3320 25. 9. 2015.
Птица и водена песма
ИМА ЛИ ПАПАГАЈА
Потрага за одбеглом птицом, од Београда, реком снова до куће светлости…
ећате ли се папагаја што је побегао и сломио ми срце? Оног с пернатим кавезом који сам позајмила трима веверицама као привремени дом, пошто су пале са дрвета? Хтела сам да вам кажем нешто више о папагајки и мојој потрази за њом. Први пут смо се среле на балкону крај Нила. Папагајка само што је слетела у моје наручје, склизнувши над површином воде с рањеним крилом. Спасла сам је и присвојила на извесно време. Волела је да једе чист шећер и мед из кашике као лек, као и слатко у парку. И то слатко различитих укуса: од кајсија, шљива, вишања. Није била девојка за ракиију. У ствари, презирала је алкохол јер алкохол може човека да претвори у мајмуна, а птицу у будалу. Њена најомиљенија и најжешћа реч била је ОК и бесно је испаљивала.„ОК,ОК,ОК”, што је значило: „Доста! Прекини, будало! Прекини, одмах сад!”
„Не понављај се.”
„Престани да ми говориш шта да радим, кад си ми већ казала шта да урадим.”
„Прекини да ми мазиш канџе док нас посматрају црне сове. Можда је хладно, али није баш толико.”
Срећом по мене, та немилосрдна ОК расположења обично су брзо пролазила и ми бисмо сложно наставиле, славно и неславно. Осим, наравно, уколико не бих покушала да очистим њу или њен кавез. Ох! Колико је то мрзела! Држала је да је прање, односно сваки покушај да се буде чист, обично губљење времена. Волела је да њено перје смрдуцка. Не могу ни да замислим због чега. Вода је била њен непријатељ број један, што је било чудно, будући да је вода мени и донела. Али, можда је том приликом повредила крило? Када је дошла код мене, била је рањена изнутра и споља и, премда сам се извесно време трудила да умирим њен живот, нисам сигурна да сам икада успела да изгладим њене унутрашње муке.
Увек сам се трудила да пружим добар пример и охрабрим је поводом воде. Прала бих косу близу кавеза, у изврсном јогурту од кокоса. Покушавала бих да гладим њено перје лептировим млеком и слаткомирисним плавичастим кремом, међутим, она никада није дозволила да јој се приближим. Понекад би ме обузела заблуда (глупа заблуда) како сам успела да се увучем у кавез њеног срца, те да постоји истинско разумевање између жене и птице.
Када је постала позната – а била је, током једне сезоне нека врста култне птице у Београду – сви су желели да се фотографишу с њом, сви осим мене. Некако постајем стидљива кад је камера у близини. То бисте до сада већ морали да знате. Моје фотографије не постоје. Камера ваздан лаже, а ја сам једнако и једино на страни истине. Никада нисам могла да разумем због чега је она била толико омиљена – шта је то код ње што су и птице и људи сматрали тако недољивим? Мени је изгледала потпуно уобичајено, као и било која друга папагајка, изузев онда када ме је звала „Ју”, пишући баш тако – „U”, а не „yоу”.
„U RI T.” (Ти си то).
„U R the 1”. (Ти си та).
„Оnly U.” (Само ти).
Њен језик био је чист текстуални изговор и никада нарочито књижеван. Али могла је да пева све те „You” песме… а то је посебно волела да чини у „подморници” када би нас Ванополић возио у пустоловине и, уколико се добро сећам, њена омиљена песма је била песма Кола Портера:
„U do something to me… something that simply mystifies me.” (Чиниш ми нешто... нешто што ме једноставно збуњује...)
Није учтиво вриштати
Често је користила још једну реч – шпијун. Где је то покупила, заиста не знам. Имала сам обичај да јој описујем све оне чудне или тужне ствари које су ми се догађале током дана, као што су, рецимо, згњечени јазавац на мосту или Словен с лисицама на аутопуту.
„Стварно ми га је било врло жао, Папагајко. Приближила сам му се толико да сам могла да се загледам у те очи прогоњеног бића.”
А све што је Папагајка имала да ми каже за утеху било је…
„Шпијун.”
Исту ствар је урадила после изгреда господина Ремпа. Шетала сам по снегу, скривена испод зимске камуфлаже. Ретко излазим непрерушена јер се стидим и од људи. Свиђају ми се људи у књигама, а они прави ликови ме наведу да се укочим од страха. Са децом ствари стоје другачије.
Иако овом приликом заправо и нисам носила маску, ипак сам имала дугачак љубичасти шал испод своје колхоз* капе слезове боје и пар врло тамних наочара. Била сам невидљива. Шетала сам дуж врло заштићеног плочника, преко пута напуштене Амбасаде Гане на Дедињу. То је било помало будаласто, будући да је је то аутзона, где анђели никада не би требало да кроче. Међутим, велика хладноћа навела ме је на ризик будући да стаза представља пречицу до куће, до мог насуканог брода у шуми, где иначе живим.
Одједном, приметила сам нешто необично. Стручњак сам за необичне појаве и сваки пут носим са собом двоглед или, бар, микроскоп. Овога пута то је била необична ствар. Тамо је стајао једноставан аутомобил, обичан, замислите сами. Ни војно возило, ни амбасадорска лимузина – а паркиран на плочнику тачно поред знака ЗАБРАЊЕНО ПАРКИРАЊЕ!
„Чудно”, помислила сам, али сам наставила да размишљам о снегу и о томе да се избавим од њега и стигнем на топло, нахраним Папагајку њеном дневном порцијом бомбона од чоколаде и поморанџе (да је имала зубић у глави, био би баш сладак!) и попијем чај-латте попрскан циметом. Дакле, била сам веома расејана размишљајући о укусним мирисима, њамкастим, кад одједном, лепо обучени мушкарац (не зец изван зечје јазбине!) искрсну изнебуха и умало налете на мене. У трептају ока препознах господина Ремпа, чувеног крими писца-тајног агента. Он је примерак сорте са коњским репом и тамним наочарима. Никада пре тога нисам га видела у оделу. Обично не вриштим. Као што и упирање прстом у некога (мада не и у ствари) није учтиво, а учтива увек покушавам да будем. Међутим, овога пута нисам могла да се суздржим, толико сам била преплављена изненађењем. Могла сам да намиришем заплет и тајанственост у леденом ваздуху, те повиках:
„Добро јутро господине Ремп, откуд Ви овде?”
Био је толико шокиран питањем непознатог бића да је на трен одлетео високо ка небу, а затим се скршио пред мојим ногама, тресући се и папагајски понављајући:
„Одакле Ви овде?”
Пре него што је иједно од нас могло да одговори, чудна, премда обична, кола почеше да иду у рикверц по плочнику, право ка нама, тако да, док сам се ја бацила у страну како бих их избегла, он је скочио у њих или га је са снега, боље речено, унутра убацила нека дуга, невидљива рука.
Била сам остављена да у снежном диму који се пушио ухватим ваздух и поново организујем сопствену недовршену камуфлажу. Иако поуздано знам да би г-дин Ремп могао да се појави и у другој причи, ова је заиста о Папагајки, зато се Папагајки и журно враћам. Чим сам до ње доспела, испричала сам јој моју збуњујућу повест. Није требало да ме изненади што је њен једини одговор био врисак: „Шпијун!” То је поновила хиљаду и један пут док ми се није смучило и можда сам због тога, не размишљајући, те ноћи оставила отворен кавез. И следећег дана она је нестала.
Дивљи лепет на образу
После месеци и месеци потиштености и претраживања и пецања тражећи је у Сави, одлучила сам да кренем Тамишом, реком снова до Панчева, да проверим да ли је Папагајка којим случајем тамо стигла, будући да и папагај и Панчево почињу истим словом „П”. Пошто нисам имала среће да је пронађем уз помоћ очију, једног кишног дана одлучила сам да одем до света невидећих и невиђених, до панчевачког Дома слепих како бих се срела са својим нарочитим пријатељима, господином Симићем, племићем, Весном, певачицом из Босне, Иваном, песником и плетеоцем који прави најбољу домаћу горку кафу на свету и носи најзеленији џемпер на планети.
Они су били тако задовољни што ме виде и радосно смо сели око кухињског стола у кући „Светлост”.** Чаврљали смо о свему и свачему, како обично бива међу пријатељима. Причали смо о томе како сви ми носимо своју коб на плећима и тај лик, не ни место у друштву, нити услови живота – јесте судбина. Рекли су ми како не би желели да буду другачији, да не чезну да постану људи који виде, како свако има свој посебан дар и да је живот питање душе. Причали су како су били рођени негде другде. Избеглице – сви редом. Изгубити кућу, то је „најсуровији рез од свих”.*** Осећала сам се помало будаласто што сам узнемирена јер ми се загубила птица. Испричала сам им о г-дину Ремпу и били су ми од велике помоћи, а сумњичави, затим сам причала о Папагајки и они су опет били од помоћи, а смирујући. Весна је казала да ју је мој губитак надахнуо да пева. Људско певање није попут певања птица. Мора да постоји надахнуће... срце. Мора да пукне изнутра и хипнотише те. И то се управо догодило. Читава кућа слепих протресла се уз успаванку, док је киша напољу лила сливајући сузе низ прозоре. Мислим да је то била песма о реци Дрини и заувек минулим данима.
И ја сам затворила очи да бих видела шта моји другови не могу да виде, да се осетим уједињена са њима, а не као странац и не сама. И тако је Весна наставила са својом мелодичном чаролијом док смо ми слушаоци седели широм отворених ушију и устију, једући беле чоколадне лоптице које сам претходног дана уловила мрежом за пецање.
Одједном, кроз дневну тмину, сви ми – у том опчињујућем тренутку**** осетили смо дивљи лепет перја што је у налету окрзнуло наше образе уз величанствени кликтај задовољства – и са широм затвореним очима знали смо да се, призвана лелујањем водене песме, Папагајка вратила.
* колхоз – задружно социјалистичко пољопривредно газдинство у СССР-у
** кућа „Светлост” – српска добротворна установа за људе са посебним потребама
*** „Јулије Цезар” Вилијама Шекспира, чин III,1
**** послушајте песму „Some Enchanted Evening” из мјузикла „South Pacific
Аутор:
Вал Монд
Илустровао:
Добросав Боб Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
