3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Џорџ Баркли
ИЗГЛЕДА, ДАНАС
Да ли је овај чувени мислилац и човекољубац био луд или толико храбар да истраје у својим размишљањима, иако је знао да у његово време таква схватања нико неће да прихвати
ко можемо дословно да прихватимо наслов ове рубрике – „Живот је бајка”, онда нас прича сасвим природно води ка једном човеку, једном веома занимљивом филозофу, чија би размишљања могла да се опишу као изузетно маштовита и, пре свега, оригинална. У питању је бискуп Џорџ Баркли. Рођен је у Ирској, 1685. године. Изузетан је по томе што је даровитост и интелектуалне вештине показао рано и један је од ретких филозофа који су најважније радове објавили пре тридесете године живота. Магистрирао је теологију 1707. године на Тринити колеџу у Даблину, а 1713. године постао капелан лорда Питербороуа.
Путовао је светом у несебичним покушајима да помогне људима, приближи им своја хришћанска веровања и рашири своја сазнања. Живот му је био узбудљив и прошаран како уметничким, тако и научним, верским и филозофским бојама. Али, више од свега, остаће упамћен по свом крајње необичном и револуционарном идеалистичком филозофском схватању. Увек места за „АЛИ”
Све је почело од Грка, од филозофије, науке и њихове храбрости да поставе питање. Очаравајућа је била њихова смелост да се ухвате у коштац с разноврсним и изазовним проблемима сазнања, и напредак који су постигли развијајући начине размишљања неспорно је и значајно утицао на развитак целог човечанства. За Барклија је посебно захвалан један од многих филозофских праваца који су развили хеленистичко-римски филозофи, а који носи назив скептицизам. Да је у разним облицима присутан и данас, доказ је врло честа употреба овог појма у савременом говору. Колико пута сте чули да неко каже: „Не буди такав скептик”? Због чега скептичко гледање позиција у разним својим облицима одолева вековима?
Објашњење је веома просто – зато што је непобедиво. Скептик неће да доноси закључке, он ће да поставља питања на начин којим ће одређени предмет разматрања бити доведен у сумњу. То је његово оружје, он не може да буде побеђен, он само открива мане и изазива противника. Ту је у ствари трик, та логичка победа – скептик не тврди ништа, он само пита, тражи доказе и вечно сумња, јер увек остаје места за још неко „али”. С обзиром на овако озбиљну логичку игру скептика и тежњу филозофије да не излази из оквира логике и реализма, очигледно је зашто филозофија стално запада у разне ћорсокаке, противречности у оквиру неког система, као и у тешкоће доказивања практично било чега.
Због свега тога, филозофи су развијали разне теорије о могућностима наших сазнања и покушавали да на веома различите начине докажу ствар наизглед тако просту и очигледну као што је постојање спољашњег света, односно физичких објеката независних од нас. Обичном човеку ово свакако мора да изгледа бесмислено, али ако бисмо се бар мало упустили у њихове начине размишљања, постало би нам очигледно зашто је такав доказ један од највећих филозофских проблема.
Разни филозофи имали су разне начине, разне правце, али Барклијев је заиста био посебан.
Бити, значи бити опажен
Баркли је кренуо од критике својих претходника и савременика, поготово Џона Лока, и на томе је изградио филозофски став. Закључак до којег је дошао јесте да физички предмети, онако како их филозофи његовог времена разумевају, као објекте који су независни од нас, у ствари не постоје. Баркли је имао толико смелости да у своје време изнесе овако неочекивану тврдњу. Као и сваки емпириста, ослањајући се на искуство, схватио је да сви подаци, све што знамо о неком предмету потиче од нас самих, наших искустава, наших чулних сведочанстава, како би рекли феноменалисти.
Џорџ Баркли (1685 - 1753) најзначајније радове написао је до своје 28. године
За разлику од Лока који је своју теорију поставио на основу узрочно-последичних веза, и тиме веровао да је доказао управо постојање независних физичких објеката који у нама изазивају те чулне осете, Баркли је своју теорију изградио управо на Локовим „грешкама”. Према Локу, физички објекти поседују две врсте– особина. Оне који припадају самом објекту, као што је облик, величина, број и слично. И друге у које спадају оне особине које, не припадају објекту директно, већ су на неки начин оцртани у нашој свести (на пример: температура, боја...).
Оно што је Баркли открио било је револуционарно и побијало је материјализам и реализам. Он је схватио да све одлике које приписујемо објектима стоји знак једнакости. Јер, заиста, ако се замислимо, схватимо да као што боја може да се мења од мноштва чинилаца (осветљења, личних субјектових способности...), такође и величина и облик могу да изгледају различито због удаљености и угла посматрања... Има мноштво примера за то, а једна од најчувенијих је антички пример. Наиме, штап допола зароњен у воду наизглед делује као да је преломљен. Делује. Управо тако, само делује. Па, ако сваки податак који добијамо од спољашњих ствари заправо припада нама, шта је то што припада самим спољашњим стварима? Ништа. Баркли долази до следећег закључка: Не постоје предмети независни од нас. Предмети су ту, само онда када их неко опажа, када их перципира, када им придодаје особине. Дакле: „Бити, значи бити опажен”.
Куц, куц! Ко је?
Иако у данашње време ова Барклијева замисао не делује толико неуобичајено и невероватно, ако бисмо узели у обзир време у којем је он живео, разумели бисмо да је тада такав начин размишљања био незамислив и у потпуности неприхватљив. Почеле су да круже разне пошалице и причице, међу његовим колегама као што је, на пример, следећа:
Баркли долази код пријатеља у госте и куца на врата. Домаћин, са друге стране врата, упита „ко је” и, чувши одговор, упути Барклију следеће речи: „Слободно уђите, та врата ионако не постоје.”
Био је извргнут подсмеху због схватања, али су и његов дух и ентузијазам, заједно са крајње неуобичајеним начином размишљања, наводили људе да смишљају приче о њему. Све то издвајало је Барклија из гомиле и он је привлачио пажњу где год да би се појавио, отуда и следећа прича за коју је ипак врло мало вероватно да је заиста истинита:
Када је још био студент, млади Џорџ Баркли био је опијен огромном жељом за знањем. Та жеља га је одвела до следећег огледа. Наиме, Баркли је желео да зна, да осети то искуство приближавања смрти, па је одлучио да се обеси. Наравно, уз надзор пријатеља који је требао да га скине и разбуди чим се онесвести.
У веома тешком времену, када академско образовање није била лако доступно и уобичајено, Баркли је стекао диплому, објављивао сјајне радове, али никада није заборављао на околину. Када је дошао до могућности да, као бискуп, сасвим лепо живи и од својих прихода и повлашћеног положаја он је, у складу са својим веровањима, наставио да помаже сиромашнима. Био је најомиљенији црквени поглавар који је икада посетио Енглеске колоније у Северној Америци, не само зато што је волео да осталима преноси своја знања, већ и зато што је он волео и да учи од других. Иако религиозан и црквено признат, са истинском вером утиснутом у срцу, Џорџ Баркли никога није одбацивао, није гајио предрасуде, није делио људе. Наспрам шала и неприхватања његових филозофских замисли као човека сви су га ценили. Није позната ниједна ружна реч изречена на његов рачун.
Сан о Америци
Баркли је стално путовао, живот му је протицао између два океана, између више земаља. Волео је уметност и прича се да је управо он одговоран за преношење паладијанизма – правца у архитектури – у Америку, тако што је применио неке идеје тог правца на својој чувеној кући Вајтхол у Америци, у којој је боравио свега неколико година. Та кућа данас је претворена у музеј у којем имају могућност да бораве научници, уметници и интелектуалци. Такође зна се да је он у Америку довео „оца америчког портрета” Џона Смиберта. О образовању своје деце водио је много рачуна. Са њима у кући живео је италијански музичар који их је подучавао певању и свирању. Дан им је почињао веома рано, часовима музике и сликања. Нажалост, од седморо деце, које је добио са супругом Аном Баркли, свега троје доживело је зрелост.
Барклијева жена Ана била је веома мудра, образована и вредна. У писмима које је слао пријатељу након венчања, написао је како је њу изабрао због „њених умних вредности и њене нетакнуте наклоности према књигама...”. Ана му је била супруга, пријатељица и колегиница... била му је све. Подржавала га је у свим његовим визијама и замислима, и након његове смрти наставила је да шири његову филозофију на све могуће начине.
Кућа у којој је боравио - Вајтхол - данас је музеј и причаоница
У Барклијево време, Енглеска је била значајно уздрмана грађанским ратовима, повременим континенталним ратовима и финансијским падовима. Била је у хаосу. Тада се у бискупу Барклију, племенитом човеку врлог духа, јавила замисао о Новом свету. Маштао је о новој продуховљеној цивилизацији која ће се развити у Америци.
Бог све решава
Следеће питање највише је уздрмало Барклијев систем, који и данас спада у најсвеобухватније филозофске системе икада замишљене. Филозофски систем у којем нема места за скептицизам, али у којем морате да буде у стању да верујете у филозофију коју није могуће живети. Питање је: „Шта се дешава са објектима када их нико не види? А одговор је: „Објекти не престају да постоје јер су увек и непрестано посматрани оком оног великог, узвишеног, бесконачног, апсолутног бића које је одговорно за постојање свега, оком Бога”.
Ово увођење „доказа“ постојања Бога још више показује да Барклијеве мисли можемо да нађемо и у разним источњачким верама, културама и књижевним делима. Замисао да једино оно духовно заиста постоји провејава од старих времена. Дух, енергија, природа и свест нису речи које први пут чујемо, али је само Баркли то изложио на прави и логички начин. Схватио је да заблуде правимо ми сами, нашим говором, виђењем и преиспитивањем. Његовим речима: „Ми најпре узвитламо прашину, а затим се жалимо како не можемо да видимо”.
Барклијева филозофија неспорно је утицала на све касније филозофе, а највише је придодала напретку развитка филозофије језика. Превести говор о физичким објектима у говор о нашим чулним могућностима сматра се за један од логички најисправнијих, најистинитијих начина говора. Стога, више нећемо рећи: „Данас пљушти киша”, него „Изгледа ми да данас пљушти киша”.
Лудост или храброст? Која је граница и како је препознати? Да ли је Баркли био луд да изнесе своју филозофију у оно време када је било и више него очигледно да је нико неће прихватити, те он због свог лудила тога није био свестан? Или је само био невероватно храбар, па је упркос очекиваном неразумевању истрајао у својим уверењима? На читаоцу је да процени и да одабере своју истину, своју животну филозофију, своју бајку.
Аутор:
Нина Здињак - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
