3320 25. 9. 2015.
Атанасије Николић, човек од 100 знања
ИНЖЕЊЕР КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО
Да направи технички речник, организује позориште, излије топ, напише драму, сагради пут, држи часове радницима, састави полицијски законик, калеми воћке – све је то занимало, несуђеног правника и артиљерца 
ао да је живео бар три, а не само један живот, Атанасије Николић, један од оснивача Друштва српске словесности, чији је наследник Српска академија наука и уметности, раскрилио је поље деловања на цртање, „земљомерије”, инжењерство, математику, позоришну уметност, пољопривреду. Добар цртач, у Новом Саду 1824. године отвара приватну школу цртања, бави се картографским пословима, а умеће користи и у више уметничке сврхе када израђује печат Лицеја у Крагујевцу.Заљубљеник у математику и технику, пише прве уџбенике из ове области, гради велике мелиорационе канале у Бачкој, бране, насипе, друмове. Пише драме, глуми у представама, са Јованом Стеријом Поповићем оснива прво београдско стално позориште, чувени Театар на Ђумруку. Пише о пољопривреди, из Аустрије и Мађарске доноси разне сорте воћа, оснива прву пољопривредну школу у Топчидеру, упошљава затворенике на пољопривредном добру, отвара прву фабрику сукна. Као да му није доста, излива први топ и оснива прву фабрику муниције у Београду и тополивницу у Крагујевцу.
И могло би још да се набраја, како је написао први полицијски законик, уредио поштански саобраћај, први прославио Светог Саву као школску славу...
„Још би више умео написати, што би нужно било да се као грађа употреби у новијој нашој историји, али ми нестаје снаге и воље за писање”, закључује 28. августа 1875. године завршавајући аутобиографију. Међутим, и ово до сада написано довољно је да нас уведе у шаролики живот Атанасија Николића.
Ћирилична математика
Ломила су се копља око тога хоће ли млади Атанасије бити занатлија, што је предлагао отац Никола, трговац, или ће поћи „на науке”, у чему га је подржавала мајка Марија. Превагнула је ова друга страна: упорношћу мајке завршава гимназију у Сремским Карловцима, а уз помоћ ујака, трговца Марка Деспотовића, одлази да студира филозофске науке у Ђуру. Звање правника које се добијало по завршеним студијама, није га привлачило: Атанасије се живо сећа како је, заволевши цртање и топографију, пред крај гимназијског школовања са пажњом учио од Марка Игњатовића који је правио карту села Буковац.
„Од овога времена осети ја чежњу за математиком и за земљомеријем. И чињаше ми се кад би умео земљу мерити и карте сачињавати, да би био најсрећнији човек на свету”.
Вођен саветом да се добре техничке науке изучавају у Артиљеријској школи у Бечу, одлучује да тамо настави школовање и 1821. године, док је његовим друговима мрско да излазе на поља Симирингека, Атанасију су „миле забаве” да вежба са топовима, гађа, гради батерије, везује фашине. Како у војној служби нису напредовали најупорнији, већ они са добрим пореклом и везама, напушта Беч и у Новом Саду отвара приватну школу цртања, али ће и ту поново наићи на затворена врата. Николићева школа добиће дозволу да постане јавна, али ће његово постављење за јавног учитеља зауставити одлука једног од сенатора Новосадског мађистрата који се противи да римокатоличкој деци цртање предаје православац.
И поново Атанасије напушта дотадашња настојања и отвара себи врата на другом месту. „Злоба ме натера да постанем инџиниром”.
Тополивница у Крагујевцу
У Пешти полаже испите за инжењера 1829. године, и буде наименован за бесплатног инжењера Бачке вармеђе. Почео је да прави мелиорационе канале, бране, насипе и већ је уверен да ће бити постављен за редовног инжењера са месечном платом. Иста ствар понавља му се као и у Артиљеријској школи: именовање добија кандидат са јачим препорукама, а не онај који се радом доказао. Опет је време за нову службу.
Атанасије Николић прихвата позив Петра Чарнојевића да буде управник његовог имања. Недуго затим, као инжењеру у Мункачу на имању грофа Шенборна, стиже му писмо од Димитрија Исајловића, члана Попечитељства просвете, који га позива у Србију да буде професор математике у недавно основаном Лицеју у Крагујевцу. Осим скромног покућства, нови професор, који је постављен и за ректора Лицеја, доноси са собом у Крагујевац и први уџбеник из алгебре, који је написао припремајући се за почетак школске године. Листајући га у време када пише аутобиографију Атанасије Николић признаје да је претерао преводећи латинске речи за потребе српских ђака: чак су и симболи, математичке формуле написани ћириличним словима!
Школа: свето место
Полазници крагујевачког Лицеја добили су вредног и свестраног ректора, професора који ће им уз часове алгебре, геометрије, тригонометрије, цртања, држати и додатну наставу како би побољшао њихово слабо знање математике. Уз преданост, међутим, ишла је и строгост. Могли су одмах да је наслуте сви они који су дошли на свечани почетак школске године када је ректор, знајући да дисциплина није боља страна новоснованом Лицеју, уместо пригодног поздравног говора, загрмео „Стој! Стој! Стој! Јер место на којем стојиш свето је”. Обавезе ректора и професора нису га спречавале да увече обилази ђаке да би пазио чиме се занимају кад нису у школи, а по незадовољству кафеџија задовољно констатује да је његова забрана точења ликера лицејистима уродила плодом.
„Мој поступак са Србчадма беше патријархалан и очински. Ја сам настајавао, да сваку погрешку младићу приметим, па ову без опомене, без савета, а доста пута без казни нисам оставио“.
Осим што је израдио печат Лицеја, увео школско звоно које је означавало почетак и крај часова, Атанасије Николић за „храм знања” уводи и прослављање школског патрона Светог Саве. Крагујевчани су те 1840. године посматрали како се свечана литија сачињена од црквених великодостојника, професора и ђака креће градским улицама до Лицеја, а званице присуствују приредби и гозби организованој у згради школе.
По завршетку школске године, међутим, професори бирају другог кандидата за место ректора, а Атанасије Николић одлази у Београд. То, ипак, није крај његовом педагошком раду. Још чвршћу дисциплину увешће у пољопривредној школи. Када су први ђаци стигли у Земљоделску школу у Топчидеру у мају 1853. године, на пољопривредном добру које су већ обрађивали затвореници било је разних сорти жита, 125 врста винове лозе, 460 сорти јабука и 320 крушака, сој штајерских крава и бикова, али и коња, свиња. Управитељ школе ученицима је обезбедио не само услове за добру практичну наставу, већ и одећу, обућу, два оброка, књиге, мастило и хартије.
Њихово је било да наредне две године приону на учење о земљорадњи, виноградарству, пчеларству, шумарству, „свилодељству и скотоводству”. По замисли Атанасија Николића, они су се „успособљавали и за плуг и за пушку”. Уз такмичења у калемљењу воћака, учење о храњењу свилених буба, имали су обавезне егзерцире, учили гађање и руковање пушком. На завршни испит позивани су кметови из свих срезова, а најбољи ђаци кући су носили посебне награде: бика, прасе енглеског соја, кутију са оруђима за калемљење воћака, две оке семена детелине...
Нова струјања у политици после Светоандрејске скупштине, када је збачена династија Карађорђевића, а на власт враћени Обреновићи, донела су промене и у Земљоделској школи. Због тужбе коју су поднели питомци, а иза које су стајали економ школе Владимир Јовановић и професор Јосиф Пецић и после жалби на лоше услове учења, претерану строгост управника и лоша знања која добијају, Атанасијева пољопривредна школа се затвара. Његов труд око имања и школе руши се као кула од карата. Жеља да образује друге, да поучава „Србчад”, због које је тако весело кренуо из Мункача, иако је могао да проживи дане без много трзавица у служби мађарског грофа који је обезбеђивао и пензију, није се ограничила само на младе нити само на званичне школе.
У Београду, као и претходне године у Крагујевцу, „у школи код Саборне цркве”, Атанасије држи предавања о пољској економији: бесплатно и својевољно. Срицали су слова и писали бројке код Николића и шегрти, калифе, слуге. С намером да и они добију какво-такво образовање, Атанасије с пријатељима професорима покреће недељне школе, где је раднички слој свих узраста могао бесплатно да долази на часове.
Позориште у магази
Исти тај строги професор, заљубљеник у „земљомерије” и математику, знао је да обуче и глумачки костим и заигра на даскама које живот значе. Пред нама је сада плодан позоришни човек који је иза себе оставио више драмских комада са темама из националне историје, поставио бројне представе, основао прво стално позориште у Београду, а и даље говоримо о Атанасију Николићу.
Када је 1824. године у Новом Саду почео да с ђацима своје школе цртања да изводи представе, одвајајући приход од улазница у фонд школе, Новосађани су ту душекорисну забаву веома лепо прихватили. Осим Јоакима Вујића, нико није изводио представе на српском језику у њиховом граду. А Атанасије Николић, увежбавајући ђаке како ће глумити, представио им се комадом „Зао отац и неваљао син”, да би нешто касније пред публику изнео и историјску драму Стефана Стефановића „Смрт Уроша Петог”. За ту представу и сам се нашао у глумачкој постави тумачећу улогу краља Вукашина, главног злоће у драми.
Историјски костим навући ће и у Крагујевцу, када је у великом ходнику Лицеја играо цара Душана у својој драми „Женидба цара Душана” коју је посветио кнезу Михаилу Обреновићу. Играли су у тој представи чиновници и професори, а сценографија и костими направљени су од онога што се имало. Добар пријатељ са Јованом Стеријом Поповићем, још из времена када је Атанасије био ректор крагујевачког Лицеја, а Стерија професор природног права, заједно с овим великим драмским писцем оснива позориште 1842. године.
Био је то театар за који је уступљена једна магаза на Ђумруку, царини, са глумачким ансамблом састављеним од дилетаната, младих чиновника и „женскиња”, али било је то прво београдско стално позориште, Театар на Ђумруку. Сала је декорисана, подигнута галерија за оркестар и могло је да се почне са представама – играле су се уторком и четвртком, а на репертоару су тада омиљене историјске драме.
Подизање неколико насипа под руководством Атанасија Николића уређена је мочвара
на простору некадашње Баре 'Венеције'.
Београдска публика гледала је позоришну игру с песмама у три чина коју је Атанасије Николић написао по народној песми „Краљевић Марко и Арапин”, Стеријину драму „Смрт Стефана Дечанског”, Стефановићеву „Смрт цара Уроша”, у којој Атанасије поново игра краља Вукашина. Пре Театра на Ђумруку, са Стеријом Атанасије Николић оснива још једну важну институцију: Друштво српске словесности 1841. године. Атанасије прво разматра са Стеријом да би требало окупити учењаке који би радили на српском техничком речнику и преводили стручне термине на наш језик.
Упошљавање затвореника
Из те идеје рађа се Друштво српске словесности, за које су Атанасије и Стерија израдили Статут, а међу првим члановима су и Јован Стејић, песник Сима Милутиновић, Димитрије Исајловић, који је писао Николићу да дође у Србију. Већ на првим седницама износе се и прве плодоносне идеје: да се оснује национална библиотека, да се за њу подигне посебна зграда, а да се штампарије обавежу да ће од сваке књиге давати два примерка за библиотеку.
Тих четрдесетих година Атанасије увелико игра представе са својим аматерима, а бије га глас позоришног зналца, па се код њега долази и по савете. Када је 1847. године група младића из Панчева дошла у Београд са намером да игра представе, у Николићу су имали подршку и помоћ. Одлазио је на њихове пробе у кафани „Код јелена”, давао савете, а за своју драму с песмама „Зидање Раванице” са композитором Шлезингером обучавао их је и у певању.
Напустивши крагујевачки Лицеј и дошавши у Београд, Атанасије Николић је 1841. године именован за начелника полицајно-економичког одељења при Попечитељству внутрењи дела (Министарству унутрашњих послова), где је помоћник министра Илија Гарашанин. У државној служби, с мањим прекидима, Атанасије ће остати до краја живота. Био је Гарашанинов човек од поверења – помоћник министра и касније најмлађи српски министар писао је за њега да није само обичан писар, већ и „пројект-мајстор”.
Један од његових пројеката био је и да упосли затворенике, који су до тада кажњеничке дане проводили беспослени. Организујући их да раде прво на малом имању испред Министарства финансија, Атанасије ће ускоро добити велико земљиште на Топчидеру, где ће бити изграђен и затвор, али и фабрика сукна и велико пољопривредно добро на којем су у воћњацима, засадима дудова, радили кажњеници, упослени и око производње ћебади за војску и израде сандука за муницију. У време када је почео да ради са затвореницима, Николић размишља о томе како би могао развити земљорадњу.
Узбуна великих сила
Са циљем да са што ширим кругом људи подели „земљоделска” знања, почиње да уређује „Чича Срећков лист” од 1844. до 1847. године. Нарочито се интересује за производњу свиле. Како без дудова нема ни свилених буба, на Николићев предлог издаје се наредба полицајцима из свих округа да попишу стабла дуда, а он затим ради на томе да подстакне њихово сађење. Плод тог његовог рада је и да је у Пожаревачком округу засађено 60.000 стабала, док је он у Топчидеру имао, такође, знатан број.
Одељење чији је начелник има веома широк круг деловања: полицију, грађевину, војску, пољопривреду, економију. И Атанасије који управља њиме шири круг свог деловања: саставља први полицијски законик, уређује поштански саобраћај, шљунком насипа путеве по Србији, ради на развоју пољопривреде, организовању добровољаца у Војводину током 1848. године, наоружању земље. У несигурно време, доба када се воде преговори око ослобађања балканских народа од Турака, док Србију потресају унутрашњи немири и превирања око власти, Атанасије Николић са мајстором Весом у Београду прави први топ изливајући материјал за њега од два стара.
„Топ није био леп, није имао никаквих украса, али се могао дати употребити. Шта више овим опитом покренули смо бар ту идеју, да би могли топове лити и тако ово оружје себи прибавити”. У Београду, Атанасије организује рад фабрике муниције, а у Крагујевцу, пошто је успешно завршио оглед са мајстор-Весом, отвара тополивницу. Производња тешког наоружања изазвала је велику пажњу страних сила. Жучну преписку са Цариградом развили су Русија и Аустрија које протестују због отварања тополивнице, а своје људе шаљу у Србију да извиде каква је то производња.
Тајни задатак
Николић учествује и у неколико поверљиви дипломатских мисија, састаје се са представницима Француске, Русије, заступајући своју владу, учествује у одређивању положаја топова и осигуравању границе од мађарског напада у време буне у Војводини 1848. године. После Светоандрејске скупштине, када је Александар Карађорђевић абдицирао под притиском уставобранитељске владе, Атанасије Николић принуђен је да напусти Србију. Тада као педесетседмогодишњак одлази у Нови Сад и нуди своје услуге као геометар.
По доласку кнеза Михаила Обреновића на власт, Атанасије Николић је помилован, одређена му је пензија и он поново долази у Београд 1861. године. Чека га и један задатак достојан акционих филмова: да из Русије тајно превезе у Србију товар од 60.000 пушака. Успех ове мисије био је утолико већи што је Николић превлачећи толико оружје, извукао живу главу, а у земљу допремио 30.000 пушака које су од почетка децембра до краја јануара с бугарске границе доношене у Србију.Човек од сто заната који је више пута, не посустајући, тражио за себе ново занимање и почињао своју каријеру безмало од почетка, смирио се заувек у Београду, 28. јуна 1882. године, окончавши у осмој деценији буран, богат и разноврстан животни пут.
Аутор:
Ј. Чалија
Илустровао:
Драган Максимовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
