3320 25. 9. 2015.
Симеон Пишчевић, Србин у руској униформи
ИСТОЧНО ОД БЕЧА
Рођен је у Шиду, 1731. године, у племићкој, војничкој породици. Отац Стефан био је капетан Подунавске ландмилиције и заповедник Шида. Сина Симеона, после школовања у родном месту, послао је даље „на науке” у Петроварадински шанац, Беч, где је провео три године, и Осијек. „Ми Срби смо по својој природи најсклонији војничком позиву”, говори му отац и с тринаест година води га са собом као добровољца у рат за аустријско наслеђе.
Њихов Славонско-подунавски пук борио се против Француза 1744–1745. године, где је мали Симеон видео и рањавање оца и грунуо у плач. По повратку из војевања у Алзасу, Баварској, Пруској и Италији, српске војнике који су много пута ратовали под заставом Аустрије, затиче непријатна вест. Потиско-поморишка крајина, где су били смештени српски пукови, биће развојачена, а војницима је дато да бирају: или да напусте војни позив и као паори потпадну под власт Мађара или да напусте своје домове и иселе се у Банат и друге крајеве где је подунавска и потиска ландмилиција претворена у обичне јединице аустријске војске. Било је и оних који су изабрали трећу могућност: да се иселе у Русију, братску земљу у коју су се Срби већ селили за време Петра Великог.
Без обећаног чина
Пишчевић у почетку није о томе размишљао: барон Фон Енгелсхофен, задужен за уређење нових редовних пукова, као поручника поставља га 1748. године прво у Сремски, а онда у Славонски хусарски пук. Младог официра који је мислио само на добре коње, нове униформе, официрску опрему и како да добије виши чин, заинтересовале су речи његовог пашенога Петра Шевића, сина једног од вођа тадашњих сеоба у Русију. „Јавила се жеља да идем тамо, али нисам имао разлога да тражим отпуст...”, пише млади поручник. Шевић, међутим, није одустајао. Он помаже Пишчевићу да добије отпуст из аустријске војске од свог генерала Енгелсхофена. Стари генерал чуди се да „његов поручник Пишчевић” хоће да напусти домовину и амбициозног војника пророчки упозорава да његови унуци и праунуци неће знати своје порекло. Али, одлука је била донета. Пишчевића исписују из пука, не без тешких речи, али кад оде код војног комесара Гарсулија по плату за одслужени рок, ствари почињу да се запетљавају. Бесни Грк укорева генерала Енгелсхофена што је аустријском поручнику дао отпуст, Пишчевићу тражи да му тај документ преда (овај му мудро даје само копију), после чега га ставља у затвор. Док је несуђени руски поданик тамновао два месеца, Петар Шевић вратио се у Русију.
Помилован, Пишчевић се враћа у аустријске редове и бива размештен у Бродски пешадијски пук. Мисао о Русији га оставља, али скривени документ повремено му искрсава у памети „као предсказање да није још све готово”, које ће се обистинити недуго после два догађаја. Пишчевићу измиче обећани капетански чин, а ускоро умире и његов заштитник и таст, пуковник Атанасије Рашковић, за кога наш писац бележи да су га отровала завидна господа. „Згадио ми се тамошњи живот”, речи су којима нас писац уводи у пустоловину бекства у Русију.
У сенци огртача
Док млади поручник, с чином који се, како нам објашњава, у аустријској војсци добијао са четрдесет година, размишља да своју срећу нађе на другом месту, у Русији већ ничу два српска насеља. С првом групом од око 4000 исељеника 1751. године стиже Јован Хорват и на подручју јужне Украјине оснива Нову Сербију. Годину дана касније, с око 2000 људи, долази и Јован Шевић, који за насељавање добија подручје у Бахмутској провинцији, где ниче Славјаносербија. Одлазак више хиљада поданика унео је нови заплет у Пишчевићево путешествије.
Марија Терезија 1752. године издаје Казнени патент којим се, између осталог, аустријским поданицима под претњом смрћу забрањује прелазак у ратну или цивилну службу страних сила. Упркос томе, с отпустом за који су Аустријанци мислили да су му га одузели, без пасоша за путовање у Русију и крајње неизвесним надама у успех, Пишчевић преко ноћи нестаје из свог пука и тајно одлази у Беч. „Од сада ћу често помињати огртач”, каже писац, најављујући нам да ће тако скривен прелазити границе и шетати по граду, покушавајући да добије руски пасош. По доласку у Беч, Пишчевић сазнаје за још једну околност која му не иде наруку. У руском посланству управо је дошло до смене и посланика на бечком двору Бестужева, заговорника исељења Срба у Русију, заменио је Кајзерлинг, опрезан по том питању које је узнемиравало аустријски двор.
При првом сусрету са секретаром посланства Николајем Черњевим, Пишчевић бива хладно одбијен. Они који су тражили ослобођење већ су отишли, тешко би било наново молити аустријски двор, па ће зато бити најбоље да више не долази. Размишљајући да у крајњем случају тражи опрост од аустријског двора и свали све на своју младост, Пишчевић одлучује да још једном окуша срећу код Руса. Истичући да је одраније записан у списку исељеника мајора Петра Шевића, млади поручник се јада да Срби напуштају вековна огњишта да би пребегли у братску царевину, и да ће за његова страдања, ако га одбије, он, Черњев, одговарати пред Господом. Кад му уз то потврди да је Србин, руски дипломата му каже да се уплашио да је неки шпијун, јер говори као рођени Немац (Пишчевић је као дечак учио немачки у Бечу). Черњев му обећава помоћ, али обруч око Пишчевића се стеже.
Аустријске страже већ га траже по Бечу, његов пуковник спрема се да дигне тужбу против њега јер је својевољно напустио пук, на неки начин дезертирао, а спасоносни руски пасош никако да стигне. У последњи час, мало пре него што ће „случај Пишчевић” доспети и пред аустријски Дворски војни савет, млади официр коначно добија пасош после дванаест дана напетог ишчекивања. Пишчевић се, сада као руски поданик, враћа у стари пук да преда своју чету, спакује се и опрости с пријатељима. У обећану земљу, Русију, коначно креће 24. октобра 1753. године. Стиже да нам саопшти и да је успут, у Токају, упознао мајора Жолобова „који је куповао вино за руски двор”. Веран војник своје царице, заверенички нам прећуткује да је мајор Жолобов, у ствари, био на тајном задатку. Под измишљеним изговором да купује вино за руски двор, он је вршио прихват досељеника из Србије, што је Аустријанце доводило до беса. „Сељак сав зарастао у браду и сасвим стар”, у поцепаном кожуху и с опанцима, први је призор који нам Пишчевић описује из своје нове домовине, с граничног прелаза Шељеговка, где је стигао 22. децембра 1753. године, после 60 дана путовања.
Наде и стрепње
Наш јунак није стигао да заврши „Мемоаре”, али нас у наставку обавештава о свом животу у Русији до 1767. године. Убрзо по доласку првих исељеника, руска господа већ су била незадовољна, објашњава он. Дошло је до жестоког сукоба између српских вођа, пуковника Јована Хорвата и потпуковника Јована Шевића. Наиме, знајући да за њим стиже још једна велика група исељеника, Хорват је тражио да сви Срби који дођу у Русију буду под његовом командом, али Шевић, који је имао виши чин од њега, није хтео то да прихвати. Видевши да је Нова Сербија премала за двојицу заповедника, Руси одобравају Шевићу да оснује насеље у Бахмутској провинцији, Славјаносербију. У то насеље стићи ће са својом породицом и Пишчевић.
Невоље с измицањем војних чинова пратиле су га и у Русији, али имао је прилике да упозна и царицу Јелисавету Петровну, као и да неко време проведе у дворској служби. Командовао је Бугарским пуком, а после трагичне смрти жене Дафине и сина, оженио се други пут, Хорватовом нећаком Катарином. Видео је и крај српских насеља у Русији, распуштање српских пукова, учествовао у ратним походима у Пољској.
Ту се негде његови „Мемоари” завршавају, а даљу судбину одбеглог аустријског поручника сазнајемо из историје. Симеон Пишчевић учествовао је у руско-турском рату (1771–1774), гушењу побуне запорошких козака у Сечи. Царица Катарина Друга за ратне заслуге наградила га је чином генерал-мајора, подарила му села с 1000 душа у Белорусији, а добио је и Орден светог Ђорђа. Због сукоба с генералом Петром Текелијом, једним од најцењенијих Срба у Русији, добио је укор 1777. године, после чега је поднео оставку. Повукао се на село, где је и умро 1797. године.
Забрањене радње
Али, пре него што склопимо књигу бурног Пишчевићевог живота, не смемо да испустимо епизоду која је заузела највише места у „руском делу” његове аутобиографије. Пишчевић је још једном узео учешћа у исељавању, овог пута као предводник. „Имаћеш сада, читаоче, да ме пожалиш”, бележи, почињући причу о новом путешествију које ће га вратити у стару отаџбину. Године 1754, пре него што ће отићи у Славјаносербију, Симеон у Москви упознаје црногорског владику Василија Петровића. Он је намеравао да из Црне Горе доведе у Русију неколико хиљада људи, за шта је добио новац од царице Јелисавете Петровне. За тај посао желео је да приволи и крајње незаинтересованог Пишчевића. Што није успео владика, успело је наређење руске Војне колегије.
Као члан „црногорске комисије”, Пишчевић је био одређен да сачекује исељенике на граници с Турском. По доласку у Петроварадин, убрзо му постаје јасно да се „црногорска комисија” увелико уплела у забрањене радње. Човек који је, такође, радио на том послу, пуковник Јездимировић, у сарадњи са шефом полиције Иваном Баљевићем, уписивао је као Црногорце све надничаре, „људе с разних страна” и турске и аустријске поданике, зване и незване бећаре. Бесан, Пишчевић, ипак, извршава наређење и с групом од 62 „Црногорца” стиже у Русију. Задатак му је донео више штете него користи. Осим што је и сам у Петроварадину био уплетен у строго кажњиво врбовање, и што је с групом разних превртљиваца и разбојника морао тајно да путује кроз неколико држава до Русије, око 1000 људи које је приволео за „руску ствар” и који су чекали да у следећој тури пређу у Русију, до царевине је довео препредени Јездимировић и за то покупио све заслуге. Са својим правим и лажним горштацима, имао је Пишчевић прилике да се сретне поново као командант Бугарског пука коме су они прикључени.
***
Српска насеља у Русији, оснивана на сличној, „одбрамбено-граничарској” замисли као и она у Аустрији, нису била дугог века. Нова Сербија укинута је у марту 1764. године, а Славјаносербија непуна четири месеца касније. Томе су кумовали и сами исељеници: Хорватово обећање да ће довести у насеља 16.000 људи, окупити четири пука, као и намера владике Василија да оснује црногорски пук, нису се остварили, па је украјинска утврђена линија морала да се насељава другим народностима. Казнени патент, а убрзо и укази Турске и Млетачке републике којима се под претњом смрћу забрањује исељење у другу државу, учинили су своје и многи се више нису усуђивали да крену на овај пут.
Треба оповргнути раширено мишљење да су Срби слободан народ и да се могу селити куда хоће, поручује руском посланику Бестужеву аустријски колега Претлак. Српска насеља све више је преплављивало малоруско становништво у које су се она убрзо утопила. Поједина географска имена и неколико назива места у Украјини, попут Панчева, Мартоноша, Кањиже, данас су једини трагови српских војничких насеља у која су отишли наши сународници желећи „да виде света и окушају срећу”.
ОСНОВА ЗА „СЕОБЕ”
Пишчевић је аутобиографију писао око четрдесет година, од 1744. до 1784. године, а осим овог дела написао је и историју српског народа која је, као и мемоари, остала у рукопису. Мемоари су остали непознати јавности око сто година, све док Симеонов унук није предао рукописе руском историчару Нилу Попову. Он их је објавио у Москви 1884. године, а српско издање као књига појавило се тек 1963. године. Пре него што је дело штампано, с „Мемоарима” се упознао и књижевник Милош Црњански, коме су послужили као основа за роман „Сеобе”.
БЛУДНИ СИН
Необичну слику Симеона Пишчевића добијамо од његовог сина Александра. Најстарије дете из другог брака, ветропирасти женскарош, такође је писао мемоаре који су под насловом „Мој живот” објављени код нас тек 2003. године. „Црна овца” у војничкој породици, Александар је стицајем околности из војне преведен у грађанску службу, а за свог оца и земљаке није штедео речи погрде. Он се жали на очеву шкртост, незаинтересованост да му помогне у војној каријери, неспособност, погрешно процењивање где би његов син могао најбоље да напредује у служби. Србима замера завидљивост, описује како су му његови рођаци „пробијали уши неким српским песмама ин трио”, нервира га и српско „израчунавања древног порекла својих породица”. Александар је с подједнаком оштрином говорио и о Немцима, Прусима, Енглезима, који су, по његовом мишљењу, упропастили Русију, али не пропушта да „поткачи” ни неспособне руске војсковође, официре који пљачкају државну имовину, као и оне који навелико распродају и купују војне чинове.
Већ је Симеон у мемоарима на неколико места истакао да су га даме радо примале у друштво, али даље од тога никада није отишао. Његов син бележи прави донжуановски историјат битака на љубавном пољу. Готово да нема места у коме је боравио а да није имао бар једну љубавницу. Није се устезао ни да осваја срца удатих госпођа, па чак ни супруга својих пријатеља или жена пуковника који су му командовали. Коначно, и његова животна сапутница, госпођа Митендорф, била је удата у време кад је он бацио око на њу, али је брак успешно разведен, признањем њеног мужа да не може да испуни брачну дужност. „Први из породице Пишчевић који се може назвати Русом” оружје је положио пред земљакињом. Наиме, госпођа Митендорф, коју касније ословљава само с „моја жена”, била је кћи дворског саветника Фјодора Платоновича Јуришића, Србина.
Аутор:
Јелена Беоковић
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
