3320 25. 9. 2015.
Живот пише драме
КАД ЈЕ БОЈ НАПАО ЉУБИЦУ
Кад је почео да ради у београдском Зоолошком врту, Милану се остварио један сан из детињства. Радовао се јединственој прилици да до миле воље ужива дружећи се са животињама. Тешко је било одредити да ли је више волео да из бочице млеком поји младог и халапљивог јелена Маринка, да се игра с питомим вуковима Доријаном и Грејем или да седи на тлу и храни младунце немачког овчара док му се они пењу по раменима и глави.После само неколико дана Милана су „унапредили”. Добио је задужење да храниоцу Влади помаже у бризи око слонова. Врт је тада имао два индијска слона. Женка Лаксми била је мирољубива и дозвољавала је храниоцу Мити да буде „махараџа” и да јој се попне на леђа. За мужјака Боја причало се да је у врт доспео из циркуса у коме се „није баш најбоље слагао” са својим дресером. Бој се претходне зиме оклизнуо на леду и при паду сломио леву кљову, оставивши на том месту комад слоноваче.
Септембарских дана 1987. године двориште за слонове било је тамо где су сада нојеви, а зимско склониште (слонара) налазило се на месту садашње продавнице акваријумских рибица. И у дворишту и у слонари простор за слонове био је одвојен од простора за посетиоце двоструком оградом од јаких челичних цеви. Прилаз великој огради са спољне стране ограничавала је мала ограда, постављена тако да неопрезне или несташне посетиоце задржи на безбедном одстојању. Опасност да слонови прескоче ограду није постојала, јер слонови не умеју да скачу. Слонара се према дворишту затварала масивним клизним вратима која су се „закључавала” помоћу једног огромног завртња с навртком.
Сломљена кљова повремено је болела Боја и тада је био врло узнемирен. Једно поподне је зато почео да риче и да с крова слонаре скида лимени олук. Сурлом је одвалио парче дугачко два-три метра и завитлао га преко ограде. Влада је одмах све присутне око дворишта за слонове склонио на безбедну удаљеност. Бој је наставио да сурлом бесно обара црепове с крова. Посебно му је, из само њему познатих разлога, сметао разваљени олук који је висио и клатио се. Откинуо је још једно парче и бацио га у своје двориште. Влади и Мити није се допадала могућност да Бој из дворишта сурлом поново узме комад олука и баци га према посетиоцима, па су решили да то оштро парче лима „украду” и склоне ван његовог домашаја.
Кад је проценио да је Бој потпуно заокупљен својом „рушилачком” забавом, Мита је тихо ушао у његово двориште, прикрао му се иза леђа и нечујно подигао олук. Међутим, кад је потрчао ка огради, лим је загребао по тлу, а Бој се, као слоница-балерина из Дизнијевог цртаног филма, спретно окренуо. Лакоћа с којом је најмасивнији копнени сисар извео тај полуокрет била је запањујућа. Пошто се Мита у том тренутку већ провлачио испод ограде, Бој није кренуо у потеру за њим и вратио се да настави с растурањем крова. Ускоро је истекло радно време врта, па више није претила опасност да Бој разбацивањем делова крова повреди неког посетиоца.
Следећег јутра, Милан је слонове пустио у двориште и затворио врата слонаре. Требало је омогућити момку задуженом за поправке да у слонари на миру нешто завари. Боју се никако није свидело што се неко непозван шета по његовој кући и при електрозаваривању производи непријатне звуке, па је све време стајао код врата слонаре и сурлом дирао завртањ. Неколико сати касније, заваривач је изашао да се одмори. Он и Милан гледали су како се Бој упорно труди да сурлом одвије и скине навртку коју је Милан тог јутра снажно завио. Познато је да слон сурлом, осим ношења тешких балвана, може себи да из стопала извади трн, али ово је за Боја био сувише сложен задатак. Шалили су се да би му то можда и „пошло за сурлом” кад би имао две сурле или ако би се удружио с Лаксми. Кад су чули ударац металног предмета о тло и видели Боја како сурлом гура завртањ нагоре, с неверицом су схватили да је ипак успео да одвије навртку. Требало је само да гурне завртањ мало снажније увис како би га избацио из лежишта и врата ће бити откључана. А ако после тога отвори врата, уђе у слонару и тамо нађе уређај за заваривање, имаће играчку коју ће моћи да баца около.
Врт је био пун посетилаца и зато се Милан опрезно одшуњао на страну и утрчао у слонару. Провукао се чучећи испод ограде и зграбио тешку металну кутију уређаја за заваривање. Док је четвороношке бежао ка простору за посетиоце, тешка врата иза њега злокобно су зашкрипала. Милан је већ био на сигурном кад се окренуо. Из дворишта је, кроз прорез на вратима, чкиљило Бојево велико око. Кад се погледом уверио да у слонари нема ничег занимљивог, Бој је одшетао ка средини дворишта.
Надмудривање са својеглавим слоном свакодневно је задавало главобољу храниоцима.
По упутству Љубице, ветеринарке у врту, повремено су дезинфекционим раствором испирали шупљину Бојеве сломљене кљове. Позвали би Боја да приђе до ограде и док би му једна екипа одвлачила пажњу хранећи га јабукама, друга би му испирала кљову.
Тог јутра Бој није показивао знаке узнемирености. Влада је чекао с кофом пуном јабука, а у улози другог „кошаркаша” придружио му се директор Вук Бојовић. Љубица је ушла у простор између мале и велике ограде држећи црево, а Милан је био поред ње с напуњеним шприцом. Све је текло по уходаном поступку. Влада и Вук убацивали су јабуке слону у уста, Милан је из огромног шприца истискивао већ другу дозу раствора, а Љубица је усмеравала дугачко пластично црево у шупљину кљове.
За тренутак, Љубица се придржала руком за велику металну ограду. Одједном, тишину зоо-врта запарао је њен врисак, јер се, тачно тада, слон својом сломљеном кљовом наслонио преко њене шаке на ограду. Док је Љубица јаукала, Влада, Вук и Милан викали су на сав глас:
„Бој, помери кљову! Бој, пусти Љубицу! Бој, склони се од ограде! Бој, погледај овамо!”
Пошто виком нису одвојили слона од ограде ни за милиметар, Влада и Вук почели су да бацају јабуке на страну, мамећи Боја да се одвоји од ограде, али он је показао задивљујућу вештину у хватању тих јабука сурлом без померања главе. Јабуке које су летеле ван домашаја сурле, није ни покушавао да ухвати. За то време Милан је безуспешно покушавао да од ограде одгурне слона тешког око пет тона, осећајући се као да гура планину. Влада и Вук тада су прескочили малу ограду и покушавали да ухвате Боја за сурлу како би му одвукли пажњу од Љубице. Бој је то прихватио као игру и његова сурла увијала се као змија избегавајући додир с њиховим рукама, као при неком азијском плесном обреду. Иако су га на све могуће начине наводили да помери главу, он је стајао наслоњен кљовом на ограду и једноставно није хтео да се помакне. Као да му никако није било јасно шта та три човека хоће и зашто вичу све време на њега. Могао је да сурлом дохвати било кога од њих. Љубици није успевало да извуче згњечену шаку и непрестано је вриштала од болова, а нико од присутних, и поред најбоље воље, није могао да јој помогне. Чинило се да ће тврдоглави слон вечито стајати ту као укопан.
Тешко је рећи да ли је све ово трајало тридесетак секунди или пет минута. Изненада, Бој се померио од ограде и Љубици ослободио руку. Било је очигледно да су јој кости шаке сломљене, па су је одмах одвезли у Ургентни центар.
Вртом је затим завладала уобичајена преподневна тишина. Као да се ту претходних минута није одигравала права драма, Лаксми и Бој су по свом дворишту сурлама скупљали разбацане јабуке и частили се.
Ником није било јасно зашто је Бој повредио Љубицу управо док се трудила да му излечи „кљовобољу”. Уколико је то урадио ненамерно, зашто је тако упорно одбијао да се помери? Остаће тајна и зашто није повредио никог другог, иако су, док су се трудили да помогну Љубици, сви били врло дубоко у његовом „казненом простору”.
Милан није сазнао како је даље текао Љубичин опоравак, јер је убрзо нашао посао у својој струци и отишао из врта. Ипак, редовно се враћао и обилазио своје животиње. Уместо Љубице, у врту је виђао другог ветеринара. Неколико година касније приметио је да нема Боја. Кад је питао храниоце, рекли су му да је угинуо.
И данас, кад прође поред места где је Бој повредио Љубицу, Милан се сети тог догађаја и њених јаука. У каснијем животу никад није био обузет тако снажним осећањем немоћи као док је гурао Боја од ограде. Није заборавио ни како су му тада дланови бридели у додиру с грубом слоновском кожом. И даље се пита да ли је Бој тог дана био тако ћудљив зато што га је болела сломљена кљова или је то била његова права природа.
Аутор:
Милан Анђелковић
Илустровао:
Лазар Качаревић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
