Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Летње пустоловине страве и ужаса


КАД ОТКУЦА


        
Током топлих августовских ноћи у велелепном ђеновском дворцу Дурацо-Палавичини појављује су дух несрећног пијанисте кога посетиоци ишчекују с нестрпљењем, али и са страхом

ви познајемо бар некога ко верује у духове. Какви су то људи? Они који истовремено воле да буду уплашени, а ужасава их могућност да угледају сенку неког бића које је живело пре ко зна колико година. Када им се укаже таква прилика, њихов адреналин скаче, срце почиње да лупа, понеко почне и да вришти. Има и оних који се не дају застрашити, већ се препуштају спокоју. Јер, баш у том тренутку страве и ужаса точак маште се покреће, а несвесни страх од коначности живота бива поништен. Вечност се указује као врста поклона коју нам дарује дух уклетог места.
    Постоји мноштво прича о уклетим кућама, дворцима и вилама. Неки су толико познати да је тешко доћи на ред и добити улазницу за блиски сусрет с духом. Надалеко је познато да у већини двораца у Шкотској и Енглеској живе добри и(ли) опаки духови. Занимљиво је да су добрим делом духови несрећне даме којима се у нека давна времена нешто лоше десило. Зато и не могу да се упокоје, те тумарају без мира, узнемиравајући потомке...

                                           Дух заљубљеног пијанисте ноћу походи ђеновски дворац

    Они који се баве туризмом свесни су људске наклоности духовима, па често покушавају да то искористе за свој посао. Овом приликом заобилазимо већ поменуте енглеске и шкотске дворце и њихове мрачне тајне. Испричаћемо причу о дворцу Дурацо-Палавичини који се налази у Лигурији, крај италијанског града Ђенове.

редивна вила Дурацо-Палавичини налази се у раскошној четврти Пељи, западно од центра града. Дворац Дурацо потиче из 17. века, а велелепни парк је између 1840. и 1846. године, за своју тетку маркизу Клелију Дурацо, подигао њен нећак Ињацио Алесандро Палавичини. Занимљиво је да је Палавичини градњу поверио Микелеу Канцију који је, попут свог брата Стефана, оперског сценографа, имао склоност ка романтичарском мелодрамском стилу. Можда се због тога многи посетиоци куну да су уместо песме зрикаваца чули неку познату оперску арију. Кроз живописни врт, крај малог језера, окруженог павиљонима и статуама, врт који се сматра једним од најлепших историјских паркова у Европи, стиже се до дворца у неокласичном стилу.
    Крајем августа, управо ту, у дворцу Дурацо-Палавичини усред ноћи окупља се велики број посетилаца. Они долазе с разних страна света, а сви имају исти циљ: да се увере да у предивној вили крај језерцета, кући обасјаној месечином што сија над морем, виде, односно чују духа који ту борави.

ва је прилика, каже лигуријска легенда, да ће се дух дворца Дурацо-Палавичини појавити у августу. То је месец када он обавезно ставља до знања да је и даље ту. То чини ноћу, па га већ годинама (тачније, од 1973. када је кућу последњи власник продао општини) поклоници прича о духовима редовно сачекују. Наиме, прича се да је у 19. веку један несрећни потомак славне и веома богате ђеновске породице Чентурионе управо у једној од одаја дворца себи одузео живот. То је учинио због неузвраћене љубави. После тог несрећног догађаја, у вили су почели да се дешавају чудни догађаји. Најпре је уочено да се светла на првом спрату дворца пале и гасе сама од себе. Али, сви могу да се увере да током августа, када откуца поноћ, у мраку и тишини раскошне виле, кроз мирис ловора, босиљка, олеандера, допиру звуци клавира. Несрећни млади Чентурионе био је одличан пијаниста и тугу свог напаћеног срца утапао је у музици.
    Некима се од музике пијанисте-духа диже коса на глави. Други, пак, то схватају као доказ да су тужне, али неостварене љубави вечне. Наводно, читав низ духовника прошао је кроз вилу Дурацо-Палавичини покушавајући да отера духа. Узалуд.
    Зато су градске власти донеле одлуку да и туристима дозволе посету дворцу управо у глуво доба ноћи, током топлих августовских вечери. При светлости свећа, водич посетиоцима приповеда о легендама и духовима виле Дурацо, а посета може да се закаже месецима унапред.


                                                             Велелепни парк виле Дурацо-Палавичини

ух који свира и шета кроз велелепне одаје није једина мрачна особеност ове старе куће. Крај виле постоји и тајни пролаз који из парка води до плаже. А шта рећи за многобројне, посебно направљене и тешко уочљиве рупе на зиду које су служиле да неко некога шпијунира и тајно посматра? Делују језиво. Готово свака просторија дворца који је припадао породицама Дурацо, Чентурионе и Керикети има тајно место са кога је осматрана. Ко је кога гледао? Да ли је то био задатак послуге која је могла само да се диви величанственим одорама дама које су шушкале пролазећи кроз дворац?
   И данас је могуће током топлих августовских ноћи пустити машти на вољу и препустити се потпуно другом свету од онога који ћемо угледати када сване. Наравно, уколико нас дух превише не уплаши. У том случају ћемо ипак побећи.



Аутор: 
М. О.
број: