Историјске заврзламе

ЗИДАРСКО ИЛИ…
Има озбиљних социолога који тврде да је пиво одувек било радничко пиће. И, поред многих статистичких доказа за то, нуде и један из далеке прошлости.
У најстаријем од свих нађених законика, у оном чувеном Хамурабијевом, тврде они, пиво се спомиње у два параграфа. У њима су предвиђене строге казне за оне који справљају лоше пиво. Такође су предвиђене и казне за трговце пивом, ако неоправдано подигну цене.
Према неким другим историјским изворима, утврђено је да је пиво било део наднице за раднике. Пољопривредни радници, на пример, поред одела и пола килограма жита, добијали су и литар младог пива дневно. Зидарима на послу припадао је литар старог пива дневно.
Вавилонски ситни чиновници добијали су, уз оброк, два литра, а они школованији и дворјани – по три литра. Исто толико добијале су и дворске даме.

ТУТА-МУТА
За несналажљивог човека, у многим нашим крајевима, кажу да је прави Тута-Мута. А на дечје питање, ко је био тај Тута-Мута, по коме су шепртље током векова добијале надимак, није баш лако одговорити. Бар деци. Јер, тај први Тута-Мута уопште није био налик на оне који су касније по њему називани.
Већ сте прочитали о сујеверним старим Римљанима који су имали божанства за сваку прилику. Посао од сече дрвета, до његове обраде за греду у дому, био је под заштитом пет божанстава.
А кад би двоје ступили у брак, морали су да воде рачуна о најмање двадесетак божанстава. Једно од њих било је, или је био, Мутунус Тутунус, касније Мута-Тута, или Тута-Мута. Он је сачекивао новопечени брачни Истопар у ложници. Млада би скинула одећу и засела на камени уд Мутунуса-Тутунуса. Сврха овог чина била је да се млада ослободи страха од евентуалне грубости, или неукости, мужа приликом прве брачне ноћи.
Тај Мутунус-Тутунус, да поновим, није био једини у ложници младенаца. Било је још десетак божанстава која су подсећала младенце шта све морају да чине тих првих дана брака. Али, био је први по реду .

МИР, МИР, МИР…
Један од првих мировних уговора свечано је потписан пре готово четири хиљаде година. Потписали су га највиши великодостојници два града-државе у Месопотамији – Лагаша и Ума.
Почетак овог уговора гласи:
„Две државе, Лагаш и Ум, свечано изјављују… да ће братоубилачки рат између њих заувек престати. Богиња Нингурсу, која је сведок овог нашег свечаног обећања, бдиће стално над миром који ми на овај начин закључујемо. Према томе, од сада ће Лагаш и Ум живети у сталном пријатељству, миру и слози као добри суседи, заборављајући свађе из прошлости”.
Уговор се завршава овим речима:
„Тешко ономе ко буде нарушио мир. На њега ће се сручити гнев богиње Нингурсу и окомиће се и на њега и на све његове потомке до последњега”.
Богиња Нингурсу радила је, изгледа, на више места, па није могла све да постигне, јер је, две-три године касније, опет избио рат између ова два суседна града. И… био је најжешћи до тада – ваљда је једне и друге изнервирао и онај уговор.
И, ако је тачна она пословица многих народа да се „по јутру дан познаје”, потом је било беспредметно потписивати други, трећи, или било који каснији мировни уговор .

ЈУНАЦИ СИМУЛАНТИ
Љубитељи књижевности, познаваоци митова, па и уметници, две и по хиљаде година прегањају се око тога ко је код старих Грка био већи јунак: Ахил или Одисеј?
Један и други, имали су и врлине и мане. Открићу вам делове њихових биографија које се, обично, прескачу. Обојица су били „симуланти”. Покушали су да се извуку из рата са Тројанцима који их је прославио.
Ахил, чије име значи „танкоусни”, кад су стари Грци почели да се окупљају, сакрио се код краља Ликомеда, на острву Скипу. И није му било лоше – обукао се као девојка и живео међу краљевим кћерима. Ухватили су га тако што су послали неке трговце да нуде робу принцезама. Међу огртачима, парфемима и разним ђинђувама нашао се и један лепо израђени мач. И онда, ко бајаги, трговце и девојке напале су неке силеџије, Ахил је дохватио мач, и… тако су га регрутовали, како би се данас рекло.
Одисеј, чије име у преводу значи „љутити”, или „пргави”, кад су дошли по њега, правио се лудим. Отишао је у поље и почео да оре и сеје со. Међутим, неко се сетио и испред коњске запреге поставио је Одисејевог сина Телемаха. И, Одисеј је одустао од глуме, испсовао их све… и пошао у рат који му није био по вољи .

ВИСЕЋИ ВРТОВИ
Ко има децу мора да буде спреман да одговара на свакојака питања, па и на овакво:
„О шта су били закачени Семирамидини висећи вртови?”
Чуло дете да је неко Семирамидине вртове споменуо у разговору, па лепо пита, јер волело би да види тај врт, парк или башту у ваздуху. Данас, нажалост, од седам светских чуда старог света можемо видети само једно – Кеопсову пирамиду. Остала чуда нестала су током протеклих векова.
Има неколико писаних сведочанстава о томе како су изгледали ти „висећи вртови”. Највероватније је оно по коме су се ти вртови налазили на терасама огромне степенасте пирамиде, сто метара високе, подигнуте у Вавилону. На седам спратова, односно тераса, градитељи су нанели земљу и засадили декоративно дрвеће и цвеће. У равници, између две реке, Тигра и Еуфрата, таква висока кула, препуна разнобојних цветова, мора да је очарала савременике. Другим речима, то је био парк на спратове какав би и данас изазивао велико занимање.
Постоје две верзије о томе ко је подигао ту грађевину. По једној, био је то краљ Набукодоносор који је оженио лепу и паметну девојку Семирамиду, рођену у брдским крајевима његове државе. Она је пристала да пође за њега под условом да јој премести брдо у своју престоницу.
По тој причи, вртови су саграђени у 7. веку пре наше ере. По другој, још су старији. Саградила их је сама Семирамида док је владала, у име свог сина, крајем 9. века пре наше ере.
И Семирамида из прве, као и она из друге приче, биле су ретко лепе и паметне жене; за време њихових владавина, држава је била у процвату, као и њихови вртови .

БАКСУЗНА БРОЈКА
Стари Римљани били су веома сујеверни. Поред многих ствари, нису волели број 17. Одговор на питање зашто, прилично је сложен.
Бројку седамнаест Латини су писали са четири слова: прво је било „æ”, што значи десет, онда „В”, што значи пет, и, на крају, са два слова „ИИ” – односно два. Међутим, кад се бројка седамнаест, у латинском, разбије на слова и преуреди, може да испадне реч „викси”, а то је значило „живео”, „проживео”.
Ето, због тога им се број 17 није допадао.
А сад нешто сасвим друго.
Раџа Муња, односно краљ индијске државе Малва, волео је да ратује против свог суседа, раџе Таила Другог, владара државе Годавари. Раџа Муња је у тим ратовима шеснаест пута побеђивао и заробљавао Таила Другог. Пуштао га је на слободу да би, после неколико месеци, или година, поново заратио и побеђивао. Истеривао је, тако, неке своје комплексе.
И онда, у седамнаестом рату, победио је владар Годаварија. Победио је и заробио свог дугогодишњег и упорног непријатеља. И, није се угледао на свог противника – доста му је било свега. Погубио је Муњу и… после тога, настало је раздобље дугогодишњег мира између суседних земаља.
Да ли је ово прича са срећним крајем или не? Зависи са чије тачке гледишта посматрамо ствар. И, не знам да ли баксузна бројка седамнаест има ту неки утицај .