3320 25. 9. 2015.
ЗОО врт у стану
КАД ЛАВ
Данас није реткост да људи држе чудне животиње као кућне љубимце. Има ту којечега, од змија до великих грабљивица. Али, седамдесетих година прошлог века у Азербејџану није било баш уобичајено да неко гаји краља животиња у стану. Заправо, више њих.
ерберови су били обична породица седамдесетих година у Бакуу. Тада је то био део великог СССР-а, а данас главни град Азербејџана. Отац, совјетски архитекта, каквих је било на милионе, мајка домаћица, и њихово двоје деце. Једино по чему су се издвајали из сродне гомиле совјетских грађана била је љубав према животињама. Њу им је усадио отац, један од добровољаца у тамошњем зоолошком врту, који се из петних жила трудио да у свој хоби укључи и породицу. Једног дана вратио се са дежурства, с неком корпом. Показаће се да је у кавезу био њихов нови кућни љубимац. Ништа необично, доносио је и раније разне животињице, најчешће да се залече, а и да се деца мало поиграју. Док су укућани чекали да отвори корпу, из ње се чуло фрктање. У питању и јесте била нека мачка, али не онаква какву су очекивали. Из корпе је изашло младунче лава. Онако забезекнути, с вилицама које су пале до пода, једва су се досетили да се и отац породице зове Лав. То је очигледно био неки знак, били су предодређени да гаје лава. А и мачка к’о мачка, видиш једну, видео си их све.
Љубав на први поглед
Лав је лавића добио у зоолошком врту. Мајка га је одбацила, људи из врта су покушавали да га одгаје сами, али им то није полазило за руком. Малтене су га већ прежалили и ожалили, када се појавио Лав Берберов. Била је то љубав на први поглед.
Када су почели да брину о лавићу, предње шапе биле су му парализоване. Сви из породице Берберов посветили су се томе да их, ако је икако могуће, излече. Масирали су животињу, на смену, по цео боговетни дан, све док није нормално проходала.
Врло брзо се показало да им је успело оно што није запосленима у зоолошком врту. Уз такву пажњу и посвећеност, лав је брзо почео да се опоравља. Животиња је брзо расла а, као и свако живо биће, морала је некако да се зове. А како другачије назвати лава него Краљ? Тешко да су могли да смисле неко предвидљивије, али и прикладније име.
Када се Краљ потпуно опоравио и порастао до одређене мере, пало им је на памет да га врате тамо одакле су га узели. Спаковали су лава у своју „ладу”, али су после неколико километара схватили да то уопште није била добра замисао. Као да је нешто наслутила, животиња је почела да дивља на задњем седишту. То баш и није неки пријатан призор, а људи поред којих су застајали на семафорима мора да су помислили да би био ред да мало смање с вотком, тек да им се више не привиђа породица која покушава да смири махнитог лава у аутомобилу. Мора човек да протља очи и да се запита над својом присебношћу док гледа како возач једном руком држи волан, а другом руком покушава да умири животињу. И то повећу.
Кад су некако дошли до врта, ветеринари и особље објаснили су им да Краљу више нема повратка међу своје. Једноставно, он под „својима” сад подразумева и прихвата искључиво породицу Берберов. Шта ће, где ће, врате они њега у стан, па да виде шта и како даље. Успели су да добију дозволу, додуше мало преко везе, да могу да држе мачку у стану. Мало већу мачку, од неких двестотинак килограма, али мачку.
Ормар, мој Арарат
Краљ се стварно и понашао као мачка. Прихватио је Лава као вођу чопора, а његова жена Нина сведочила је да се и према њој понашао малтене као џентлмен. Мада, биће да су се у неком тренутку у Краљу пробудила и некаква друга осећања, па је малкице почео и да бива љубоморан. Почео је да спава између супружника Берберов, а често је умео и да Лава изгура из постеље. Нежно, али се мучени отац породице и новоунапређени вођа чопора ипак будио на поду.
Пријатељи породице су у прво време некако избегавали да их посећују. Шта зна човек шта може да га снађе у истој просторији с одраслим лавом. Они који им раније нису избивали из стана нагло су се сетили да имају нека неодложна посла. Пушком нико није могао да их натера у госте. Временом, схватили су да је Краљ ипак само мачка, и поред величанствене гриве и повећих зуба. Дођу гости, а Краљ хоће да се игра. Језичином потпуно оближе госте, уживанција једна. Једина квака била је што му је језик био врло сличан грубој шмиргли. А није баш лако одупрети се толикој звери која се наврзла да се игра. Ипак, после мало гуркања, Краљ се покуњено повлачио у свој ћошак или би једноставно скочио и шћућурио се на врху ормана, омиљеном му одморишту.
Лав са Лавом Берберовим
Ако су породични пријатељи били одушевљени лавом, комшилук баш и није. Становници те совјетске вишеспратнице врло су брзо почели да се жале на миомирисе. Ма колико да су се Берберови трудили да одржавају хигијену, не каже се џабе „смрди као лав”. Узајамној љубави са комшијама није доприносила ни рика која се с времена на време чула из стана. Из неког разлога, Краљ је посебно уживао да риче усред ноћи, кад сваки поштени совјетски радни човек и грађанин одмара за нове радне победе. То рикање производило је дејство слично сирени за атомски напад, бар док се нису навикли. А и сусрет с лавом од две стотине килограма у ходнику или лифту није баш на листи омиљених ствари које би неко могао да пожели, поготово ујутру, док још неразбуђен креће на посао. Још ако тај лав гледа и облизује се, а све се дешава у тесној кућици лифта, човек добије чудан нагон да иде искључиво степеницама.
Берберови су морали да ставе челичне мреже на терасу, да Краљу не падне на памет да са другог спрата покуша бекство. Осим тога, слободно је шетао по стану.
Дужност ван дужности
Када је Краљ постао занимљивост о којој је причао цео Баку, почеле су да стижу понуде филмаџија. Убрзо је Краљ малтене издржавао сам себе, будући да су га изнајмљивали за снимања тада врло омиљених совјетских комедија. Породица је почела да се дружи са глумцима, режисерима и уметницима разних врста.
Овај посао омогућио им је и да путују. Тако су једном отишли на снимање у Лењинград. Преко ноћи, лав је боравио у оближњој школи. Филмска екипа је предузела неке мере безбедности, за сваки случај. Преко дана по крају је ишао комби са звучницима, из кога су грађани обавештавани да се у школи налази лав, али да је све под контролом. Све је било како треба док ту вест није чуо и неки студент. Он је решио да по сваку цену мора да види то чудо невиђено, лава у школи. Једне ноћи ушао је у лављи забран, са све девојком. Из дворишта су видели лава који кроз прозор гледа на улицу.
Мада је био умиљат и послушан, каткад је умео да препадне неког од чланова филмске екипе
Студент је решио да се мало прави важан пред девојком, али са сигурне удаљености. Бар је тако помислио. Почео је да изиграва мајмуна пред лавом, који је све то пратио с друге стране стакла. Да се све заломи како не треба, побринуо се асистент на снимању, задужен за чување лава. Баш у том тренутку истрчао је да нешто купи. А последња коцкица у мозаику била је та да је Краљ данима увежбаван баш за такву сцену. Глумац је пред њим изигравао мајмуна, а Краљ би потрчао за њим и спустио му шапе на рамена. Чак ни брава на прозору није била затворена како треба, па се зачуђени студент убрзо нашао с лавом на себи. Природно, почео је да урла и запомаже, а у томе му се придружила и девојка. То дозивање у помоћ чуо је милиционер који се враћао са посла, а није раздужио пиштољ. Улетео је у двориште, видео лава који држи човека, и шта ће, испразни цео шаржер у њега. Овај ревносни чувар реда тако је окончао причу о пријатељству Лава и Краља.
Цела породица Берберов била је ван себе. Чак и њихов пас који се спријатељио с Краљем. Њушкао је около, тражио га, превртао његов поводац и играчке. Када је схватио да му нема великог пријатеља, пресвиснуо је. Срчани удар.
Смртоносни скок
Деца су се будила ноћу, дозивала лава. Није било друге, него да набаве новог.
Ипак, други лав био је потпуно друга прича. Добио је име Краљ II. Ова животиња је код Берберова стигла прилично одрасла. Није да су га они одгајили, па су морали да буду врло пажљиви. Ипак, Краљ Други прихватио је Лава као вођу чопора, па се колико-толико уздржавао. И њега су изнајмљивали филмаџијама. Овај лав био је далеко насртљивији и изазвао је неколико невоља на снимањима. Ујео је за ногу редитеља који је по сваку цену хтео да га натера у хладно море. Ко му је крив, кад се зна да мачке не воле воду?
Страдао је и помоћник сниматеља који је пребрзо швенковао испред лава. Платио је прстом ту несмотреност.
У кући се све одвијало прилично добро. Све до 1978. године, када је Лава изненада покосио срчани удар. После смрти господара, Краљ Други је подивљао. Сада га је и Нина тешко надзирала. Причала је да је постао мука једна, лав по цео дан пати за Лавом, а дешава се да режи и на њу.
Некако су живели до 1980. године, када је једне ноћи Нину пробудио мирис дима. Лав је био бесан, врзмао се по соби као по кавезу. Мирис паљевине допирао је с терасе. Један комшија, иначе пијанац, убацио је неке запаљене крпе на терасу, а на лава који је до тада мирно лежао. И како онда да не подивља? Нина га је смирила, мало се издрала на комшију, и ушла у собу. Краљ Други је лежао на свом месту, на врху регала. Некако је успео да се стрмекне одозго и вероватно повреди. Тада је скочио на своју газдарицу. У собу је утрчао и њен син, који је покушао да заустави подивљалу животињу. По неким изворима, лав га је убио, а по другим само тешко повредио. Како год, Нина се онесвестила.
Кад је дошла себи, била је окружена специјалцима милиције. Поред ње је лежао мртав лав. Комшилук је позвао милицију кад је чуо гужву у стану. Они су упали и кроз врата и кроз терасу и изрешетали звер. Није било другог решења.
Берберовима после овога никада више није пало на памет да гаје било какве животиње. Чак ни златне рибице. Није их тешко разумети.
Аутор:
Немања Баћковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
