3320 25. 9. 2015.
Романтизам, покрет туге и великих дела
КAД ЈЕ СТРАШНО И ЛЕПО
 |
| „Раздобља живота”, Каспара Фридриха, немачког сликара. |
Отиснути се у потрагу за овим нетипичним виђењем романтизма није нимало лак задатак. Првенствено због опречности које романтизам носи у себи. О њему не можемо да говоримо као о јединственом покрету. Будући да је наглашавао појединачно и „национално”, свака земља оставила је у њему неки свој печат, па бисмо тако могли да говоримо о француском, италијанском, енглеском, немачком, руском или неком другом романтизму. Волео је и славио неуобичајено и различито, па је немогуће уопштити га. Али, управо у различитости лежи његова модерност. Једностраност не постоји, па отуда и толико противречности унутар једног покрета. Немогуће је доживљавати ствари на исти начин, те је супротстављање мишљења врлина која често води до истовременог постојања два наличја једног истог појма.
Чак и овде, док га будемо посматрали само у односу према трима вечним цивилизацијским питањима – човеку, природи и друштву, некој врсти романтичарског „светог тројства” – јединствено виђење измиче. Тако ћемо, раме уз раме, видети романтичара као жртву и као Титана, природу маћеху и природу мајку, али и песимизам уз оптимизам.
 |
| Слика Енглеза Џона Еверета Милаја „Слепа девојка”. |
Романтизам је изнедрио многа велика имена попут Хегела, Шопенхауера, Фихтеа у филозофији, Жерикоа, Делакроа, Тарнера, Блејка у сликарству, Бетовена, Шуберта, Шопена, Листа у класичној музици, Шилера, Гетеа, Игоа, Бајрона, Пушкина, Радичевића у књижевности. Шта повезује ове „звезде” романтизма? Зна се да су волеле необичност и отклон од свега типског, живот им је често био драматичан колико и живот њихових јунака. Познато је и да су често нагињали посебности. Тако је француски сликар Жерико сликао одрубљене људске главе, а био је и чест посетилац лудница у којима је портретисао њихове станаре. Бајрон је, пак, својим обожаватељкама, којих је имао напретек, у писмима слао длаке свог пса, расе њуфаундленд, уместо својих праменова. Стога не чуди што се управо у овом раздобљу развила страст према свему што је страно, необично, натприродно, тајанствено. Не треба заборавити да су у романтизму постављени темељи научнофантастичног и хорор романа, који је највећег представника добио у делу „Франкенштајн” енглеске списатељице Мери Шели.
Као преосетљиво биће, романтичар одбацује категорију лепог, како би открио страну рушилачког и мрачног. Можда звучи мало противречно, али романтичарска снага лежи у песимизму. Романтичар је храбар да призна себи да је човек ситан и небитан наспрам бескраја природе и то своје сазнање уобличиће стиховима, бојама, мелодијом. На страну нелогичност и неумереност романтичара, он је првенствено племенито и неискварено биће, које тежи узвишеним идеалима. Колико је луд, толико је и храбар. Његове највеће животне вредности нису мржња, бес и самоуништење, већ слобода, правда, јунаштво, мир и љубав, наспрам којих вреди жртвовати све, па и себе саме.
Иако није имао веру у лагодан живот и „happy end”, романтичар је гајио непомућену веру у стваралачки гениј уметника, својеврсног суперјунака романтизма. Романтичар је надмоћно биће, које осећа своју посебност и различитост. Тако ће један од највећих представника америчког романтизма Волт Витмен рећи:
Буди сабрана – са мном
можеш бити мирна –
ја сам Волт Витмен,
слободоуман и бујан
као природа.
Природа као део душе
Долазимо до мотива природе. Шта је природа за романтичара и какав је његов став према њој? С једне стране, она је спас, рај у који он бежи од цивилизације. Природа као колевка примитивног. Страшна и прелепа. Окрутна и благонаклона. Али, једино као таква, она је у стању да изрази сву ту буру осећања, романтичарску необузданост и „бујност”. Она је огледало уметникових унутрашњих стања и немира. Човек је неодвојиви део природе.
Бајрон ће се запитати:
Јесу ли планине,
врхови и небо делови
мене, моје душе,
као што сам ја део њих?
Немилосрдна природа постаје јунак чувене слике „Сплав Медуза”, француског сликара Теодора Жерикоа. На слици је приказан споран догађај који је узбуркао француску јавност – бродолом у коме је капетан с још неколико чланова посаде међу првима напустио брод. Осталих 149 путника укрцано је на склепани сплав, који је наредних неколико дана прошао кроз прави пакао у коме су људи губили здрав разум и од глади почели да једу једни друге. Преживело је свега петнаест особа. Борба за голи опстанак добија ширу, друштвену размеру, на којој природа постаје симбол бродолома људских нада, уништених стремљења након пада Наполеоновог царства и општег безнађа које је владало међу француским народом.
  |
| На истом трагу - Бранко Радичевић (снимак Анастаса Јовановића, око 1850 године)...и лорд Џорџ Бајрон |
Само захваљујући вери у себе, он је наслутио решење својих мука: уметност може да ублажи, ако не и да отклони, људску исконску бол. Уметник има кључеве вечности и због тога је толико посебан. Можда је баш он главни јунак на платну немачког сликара Каспара Фридриха „Путник изнад мора магле”, у коме затичемо лик мушкарца, нама окренутог леђима, док посматра бескрајни предео. Међутим, и овде је природа приказана као нека врста непријатеља – са свих страна исијава магла, из које штрче црни врхови планинских стена. Она је бескрај коме човек тежи, чији само делић може да обухвати погледом или докучи разумом. Али, јунак ове слике не бежи од те немилосрдне природе. Он усправно и достојанствено стоји, у настојању да сагледа тај бескрај, као неко спреман на двобој с њим. Он не одустаје од наде у постојање излаза, не мири се с можда унапред утврђеном хијерархијом. Због тога заслужује наше бесконачно страхопоштовање и дивљење.
Од Бајрона до Змаја
У романтизму сазревају замисли о слободи и једнакости. Управо романтичарско истицање различитости изнедриће свест о националним вредностима појединих народа. Измучен сталним ратовима и дубоко погођен пропашћу замисли о јединственој Наполеоновој Европи, која се издиже изнад појединачних држава, романтичар ће схватити да, као што сви људи нису исти, тако се и народи разликују и носе у себи различита обележја. Међутим, не ради се о крутом национализму, који позива на насиље и затвореност у сопствена национална обележја. Напротив. Сви имају право на националну државу, слободу и једнакост. Отуд и људска солидарност у достизању тих циљева. Стога не треба да чуди што је један Енглез, славни Бајрон, отишао чак у Грчку и дао живот у борби за њено ослобођење од Турака.
Култура ће се окренути сталној потрази за посебним народским изразом, пробудивши успавано занимање за фолклор, примитивни израз, уздижући Хомера и народно песништво. Лепо је једнако примитивном и стога романтизам одбацује класичну културу и окреће се спонтаном стваралаштву, примарном осећању које је изнедрило уметност. Имамо својеврсни култ народне поезије. То је време кад се појављују бројне збирке народних песама, а браћа Грим објављују избор најлепших немачких бајки.
И у Србији, иако наилазимо на најразличитије облике романтичарског израза, он је првенствено везан за буђење националне свести и ослобођење од Турака. Захваљујући напорном раду и прикупљачкој делатности Вука Стефановића Караџића, усмено и народно песништво постаће права светска сензација (сам Гете ће превести баладу „Хасанагиница”), а српски романтизам имаће сјајне представнике у Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Јовану Јовановићу Змају и многим другима.
Побуна против обичности
Романтичари поимају историју као непрегледни ланац догађаја, у коме је свака карика везана за ону претходну, али и за ону наредну. Све је повезано, све је једнако битно, па отуд и ружне догађаје треба гледати у позитивном кључу, као грешке на којима треба учити, да би нас одвеле ка бољитку.
Просветитељи су веровали да смо ми сами творци сопствене судбине и историје уопште. Романтичари, с друге стране, постају свесни чињенице да много тога остаје ван граница људског расуђивања и потпада под нешто веће од нас самих. Болни животни тренуци, слични оним историјским, биће схваћени као део једног, унапред осмишљеног ланца, а појединац, иако физички учествује у само једном историјском тренутку, на духовном плану је укључен у читав ток развоја. На њему је да узме најбоље од прошлости и да се отисне у бољу будућност. То је његов овоземаљски задатак и одатле толика тежња ка узвишеним и племенитим подухватима.
Међутим, за већину романтичара вера нема везе с црквеним догмама (изузетак би био италијански романтичар Манцони). Штавише, романтичар углавном ни не узима у обзир Бога и цркву, јер у њима не налази потпору за своју посебност, различитост, уздизање осећања и страсти. Он гради сопствену веру, која се клања смртном појединцу и његовом бесмртном генију.
Можда бисмо данас ове исте романтичаре назвали најобичнијим „позерима” и „фолирантима”. Међутим, неопходно је да их посматрамо у много широј равни, као различитост која је била логичан производ свог времена, засићеног разумом и правилима. Тек тада ће нам бити јасно да је једино таква слика света могла да произведе онако сјајна уметничка дела.
Романтизам није само историјски покрет, већ и етапа људског развоја уопште. Означава процват критичке свести, чиме поставља темеље модерног друштва. Његова можда највећа заслуга је што је дозволио појединцу да буде другачији. Истрајавање на томе да нисмо сви исти (а да и не треба да будемо), његова готово рушилачка побуна против обичности и колотечине уздигла је различитост до врхунског мерила постојања појединца и практично довела до нове изреке „Другачији сам, значи постојим”.
Тако песимизам као категорија може и да не постоји, под условом да схватимо да су они у страшном видели лепо, као што су у лепом видели страшно.
Заслуге романтизма су несагледиве и бескрајне, попут оног бескраја коме су романтичари вечито тежили. Они су били први који су видели свет као несагледиво пространство и схватили ограничења човека, сићушног бића, узвишених тежњи. Можда су заоденули ту немоћ у песимистично рухо, али то рухо треба схватити само као спољашњи украс, а њих као Прометеје модерног доба, који су човечанству подарили једну нову ватру – ватру побуне, сензација и узвишених осећања.
Аутор:
Ивана Симић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
