска је разлика што су у вртовима, ма колико да су пространи, животиње ипак у заточеништву, док у националним парковима имају слободу да се понашају како налажу закони природе. Јесте да им запослени, ако процене да је неопходно, понекад дотурају храну или их, кад затреба, лече и спасавају из невоља, али све се то ради што је могуће неприметније, да се не поремети јединствени склад дивљине.
Породица Пантић стигла је на сафари у мају, кад је најпријатнија температура у Окавангу, око тридесет степени Целзијуса. Од децембра до фебруара сувише је вруће, сунце може да пржи и преко четрдесет степени. Чим су се сместили у дрвену кућицу, кренули су у обилазак околине. Сретали су мноштво других туриста који су у парк стигли с истом жељом као и они, да искусе нешто ново и незаборавно.
Први дан све четворо возили су се џипом по околини и, осим различитих врста антилопа и неколико жирафа у даљини, нису успели да сретну ниједног нилског коња, носорога, неку од дивљих мачака, лава или леопарда, на пример. А знали су да све те животиње обитавају у Окавангу. Биће узбудљивије наредног дана, тешили су се по повратку у конаке, кад су стигли на вечеру.
ледећег дана, пре него што је Нина схватила да се не осећа добро, Иван се већ с једним ренџером договорио да сви заједно крену „у сусрет залазећем сунцу”. Већали су шта да раде, да ли да одложе излет, али су се напокон договорили да Иван крене без Нине, нису хтели да изневере Дуњу и Луку.Кад су се удаљили на седам, осам километара од конака, зашли су у део Окаванга у коме у том тренутку на видику није било ниједног другог возила. Имали су утисак да су последњи људи на свету које је неко спустио усред недирнуте саване. Толико им је било лепо да се више нису вајкали што ремете тај чаробни свет и као неки уљези задиру у подручје које није намењено човеку, већ би искључиво требало да припада животињама које туда лутају и већ се вековима боре за опстанак.
Пошто у Окавангу нема асфалтираних путева, већ се возила крећу утабаним стазама, ма колико стабилан, џип је поскакивао, упадао у рупе, кривио се на једну или другу страну. Иза ренџера који је возио седео је Лука, а на седиштима нешто мало уздигнутијим од возачевог, на некој врсти „осматрачнице”, сместили су се Иван и Дуња. Чврсто су се држали за металне шипке које су, као нека челична конструкција, посебно биле направљене да би туристи у возилу били осигурани, а истовремено имали што бољи преглед околине.
У једном тренутку, у даљини, угледали су прво огромног слона. По величини одмах су проценили да се ради о мужјаку. Ренџер је рекао да ће скренути с пута и, колико је веровао да може да буде безбедно, потрудити се да се што више приближе џину са сурлом.
ад су му пришли на петнаестак метара, слон је почео да маше ушима, дизао је сурлу и оглашавао се из свег гласа. Срећом, стајао је у месту и, макар им се тако чинило, изгледало је као да нема намеру да ће им потрчати у сусрет. Ренџер је намерно притискао папучицу гаса на празно, трудећи се да звуком мотора надгласа слона и умири га. Неко време, као кад се замрзне кадар, трајао је тај неми филм: слон је гледао људе, они су нетремице узвраћали. Нико у џипу није проговарао. Онда се напокон огласио ренџер, објаснио је да ће џипом обићи слона у широком кругу, да види шта је посреди, постоји ли разлог што је животиња тако узнемирена.
После пређених тридесет, четрдесет метара све се разјаснило. У шумарку су видели неколико слоница између чијих ногу су се крили младунци. Колико је тачно било слончића, није било времена да се изброји. Јер, чим су осетиле уљезе који им се приближавају, слонице су потрчале према возилу.
Ренџер је у тренутку занемео. Треба имати на уму да није лако возити џип неравним путем, савладавати жбуње на које се наилази, премостити оборена дебла, извлачити се из јаруга и јарака. Што је спретније и брже могао, настојао је да се удаљи од тог места, није морао ни да изговори оно што је свима било јасно: налетели су на „осиње гнездо”. Међутим, колико год је возач силовито притискао папучицу за гас, нису успевали довољно брзо да се удаље.
азјарене слонице, вероватно уверене да неко жели да им угрози подмладак, нису имале намеру да одустану. Њихов слоновски бес као да је само још више растао са сваким пређеним метром. Да ли се радило о мајкама или су то, како се сад с осмехом присећа Дуња, биле и неке тетке и стрине, никад се неће сазнати, тек размак између слоница и возила постајао је све мањи. У једном тренутку, наставља Дуња, ове џиновске даме нашле су се толико близу џипа да су, само да су хтеле, једним одлучним потезом сурле могле да их збришу и пошаљу у вечна ловишта.Као што су изненада почеле потеру, неколико слоница је без видног разлога одустало од гоњења, али једна је била баш упорна. Док је ренџер маневрисао возилом, Иван, Дуња и Лука ћутали су као заливени. Знали су да то може да буде њихов крај, а ништа нису могли да учине. Иван је, као у неком трансу, вртео различите сценарије у глави. Да искочи из кола, знао је да није могуће, а не би им ништа ни помогло. Да ли да телом заштити Дуњу и Луку? Да ли би то спасло његову децу?
Све је зависило од вештине ренџера и могућности да коначно побегне од разјарене и побеснеле животиње. У делићу секунде учинило би се да су јој измакли, али онда би се опет нешто испречило на путу, џип би успорио, а слоница би се опет, као огромна кућа, приближила возилу. Од брзине којом се кретала уши су јој лелујале попут два злокобна плашта која само што их нису поклопила, сурлу је пружала као да ће сваког часа да их покоси.
рећом, ренџер је коначно избио на утабани пут, раздаљина између гневне слонице и џипа полако, али сигурно, почела је да се повећава. Злокобни звуци шибања грања о метал возила, брундања мотора, трубљења слонова, утишавали су се. Слоница је, још неко време, наставила да јури за њима, али онда је и она очигледно схватила да нема више разлога да их гони, младунцима више није имао ко да науди.Иван, Дуња и Лука безбедно су се вратили у конаке. Тај осећај безнадежности и беспомоћности, како каже Иван Пантић, траје и данас, кад год се сети сафарија у Националном парку Окаванго.
Аутор:
Весна Софреновић
Илустровао:
Илустровала Дуња Пантић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
