Филмске приче

КАД ЈЕ ЂАВО ПРАВИО ДЕЦУ

У једном тренутку, будући да није појела целу затровану посластицу, напола ошамућена Розмери узвикнуће кључну реченицу у филму: „Ово није сан! Ово се стварно дешава!”

Један од најстрашнијих филмова у историји кинематографије почиње дечијом песмицом и кадровима који показују кровове и фасаде зграда око њујоршког Централног парка. Глас који пева песмицу без речи („ла, ла, ла”) припада младој, двадесетдвогодишњој глумици Мији Фароу, а песму је написао пољски џез пијаниста и композитор Кшиштоф Комеда. Иако ни слика ни музика сами за себе не би требало да делују застрашујуће, гледаоца обузима осећање узнемирења и тескобе, једноставно зна да је прича која следи – страшна.

Плакат за славни филм Романа Поланског

Не баш без разлога, филмски критичари су редитељски рукопис младог пољског уметника Романа Поланског (1933), те 1967/68. године упоређивали с делима Алфреда Хичкока. Напетост у овом камерном хорор филму стално расте, премда, осим у једној сцени где се преплићу сан и јава, не видимо ништа баш тако страшно. Чак су се испредале приче да је „Розмерину бебу” требало да режира сам Хичкок, али је то наводно одбио у последњем тренутку. Изгледа да то није тачно. Са своје стране, Полански је такође сматрао нетачним свако упоређивање његовог дела с било којим Хичкоковим трилером, па и „Прозором у двориште”. Као да ће му то умањити заслуге!

Од идиле до језе

Кад је почео да снима филм „Розмерина беба” („Rosemary's Baby”), свој први амерички филм, Роман Полански имао је тридесет четири године. Према истоименом роману Ајре Левина написао је сценарио, у највећој мери веран књижевном извору. Уосталом, управо за тај посао номинован је за Оскара, премда га није добио.
Дакле, овај трилер-драма-хорор почиње сликом идиле. Заљубљени млади брачни пар у Њујорку, средином шездесетих година прошлог века, изнајмљује стан како би започели заједнички живот у средишту уметничких збивања. Јер, Гај, млади глумац (Џон Касаветис), у потрази је за добром улогом. Њега у стопу прати заљубљена жена Розмери (Мија Фароу). Одлучују се за стан у старом здању које – како им наговештава блиски пријатељ – чува тајне мрачних и необјашњивих догађаја. Ту су се, наводно, дешавале силне несреће, а у згради су у 19. веку живели надалеко чувени вешци који су се бавили црном магијом. Млади пар Вудхаус не осврће се на приче будући да је све усмерено на два циља – да Гај добије улогу и да Розмери затрудни.

Испоставиће се да је муж препустио жену ђаволу: Џон Касаветис и Мија Фароу у једној сцени филма.

Мрачни стан у коме је до пре неколико дана живела покојна старица делује узнемирујуће. Крај малог кућног врта Розмери налази старичину забелешку, упозоравајућу поруку: „Не препознајем више себе...” Упознају прве комшије, стари брачни пар Романа и Мини. Њихова млада штићеница је ту извршила самоубиство из наизглед необјашњивих разлога. Девојчину старинску амајлију необичног мириса Розмери ће добити на поклон од суседа. Мини, смешна и знатижељна старица која се у све меша, позива Гаја и Розмери на вечеру. Баш истога дана Гај ће сазнати да није добио улогу у позоришном комаду. После вечере, док Мини и Розмери перу судове, Гај и Роман остају насамо. Тада ће му Роман понудити помоћ.
Остатак филма личи на кошмар младе Розмери. Постаје јој јасно да је муж неискрен према њој. Глумац који је требало да игра главну улогу изненада ће ослепети, па ће улога припасти Гају. Једне ноћи, пошто поједе само половину чоколадног муса који јој је припремила Мини, Розмери ће сањати страшан сан. Сањаће да се налази на обредном скупу и да је том приликом на неки начин жртвована. У једном тренутку, будући да није појела целу затровану посластицу, напола ошамућена она ће узвикнути кључну реченицу у филму: „Ово није сан! Ово се стварно дешава!”

Мија Фароу у филму „Розмерина беба”.

Розмерин одани пријатељ Хач успеће да јој дотури књигу о древним мрачним култовима, вештицама и црној магији. Књига је нека врста кључа за разумевање необичних догађаја у згради. Нажалост, пре тога, Хач ће под тајанственим околностима преминути. А Розмери ће схватити да се налази у средишту вештичјег клана и под дејством мрачних сила. Вешци су безмало свуда. Слути да је и њен супруг продао душу ђаволу због професионалног успеха. (Глумац који тумачи улогу напречац ослепелог Гајевог колеге био је Тони Кертис. Он се додуше не види, већ јунакиња с њим води телефонски разговор. Занимљиво је да Мији Фароу нису казали ко је тумач те улоге. Њој се глас за време снимања ипак чинио врло познатим...)
    Оно што највише доприноси мучном осећању, јесте да Полански прича причу о силама зла везаним за култ плодности. Розмери је трудна и готово беспомоћна. С ужасом спознаје да је купопродаја душа свакодневна појава. Покушава да им измакне, међутим, није у прилици.     Јер, чак је и њен лекар члан тог мрачног друштва! Породиће се и из суседног стана чуће плач бебе. Одлучна да упадне на вештичји сабат и ножем се обрачуна са свима, Розмери ће први пут погледати свог наследника који је, као што је лако наслутити, заправо ђаволово дете. Поштедеће га.

Застрашена, али због Френкија

    „Розмерина беба” је универзална прича о моралној чистоти, људском посрнућу и злу које нас вреба, прича о купопродајним уговорима у којима је главни предмет нечија душа. Ох, како је то једноставна трансакција!   Надовезујући се на Платонову мисао и хришћанско, односно јеврејско поимање посрнулих анђела, Полански говори о томе да зло не лежи у самом бићу, већ у његовим недостацима, што представља огромну силу. Морално зло постоји, али само као недостатак добра. „Розмерина беба” није ни први ни последњи филм на ову тему у историји кинематографије, али је један од најмучнијих, можда онај о коме ће гледалац најдуже размишљати.
    Није чудо да су се око оваквог догађаја какав је било снимање „Розмерине бебе”, испредале легенде још за време снимања. Причало се да је главни помоћник редитеља био човек који је себе сматрао неком врстом ђаволовог помоћника. Његово име, тобоже тајности ради, није забележено ни на најавној, као ни на одјавној шпици, али је човек наводно допринео изворном осећању језе и непосредне близине зла које доноси прича о Розмариној беби. Био је то Антон ле Веј (1930–1997).

Роман Полански у време кад је снимао филм о црној магији.

Роман Полански је желео да за време снимања филма поред себе има „стручњака” за област црне магије. Ле Веј је заиста деловао застрашујуће: био је ошишан до главе и, разуме се, обучен у некакве црне хаљине. То је, према истој причи, било довољно да застраши главну глумицу Мију Фароу.
Ствари су заправо биле другачије: пре него што ће прихватити улогу у „Розмериној беби”, Мија Фароу била је позвана да игра у трилеру „Детектив” Гордона Дагласа. Главну мушку улогу у том филму тумачио је Мијин тадашњи муж, славни глумац и певач Френк Синатра. Скоро тридесет година старији Синатра бесно је прихватио женин професионални избор – младог пољског редитеља. Продуцент Роберт Еванс предложио је Поланском да без размишљања одабере Мију. Џули Кристи и Џејн Фонда о којима је размишљао за улогу Розмери имале су друга посла. Испоставило се да је избор главних глумаца – Џона Касаветиса и Мије Фароу – био изванредан. Као, уосталом, и комшинице, вештице Мини (Рут Гордон награђене Оскаром за споредну улогу).
За време снимања сцена у којима, свесна злих сила око себе, покушава да спасе бебу и себе, Мија Фароу примила је судски позив за бракоразводно судско рочиште. Горко је плакала и још уплашеније и измученије изгледала пред камерама. Очигледно, није било лако растати се и развести од плавооког Френкија... Развод је на глумицу деловао страшније од сваке вештице. Упркос мучној љубавној причи, или управо због ње, Мија је ипак одглумила улогу живота. Истом приликом, уз помоћ славног фризера Видала Сасуна, лансирала је нову, потпуно дечачки кратку фризуру. А поклоници филма заборавили су да је сличну фризуру неколико година раније носила Џин Сиберг у Годаровом филму „До последњег даха”.

Аутор:

Мирјана Огњановић

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту