Свака слика има причу – „Млекарица” Јоханеса Вермера

Истинитије и потпуније од било које стручне анализе, Вислава Шимборска, недавно преминула пољска песникиња, добитница Нобелове награде за књижевност, оставила нам је песму посвећену једном уметничком делу




Све док она жена у Краљевском музеју
у насликаној тишини и усредсређености
из дана у дан сипа
млеко из бокала у чинију,
свет не заслужује
смак света.
„Вермер”, Вислава Шимборска

Ова песма, колико и сама слика, повод је да се детаљније упознамо са различитим и ретко обрађиваним видовима Вермерове „Млекарице”, коју данас можемо да видимо у чувеном Рајкс музеју у Амстердаму. О вредности слике, поред речи славне Шимборске, тешко је било шта додати. Али занимљиви су технички, историјски и културолошки чиниоци ове чудесне тајне дела Јоханеса Вермера.
Изузетно стваралаштво овог уметника данас обухвата свега 36 слика, што још више, чини се, утиче на вредновање његовог целокупног дела. Овако ограничен број слика, уз херметички савршен уметнички систем, одавно изазива поштовање и пажњу широм света, тако да постоји општеприхваћени осећај важности његовог свеобухватног дела, а не само простог збира појединачних слика.
Јоханес Вермер (1632–1675) живео је и радио у време такозваног златног доба холандског сликарства, које је трајало током целог 17. века. Наиме, нова холандска република тада постаје једна од најнапреднијих нација Европе и у области трговине, науке и уметности. Тада живе и раде неки од највећих уметника света, попут Франса Халса или Рембранта, а то време одликује и развој одређених сликарских жанрова, када под утицајем калвинизма долази до смањења значаја верских тема, а процват доживљавају жанр слике, односно сликарство засновано на сценама из свакодневног живота, портрети, пејзажи, мртве природе, као и угледно историјско сликарство и алегорије.
О Вермеру (име потиче од Ван дер Мер – „од мора”) стручњаци су током историје давали различита тумачења и представљали га, у зависности од места и времена коментара, као трагичара или сликара коме је недостајала било каква амбиција, све до новијих тумачења која га описују као помало отуђеног ствараоца на кога нису утицали најважнији културни догађаји тог времена. Због такве какофоније гласова, данас се сви пронађени подаци о овом уметнику детаљно проверавају, те се све јасније чује другачије виђење Вермеровог начина живота и рада. Наиме, на основу сазнања о сасвим солидним друштвеним везама које је овај уметник остварио с представницима највиших сталежа друштва, као и на основу истанчане грађе његових дела, можда чак и унапред уговорене женидбе, можемо да га посматрамо као уметника који је стварао и продавао дела на највишем друштвеном нивоу. Његова сарадња с једним од најбогатијих грађана Делфта Питером ван Рајвеном (Пиетер ван Руијвен) била је један од најуспешнијих забележених односа између сликара и мецене. Данас се сматра да је управо присуство сталног купца његових слика омогућило Вермеру да концепцијски и технички подробно ствара дела, не обазирући се на кретања уметничког тржишта и у просеку сликајући две до три слике током године. И поред свега, Вермерово дело је за његовог живота остало познато само унутар Делфта, те у време док су сви други сликари напуштали мање градове и одлазили у Амстердам, он је остао у свом граду, све до преране смрти у 43. години.
Ко је на слици?
Иако већ дуго опстаје романтичарска навика да се приказана жена повезује с Танеке Еверпол, служавком у Вермеровом домаћинству, заправо ниједан од уметникових модела, укључујући и Млекарицу, никада није тачно препознат. Ова жена сељачког изгледа далеко је од идеализоване женске естетике, присутне у другим Вермеровим сликама. Међутим, млекарица је стварна у својој млечној благости и тежини, која упија мирисе кухиње и тешког рада. Уколико желимо ову тему иконографски да пратимо, можемо да закључимо да је у Вермерово доба приказ младе млекарице могао да буде виђен као дискретни објекат жеље. Данас је, пак, видимо као јунакињу која слави осећајност и морал тешког рада и врлине.
Враћајући се на питање модела, и у време настанка било је извесно да, била Танеке на слици или не, „Млекарица” никада није ни била сликана као портрет. Одевена је у различите слојеве зимске одеће. Носи груби, жути жакет од коже, с црвенкастим шавовима и плавом кецељом преко тешке сукње од црвене вуне. Зелени и плави подвијени рукави носе се засебно од жутог дела. У овом детаљу можемо да видимо Вермерову способност да слика веома различито обојене тканине са ограниченом палетом која чува јединство слике. Наиме, Вермер је током каријере користио до двадесет различитих пигмената, иако је ретко користио више од десет. За разлику од својих савременика, који су користили обичнији азурит, користио је скупи ултрамарин, који се правио од лапис лазулија (увожен из Авганистана преко Венеције).

Шта припрема млекарица?

Иако је ова слика током историје испитивана помно и с највећом пажњом, дуго су историчари уметности превиђали да одговоре на очито питање и одгонетну шта то млекарица, заправо, ради.
Свакако, она сипа млеко и то је несумњива жижа слике. Али, због чега?
Историчар уметности Хери Ренд исцрпно пише о томе.
Без обзира на поетско, иконографско или практично значење које је уметник желео да да кремастом млеку које се пресипа из бокала у посуду на столу, тај детаљ свакако је главни смисао слике, као и пажња жене приказане на слици. Вермер је претворио наизглед безначајни тренутак из свакодневног живота послуге у поетски исказ заустављен у времену.
Вермерова млекарица веома полако и усредсређено сипа млеко у посуду. Урез на посуди показује и да је тако припремљено јело требало да буде добро затворено у здели, као за потребе херметички затворене температурне обраде. У то време холандске пећнице најчешће су коришћене за вишесатно, споро кување, те је вероватно млекарица припремала јело које је требало дуго пећи. Ренд указује на то да се одговор на то шта припрема млекарица највероватније налази у изломљеним парчићима хлеба који се налазе на столу испред ње, те претпоставља да се спрема да направи врсту пудинга, за чију припрему је било потребно повезати хлеб с јајима. Она у том тренутку сипа млеко преко те мешавине да прекрије парчиће хлеба док се буду пекли, да се не би исушили током дуготрајне обраде.
Занимљиво је и да је у кухињи приказана мала дрвена клупа, грејач за ноге, са млекаричине леве стране, што би могло да подупре ову хипотезу, јер су у то време постојале обично две кухиње у домаћинству. Једна загрејана, за потребе свакодневног кувања, а друга спољна која се користила за израду пецива, теста и слично. Зато се верује да је млекарица у хладној кухињи.
Међутим, посебну пажњу треба посветити управо приказу композиционог склада који чине хлеб, котарица, керамичке посуде и кригла, који се налазе на столу испред млекарице. Наиме, више мастила утрошено је да се опише поетски и оптички квалитет овог детаља, него код било које друге слике, те се чини да нема премца чак ни међу прослављеним мртвим природама током целог златног холандског века.

Хлеб и пекаре

Као један од главних мотива на слици, и хлеб привлачи нашу пажњу. Ражени хлеб био је основна храна за многе људе. У обичном холандском домаћинству 17. века најмање два дневна оброка укључивала су и хлеб, обично с бутером или сиром. Због тога се држава посебним мерама трудила да у земљи буде довољно залиха хлеба, као и да не дође до промене цена. Наиме, подаци указују да је Холандији трговина преко Балтика омогућила приступ ражи. Тако је све до 17. века држала у својим рукама производњу пшенице и ражи у Пољској, Источној Пруској, Шведској, а силоси у Амстердаму, Ротердаму и Миделбургу складиштили су велике количине жита, те обезбеђивали стабилност у земљи, макар што се хране и намирница тиче.
Хлеб приказан на слици вероватно је био купљен, а не направљен у кући. Наиме, у то време у Холандији је постојао велики број пекара. Попут осталих трговаца, и пекари су отварали радње у домовима (да би предупредили опасност од избијања пожара, због пећи, морали су да раде и живе у каменим кућама), а цене и квалитет хлеба били су строго надзирани, са званичним државним контролорима који су проверавали тежину хлеба.
Поред обичног хлеба, пекари су производили хлеб различитог квалитета и укуса. За такве производе није било строгих прописа као за ражени хлеб. Једино нису смели да праве бисквите, пите или пецива, јер се еснаф од 15. века поделио, те је свако основао своје удружење. Дувањем у рогове обзнањивали су да је хлеб готов за продају.
На основу података из Вермеровог живота, познато је да је пред крај живота уметник нагомилао огроман дуг једном од главних делфтских пекара (Вермерову породицу чинило је и једанаесторо деце) Хенрику ван Бујтену. Познато је и да му је након уметникове смрти, Вермерова удовица дала две слике на име подмиривања дуга који је био већи од 600 гулдена.

Чистоћа

На холандским сликама из 17. века велику пажњу привлаче детаљи из унутрашњости кућа, који осветљавају начин живота из тог времена. Чистоћа зидова, покућства, подова једна је од ствари која се прво примећује на сликама из тог раздобља. Наиме, извештаји многих путника од 16. века указују, управо, на чистоћу холандских домова, те ревност холандских домаћица и послуге у одржавању чистоће. Једно од могућих објашњења овако завидне хигијенске културе холандског друштва можда потиче и од развоја млечних фарми. Процењује се да је у 16. и 17. веку пола сеоских домаћинстава и трећина градских производила бутер и сир.

Грејач за ноге и керамичке плочице са Купидоном

Мала дрвена клупа, приказана с млекаричине леве стране, извор је великих изненађења. У готово сваком холандском дому и у 17. веку могли бисте да видите грејаче стопала. То је била мала дрвена кутија с отворима на врху, а понекад и на бочним странама, пуњена топлим угљем, те је тако загревала ноге и стопала током хладних зима. Зато се овакви грејачи појављују на великом броју слика које приказују холандска домаћинства.
Могуће је да је Вермер насликао грејач за ноге као део свакодневног окружења. Уколико је желео да му да неко симболичко значење, грејачи за ноге понекад су повезивани с љубавничком жељом за сталношћу и бригом, што је подвучено и присуством Купидона на плочицама управо иза саме кутије.
Поменуте украсне беле плочице, које често можемо да видимо код Вермера, прављене су у Делфту и коришћене за покривање нижих делова зидова кућа с унутрашње стране. Прикривале су влажне делове зидова на првом спрату и пружале заштиту гипсу. По мајсторској обради, чувене делфтске плочице могу да се доживе као независна уметничка дела сама по себи, често с мотивима Купидона и других забавних тема, које је Вермер можда користио да подвуче извесне теме својих слика.

Где је корпа?

На основу инфрацрвеног снимка платна види се да је током рада на слици Вермер одлучио да уклони велику корпу за рубље, која се првобитно налазила крај млекаричине црвене сукње. Ово није једини случај да је Вермер поједноставио композицију уклањајући веће објекте, са жељом да истакне важне делове слике.
Најчешће објашњење зашто је корпа нестала било је унапређење естетске равнотеже композиције. Међутим, на основу очуваних текстова холандских и фламанских уметника, чини се да визуелна равнотежа није била део нацрта слика, те је највероватније да је Вермер уклонио с намером јасног истицања главног дела слике.

Историјат слике

Ова слика малих димензија (45 Ø 40 цм) била је прослављена током прошлости. Двадесет година након Вермерове смрти продата је на аукцији са двадесет других дела за 175 гулдена, док је „Поглед на Делфт”, као слика већих димензија, продат за 200. Назив из 1710. године већ каже „Чувена Млекарица од Вермера од Делфта”. Слика је током историје пролазила кроз многе цењене збирке, до продаје Рајкс музеју 1908. године.

***

Дотакли смо овде различите могуће путање које воде од Вермерове слике и поново ка њој. Његова величина, свакако, лежи у изузетној дубини његове визије и безвремене лепоте којој се на крају увек враћамо. Као осетљив и повучен уметник, створио је јединствено смирено и уравнотежено сликарство, део стваралаштва оних вредности због којих, према тврдњи Виславе Шимборске, човечанство заслужује још неку шансу .