3320 25. 9. 2015.
Хероина с Дунава
КАЋУША,
Ово је прича о Јекатерини Иларионовој Михајловој која је за војевање у првим борбеним редовима добила Орден хероја Совјетског Савеза који се, иначе, давао за „мушкост и хероизам”. Борила се и за ослобођење Југославије. Њени саборци после су за њом трагали пуних двадесет година
возу који је пун путника ишао ка тврђави Брест, у последњем вагону, налазила се петнаестогодишња девојчица Јекатерина Михајлова. Кренула је код брата пилота у посету. Била је јунска ноћ 1941. године кад је одјекнула експлозија. Воз је склизнуо с колосека, на шинама је остао само средњи и последњи вагон у коме је била девојчица. На све стране разбацана тела путника и крв. Јекатерина се сурово суочила с почетком рата – био је то немачки напад на Совјетски Савез. Воз је погођен авионском бомбом, а преживели су два дана пешачили до Смоленска. Јекатерина Иларионова Михајлова родила се 22. децембра 1925. године. Рано је остала сироче, са старијом сестром и братом. До рата је успела да заврши девет разреда и школу медицинских сестара руског друштва Црвеног крста. У лето 1941. године на позив брата пилота, који је служио под Брестом, кренула је на распуст из Лењинграда.
Помоћ из Кремља
Због узраста није била за ратовање, али се, додавши себи две године, прикључила медицинским сестрама у војним болницама у околини Смоленска. Када је фронт почео да се помера на исток, изместили су болницу, а Каћа се прикључила јединицама које су браниле Смоленск. Били су опкољени и, приликом извлачења из обруча, тешко је рањена у ногу и завршила у болници.
После опоравка успела је да буде примљена у морнарицу, и у јануару 1942. године стигла је на болнички брод „Црвена Москва”, који је рањенике из Стаљинграда преко Каспијског мора превозио у Красноводск. За време службе одликована је значком „примерног војника” и добила звање „главни старешина”.
Десант на обалу код Илока
По сећањима саме Јекатерине, служба у позадини крвавих борби за Стаљинград била јој је тешка, хтела је на ратни брод. Још у лето 1942. године на радију је слушала да се у Бакуу организује батаљон добровољаца који ће бити укрцани на оклопне чамце и ратовати на копну (369. батаљон морнаричке пешадије Азовске флотиле). Стигла је код команданта батаљона с молбом да је прими, али он је одбио речима: „Жене не примамо, нећу да ми се смеје цела морнарица.”
Није одустајала. Одлазила је код команданта неколико пута, поново га молила да је прими, а онда је одлучила да пише у Москву, лично Стаљину. Ускоро је из Кремља стигло наређење о њеном пријему у батаљон. Ту није дочекана с радошћу, напротив. Сумњичаво су вртели главом да ће крхки девојчурак моћи да ратује, али их је она убрзо уверила у супротно.
Кроз степу уз борбу
У лето 1943. године поморска пешадија пребачена је на Азовско приобаље. Прво њено одликовање – медаља за храброст – уследило је после учешћа у нападу батаљона на станицу Голубицкаја (осам километара од Тенрјука). Када су се војници искрцали у воду до груди, Јекатерина је истовремено пуцала и на брод извлачила рањене. Пола војника остало је тамо, у плићаку и на обали (од 1420 искрцаних погинуло је 500).
-------------------------
ПЕСМА СТАЉИНОВИХ ОРГУЉА
Руска омиљена песма „Каћуша” посвећена је девојци која чезне за својим вољеним који је у војсци. Музику је 1938. године компоновао Матвеи Влантер, док је речи написао Михаил Исаковски, а први пут ју је јавно отпевала тада позната певачица Лидија Русланова. Иначе, Каћуша је деминутив надимка Каћа, од имена Јекатерина.
По овој песми имена су добили совјетски вишецевни ракетни бацачи БМ-8, БМ-13 и БМ-31, прво ракетно артиљеријско оруђе на свету и једно од најпознатијих артиљеријских оруђа у наоружању Црвене армије током Другог светског рата. На бојишту је први пут употребљено 14. јула 1941. године код села Рудња недалеко од Смоленска. Због посебног звука који је ракета производила приликом испаљивања, најчешће с камиона, немачки војници су ово оруђе назвали „Стаљинове оргуље”. Биле су у употреби све до шездесетих година века за нама.
----------------------------------------
У новембру 1943. године 369. обалски батаљон морнаричке пешадије дејствовао је у првој линији при заузимању мостобрана под Керчом у Керченско-елтингенској десантној операцији. Било је то ноћно искрцавање на пусту обалу коју су потом бранили 40 дана. Ноћу су с Таманске обале долетали авиони и морнарима бацали храну. И извор са свежом водом био је на ничијој земљи – између немачких и совјетских ровова.
Групни портрет ратника
Битка на ободу Керча, окружење, јуриши у пробоје, двадесеткилометарски марш кроз степу и успон уз планину Митридат донели су Јекатерини Орден Отаџбинског рата 2. степена. Још није имала 18 година.
После ослобађања Керча батаљон је пребачен под Одесу. У августу 1944. године 360. батаљон морнаричке пешадије учествовао је у десантној операцији при нападу на Дњестровски лиман и тврђаву Акерман. У време прелаза преко четири километра широког Дњестровског лимана, под пушкомитраљеском и артиљеријском ватром непријатеља, били су приморани да на камениту обалу на плећима износе рањене другове. И сама рањена у руку, Јекатерина је остала у строју. Указала је прву помоћ седамнаесторици тешко рањених морнара, ућуткала ватру великокалибарског митраљеза и онеспособила више од десеторице непријатеља. Тада је предложена за звање хероја Совјетског Савеза, али је добила Орден црвене заставе.
Уследиле су ратне операције у Румунији, Бугарској, Југославији...
Крвави Дунав испод Илока
Четвртог септембра 1944. године старији санитетски инструктор у саставу Обалног одреда спровођења Дунавске ратне флотиле, Екатерина Михајлова учествовала је у десантној операцији при заузимању луке Прахово, а потом тврђаве Илок.
Илок се налази на високом брду изнад Дунава. Његово заузимање планирано је с копна, али да би одвратили пажњу непријатеља, на мању аду у близини тврђаве искрцано је педесетак припадника морнаричке пешадије, међу којима и Каћа Михајлова. Дунав се разлио, потопио ниске обале и, када су ноћу оклопни чамци довезли војнике на острво, оно је било под водом. Тада су морнари, држећи се за полупотопљено дрвеће, отворили ватру, скрећући на себе пажњу непријатеља. Острво је изложено ураганској ватри с тврђаве, а узвраћено је с патролних бродова. Било је рањених и мртвих.
Зрно је Каћи пробило руку, она је брзо превила рану и наставила с пуцњавом. Тада су јој довозили и рањене другове. До грла у хладној децембарској води, кретала се од дрвета до дрвета пружајући рањенима помоћ. Везивала их је ремењем за дрвеће да их вода не однесе. Уз то је из аутомата онеспособила пет немачких војника. После два сата жестоке пуцњаве од педесет совјетских морнара само је дванаест било способно за борбу, а и они су били лакше рањени. Искористивши то што су снаге немачког гарнизона биле усмерене према десантним јединицама, тврђава је заузета 4. децембра у 14.00 сати.
-------------------------------------------
Каћуша је одликована Медаљом за храброст, с два Ордена Црвене заставе, Орденом Отаџбинског рата 2. степена, Орденом отаџбинског рата 1. степена, Медаљом за ослобођење Београда, Медаљом за заузимање Будимпеште, Медаљом за заузимање Беча, Медаљом за одбрану Кавказа, Медаљом Флоренс Најтингејл Црвеног крста... За хероја Совјетског Савеза предложена је децембра 1944. године, али је то званично постала тек петог маја 1990. године, кад су јој уручени и Орден Лењина и Медаља Златна звезда.Када се рат завршио ратни другови су јој изгубили сваки траг. Тражили су је пуних двадесет година и нашли је тек 1964. године, као лекара у једном градићу источно од Москве. Поново су запевали „Каћушу”, коју су јој певали током рата. Онима који су је између борби сањали као своју животну сапутницу жеља се није испунила. Удала се 1950. године за момка кога је упознала на балу мислећи да је поморац, јер је носио блузу брата поморца. Родила је сина, Јурија, и живи у Москви. Њена унука, која носи бакино име, данас путује ратним путем и обећава да ће једног дана посетити и места на нашем Дунаву где се борила – Прахово, Београд, Бачку Паланку, Илок...
О Каћуши је, по сценарију Сергеја Смирнова, редитељ Виктор Лисакович 1964. године снимио документарни филм „Каћуша”, а 2008. године настао је нови документарац „Каћуша велика и мала” који је и подстакао писање овог текста.
----------------
Каћа – Каћуша изгубила је много крви и готово плутала по леденој води. Рањеници су је пренели на рукама у пристигли чамац. Рана је била озбиљна, зрно је разнело кост. Од искрцана 52 морнара преживела су само петорица. Рањеници су пребачени у болницу у Измаилу, а Катарина је одатле неизлечена побегла и стигла до свог батаљона у Будимпешти, код Коморана.
После подвига код Илока поново је предложена за хероја Совјетског Савеза, а у образложењу је, између осталог, писало: „Јекатерина Михајлова, иако и сама рањена, стајала је до грла у води, учествовала у борби и указивала помоћ рањеним друговима”.
Док је лечена, њен батаљон учествовао је у бици за Будимпешту, а када је, неизлечена, стигла уследио је бој за Царски мост у Бечу, 11. априла 1945. године. У Бечу су се усред дана искрцали у дубину распореда непријатеља и у жестоком јуришу, уз подршку три чамца, заузели мост аустријске престонице.
У рано мајско јутро улицама главног града Аустрије одјекнули су рафали. Јекатерина је зачуђено гледала како се њени саборци љубе са Бечлијкама. Објављено је да је рат завршен. У част завршетка њени другови су отпевали њој омиљену песму „Каћуша”.
Аутор:
Бошко Антић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
