3320 25. 9. 2015.
ВЕРОВАЛИ
ИЛИ НЕ...
Све наше године броје се од 1939, од последњег дана фебруара, оног кад година не преступи. Дакле, 28. Последице овог важног датума – дана кад је изишао први број „Политикиног Забавника” – и даље, након 73 пролећа, струјним ударима радозналости сваког петка-изузетка заискре пред читаоцима, попут лампе која не дозвољава мраку учмалости и незнања да овлада нашим животом. Уз наклон захвалности за стрпљење, љубав и уважавање кроз све ове наше заједничке године поштованим читаоцима, уместо свећица на рођенданској торти, у овом броју поклањамо посебне прилоге наших угледних писаца и илустратора, оних без којих би „Забавник” облило сивило обичности
емате разлога да ми не верујете шта се све дешавало сваког августа кад бих се са родитељима спремала за море. Мада, мени та прича, са удаљења које би сваки догађај преметнуло у бајку са срећним крајем, данас делује нестварно, као да су обичне ствари усред дугог летњег распуста добијале снагу непојамног и нежног чуда, само мени намењеног. Припреме су трајале дуго, у мојој глави. Није ми било стало да фантазирам о томе шта ће ми се догађати на летовању (излежавање на сунцу, сакупљање љубичастих јежева, усавршавање пливачких стилова откривених на прошлом летовању) већ сам током тешке школске године наталожено узбуђење трошила замишљајући воз и нашу кабину у којој смо сви тако близу, безбедни и предани заједничкој мисији. Наш покретни шатор, као Хемингвејев покретни празник, уточиште које се креће док ми у њему, заштићени од свих спољашњих изазова, уживамо на трагу по броју скромне султанске породице.
У стању сам да у сећању размрсим неколико таквих путовања возом до Сплита, у кабини спаваћих кола, направљених по мери Палчице која воли да јој је све надохват руке. Мали лавабо са правом пипом из које цурка вода и сточић на расклапање, метална полица на коју ће мој снажни отац сместити препуне кофере, фотографије Крањске горе или неког језера окруженог јелама, постављене на зиду купеа кроз чији прозор се одвијала права и променљива фотографија сумрачних брда и поносних, напуштених бандера, све тако до неке пусте, слабо осветљење станице писком заустављене на путном рингишпилу.
Не журите. Полако. Заједно са мојом мајком отворите металну кутију са сендвичима и окусите (јер још дуго нећете бити у прилици), гриз бутером намазане кифле, купљене код пекара Гвоздена, с „гавриловићевом” саламом и киселим краставчићем, моју мадлену која је нестала заједно са мојим детињством. Гутљај кокте, коју није пристојно цевчити онако из флаше већ из посебне чаше за путовања, склапајуће и опет расклапајуће, попут пластичних концентричних кругова на води, и сумрачни пејзаж може до миле воље да трчи поред мог прозора.Скидам се у лилаву пиџаму од зенане. Из млечног стакла лампе за читање, са заробљеном ноћном лептирицом, искочи повлачењем шнура туњава светлост изнад главе. Из мајчиног чувеног карираног зембила свечано узимам „Забавник”, који је отац, журно и по неком само њему датом ритуалу присвојеном на брзину, заједно са осталим новинама куповао на станици пред сам полазак воза, прво сместивши мене и мајку у резервисан купе, дајући тако целој ствари неопходну драмску напетост. Шта ако воз крене а тата остане на перону са свим тим новинама и мојим „Забавником”?
нај ко никад није осетио узбуђење и радост пред малим, мирисним световима који свакодневно испуњавају наш живот неће разумети моје њушкање тек одштампаног, новинског папира нити поароовску проницљивост којом сам, без да се одмах, као многи, лакомо препустим читању, загледала прву и задњу страну, читајући безвезне податке о датуму и цени, анализирајући сваки делић насловног цртежа као да га управо ја цртам, чудећи се невероватној вештини бојадисања, а желећи тако да у ствари што више наслутим шта се налази унутра.„Можда је већ доста? Уморна си... читаћеш сутра...”, а ја још бдим са „Забавником”, који се шарени као разбацан шпил карата, подељен на брзину, мени у прилог. Никако не смем да заспим, никако. Сањиво стражарим над „Забавниковим” причама које се већ у мом бескрајном, срећом успаваном уму саплићу једна о другу. Излазе нека краката створења, стрип-јунаци, Бим и Бум, симпатични жапци који могу да се надувају до пуцања. Једино њих из мог београдског времена, ограниченог распоредом школских часова, водим са собом на далек пут.
Да бих што дуже остала будна, кроз отворена врата купеа повремено гледам у ходнички прозор. Тамо се шест црних жица упорно подижу све више, и већ се чини да ће сваки час дотаћи горњи руб прозора, али сваки пут их једним замахом збацује злобни стуб па жице морају да се опет подижу сасвим одоздо.
тако, љуља се на куки одећа, завеса слабашно клатари јер није причвршћена кожним ременом. Наше ципеле само што нису одбегле, поскакујући с места. То њихање и прескоци, те неодлучне 
приступе и клецања тешко је било спојити са махнитим летом ноћи напољу, која је стрмоглаво јурцала у нагло просијавајућим искрама. Тешко ми је да их повежем и са оним узбудљивим сликама, које ме и данас походе увек кад пред спавање, у свом непокретном, безбедном кревету, узмем да читам „Забавник”.
КАКО ЈЕ РАЗРЕД ЛАЈАЊА НА ЗВЕЗДЕ ЧИТАО ПОЛИТИКИН ЗАБАВНИК
читам од септембра 1959. године, од првог разреда гимназије у Ужицу (онда Титовом). Ужице, тада мала варош, без иједног солитера, са четири средње школе имало је ђака скоро колико и становника, а у њега је стизало само педесет Забавника. Узимали смо један Забавник за цео разред. И њега смо куповали преко дебеле комшијске везе, у киоску на дну житне пијаце (Трга партизана у изградњи), коју је код продавачице новина имао наш друг Милован Тоскић (Тупа Гавриловић у роману и филму Лајање на звезде), син оближњег казанџије. Новце смо давали по редоследу имена у дневнику. Тако купљен Забавник цео разред је ритуално, по утврђеном реду, читао испод клупе. Прочитани Забавник је задржавао онај који је за тај број дао паре. Наравно, уколико при читању, ухвативши читача, неки професор не би запленио Забавник и понео га директору гимназије као корпус деликти. Када би се то десило, онда би, без обзира на то ко је ухваћен у читању, ђак под надимком Филозоф одлазио да се јави директору, да преузме кривицу и да, ако може, узме Забавник, што је само понекад успевао. 
ети, кад смо одлазили својим кућама, већином у села, пошто смо му или остављали новце или обећања да ћемо му их дати у септембру, Забавник је куповао и даље Милован Тоскић, и не читајући их – одлагао их је, поштено чекајући свој читалачки ред, када их будемо сви читали, број по број. 
ако смо Забавник редовно читали скупа све до броја који је изашао у дан наше матурске вечери, за који је новац требало да да најуображенији у нашем разреду, Миша Пицан, коме смо презиме намерно заборављали, син ужичког зубара. Тада смо, улазећи први пут јавно и слободно у Градску кафану на новом тргу, од конобара добили по тај примерак Забавника, девојке и ружу. Последњи матурант који је ушао у салу, био је и најелегантнији – Миша Пицан, обучен као Мандрак Лија Фалка.
ХОГАР О ХОГАРУ
је институција. Да одмах прескочим неизбежно опште место о томе како сам растао уз тај недељник, који је, ван спора, једна од најлепших „тачака сећања” мога детињства. И мога другог детињства, оног које се поновило када сам му се, пре двадесет и кусур година, поново вратио, да бих га листао са својим синовима и понешто им из њега читао. А када су они, потом, довољно одрасли, то су сами почели да чине. Себично признајем да сам, док су ми синови били још сасвим мали, и ја им читао Душков „Полетарац” или нови број „Забавника”, једва чекао да заспу, како бих натенате могао да га целог изгустирам. Уколико би ми то, наравно, дозволила супруга, која са „Забавником” има нешто друкчију и мање стереотипну причу. Она је, наиме, одрасла у (сада) другој земљи и није могла ишчекати зимски или летњи распуст да јој рођаци из Београда донесу свежањ у међувремену изашлих „Забавника”. Капетанка Кејт, каже ми док преко мог рамена гледа како у компјутер укуцавам овај текст, била је за мене тада истинска хероина. И дан-данас, додаје на то, кад год негде путујем, обавезно купим „Забавник”, пут очас прође.
збиља, ко је био мој херој? Најпре Флаш Гордон, наравно, он је дечачкој машти помагао да савлада силу гравитације. Потом Принц Валијант, па Фантом и Мандрак, после и неодољива, вечно еротична Модести Блејз. Али од неког доба, кад човек уђе у зреле године и сам помало постане гунђало, то место је заузео, да га више никада не напусти – Хогар Страшни. Дан ми је лепши када у „Забавнику” или „Политици” прочитам неку Хелгину и његову мудролију, обашка што са годинама умишљам, док стојим пред огледалом, да све више личим на страшног викинга, плус што моју супругу одмила зовем Хелга. То и није далеко од истине, јер је њено крштено име Јелена.„Забавник” су, веровали ли не, читали и преозбиљни, вазда уздржани људи за које би се на први поглед могло учинити да никада нису били деца. Један од њих био је – Иво Андрић. Моје колеге које се баве Андрићевом биографијом наишле су на необичну паралелу која никако не може бити случајност, а која повезује Андрићево дело и „Политикин Забавник”. Наиме, пажљивији читалац сетиће се да у Андрићевом недовршеном роману „Омер-паша Латас” постоји бизаран лик по имену Евет-ефендија чија се дужност своди на један једини посао – да стално потврђује изговорене речи свога господара и неуморно му повлађује, шта год да овај каже. Е, о томе да је професија Евет-ефендије постојала на дворовима османских моћника, Иво Андрић је, сва је прилика, најпре читао у чувеној рубрици „Политикиног Забавника” – „Веровали или не”.
ствари, сада, док покушавам да се сетим кад сам се први пут сусрео са најомиљенијим породичним листом у Србији (и некадашњој Југославији), видим колико је свако сећање непоуздано и крхко, склоно, како би то рекао Кит Ричардс у аутобиографији „Живот”, да само измишља догађаје. Не памтим, дакле, час када сам први пут у руке узео „Забавник”, био сам премали, али одлично памтим када је од црно-белог, већег формата, добио облик колор-магазина. Први број тог магазина коштао је тачно 1 динар. И сваког петка ишло се на једини новински киоск у новобеоградском Блоку 21 са тим динаром у шаци да се купи „Забавник”. После је нови број кружио од руке од руке, и сви укућани који су га читали, а није било ниједног који би избегавао то задовољство, пазили су да га не испресавијају и измузгаве јер га је ваљало чувати за неке будуће тренутке, хоћу да кажем да се „Забавнику” враћало као трајнијој вредности и извору непревазиђено добро упакованог и понуђеног знања. Знам да сам га скупљао све до двестотог броја нове серије и, кад год бих пожелео да нешто занимљиво прочитам, лаћао бих се старијих годишта. Кад је гомила већ претила да сасвим затрпа братовљеву и моју малу собу морали смо, невољно, да се тог комплета одрекнемо. Није, на срећу, отишао у стару хартију, него га је мајка поклонила некоме, и ја сам сигуран, макар ме сматрали за Евет-ефендију, да се тај неко том поклону врло обрадовао.
још нешто, сасвим изван стереотипа. Прву озбиљну потврду да сам постао писац добио сам, за себе, и то безрезервно, када ми је „Политикин Забавник” пре четврт века наручио причу. Већ увелико сам објављивао по најпознатијим часописима, штампао књиге код реномираних издавача, добијао награде, али негде у оном мање егоцентричном делу сопствених мисли ни даље нисам био сигуран да (ли?) сам заиста писац (таква несигурност, ако ћемо по правди, никада нас сасвим не напусти). А онда ме је, неког давно минулог дана, позвао један мој нешто старији књижевни пријатељ и рекао ми: „Слушај, имаш ли неку згодну причу за ’Забавник’, радо би то објавили”.Е, рекох тад, кад ми „Забавник” тражи причу, изгледа да је враг однео шалу... Уозбиљи се, Пантићу!
Срећан ти рођендан, „Забавниче”.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
