Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Јуче за сутра


ИГУМАН

Претужан због смрти сина Сима Андрејевић Игуманов је „уснио сву омладину свог краја” и одлучио да му она буде нова породица

адужбинари су људи који свој иметак поклањају другима да би им помогли, али и да би били пример другима. Да и они дарују и помажу. Зато ваља стално писати и причати о задужбинарима. Јер, неговање културе давања од памтивека је једна од основа друштва.   У овим претходним реченицама одговор је на могуће питање зашто баш сад пишемо о Сими Андрејевићу Игуманову, кад непосредног повода нема.
   У намери да боље објаснимо о коме је реч, подсећамо да на челној фасади једне од најпознатијих београдских палата, на углу Теразија и Улице краља Милана, великим издуженим словима пише „Задужбина Симе Андрејевића Игуманова Призренца” – готово је немогуће не видети их. Ето, о том Сими Игуманову и његовом дару реч је у тексту који следи.

                                               Тајна једног аге

   Родио се 1804. године, у Призрену, у јужној Метохији. Био је четврти син Андре и Јане Андрејевић. Призрен је тада био турски град чији су српски становници помно пратили стварање државе које је баш тада, Првим српским устанком, почео Карађорђе. Андрејевићи су били стара трговачка породица, а Симин отац богат човек. Велики родољуб, он је сав свој иметак и пословне везе искористио да набави оружје Карађорђевим устаницима. Послао им је и два средња сина, Крагуја и Петра. Турци су га због тога затворили и пустили тек кад је призренском везиру исплатио тражену суму. После тога, а претпоставља се и баш због тога, Андра Андрејевић пропао је и умро. Од туге за њим умрла је и Јана.
   Крагуј је у устанку постао капетан, а захвалницу Петру за заслуге написао је сам Карађорђе. Обојица су остали са устаницима до 1813. године. Најастарији брат, Апостол, у младости се замонашио, добио име Аксентије и постао игуман манастира Свети Марко Коришки код Призрена. Манастир је из 15. века, и налази се недалеко од испоснице Светог Петра Коришког. Имао је конаке, воћњаке, и изворе. У њему је сачуван Призренски рукопис Душановог законика који се сматра најпотпунијим и најближим првобитном тексту – сад је у Народном музеју у Београду. Сима је, дакле, отишао код најстаријег брата у манастир да се школује. Тамо су га калуђери звали Сима игуманов, у смислу игуманов брат Сима, па је он касније тај придев преиначио у друго презиме – Игуманов.
   Аксентије је брата затим послао на занат, у призренску фабрику бурмута – дувана који се шмрче. Ту је Сима од ученика постао ортак власника фабрике. Кад су је Турци затворили, Сима је покушао да отвори нову, у Алексинцу. Није му успело. Одатле је отишао у Македонију. Узео је у закуп неке баре код Битоља и почео трговину пијавицама. Превозио их је до Београда, а одатле су разношене по Европи. Био је то добар посао, толико добар да му је турски паша одузео велику количину пијавица. Сима се тужио с њим, изгубио све што је зарадио и још допао затвора.



   У затвору је упознао једног призренског Турчина, агу, о коме је бринуо и кад је пуштен. Ага му је заузврат поверио сакривени новац, да му буде капитал за нов посао. Тако је Сима почео да се бави прерадом и продајом дувана у Цариграду, а затим и у Одеси, Кијеву и Београду. Постао је богат. У знак захвалности, бринуо је о агиној породици а његовој кћерки даровао велики мираз. У међувремену се оженио, али му је супруга Меланија умрла после осам година брака. Убрзо потом и кћи Мага, на крају и син Манојло. Било је то 1865. године.
   Зна се да је у тузи за сином Сима Андрејевић Игуманов „уснио сву омладину свог краја” и одлучио да му она буде нова породица. Основао је задужбину којој је завештао сав свој иметак за школовање ђака из родног краја. Тако је стипендирао ученике и студенте, дарвао цркве, манастире, сиротишта, школе, домове ученика, певачка друштва, болесне и немоћне. Његова Задужбина постала је једна од најплодоноснијих установа те врсте у српском народу.

                                        Куд се деде круна палате

   Кад је 1871. године Задужбина Симе Игуманова основала Православну српску богословију усред турског Призрена, био је то велики догађај. Задатак Богословије је да „спрема младиће српске народности, а православне вере у Отоманској империји за народне свештенике и учитеље”, пише у њеној оснивачкој повељи. Призренска богословија постала је духовна колевка Српске православне цркве у Метохији. Задужбина ју је финансирала преко Министарства иностраних дела, као и остале културно-просветне подухвате српског живља на Косову и Метохији и у Македонији. Из Богословије је до сада изашло више учитеља него свештеника, а у њој су предавали и патријарси Павле и Иринеј.
   Сима Андрејевић Игуманов умро је 1882. године. По сопственој жељи сахрањен је крај манастира Светог Марка у Призрену, испод високог звоника који је двадесетак година пре тога даровао овом манастиру. Звона је купио у Русији и успео да их пренесе преко литице изнад Коришке реке. Забележено је да су то била прва звона која су се чула у призренском крају од доласка Турака.
   Међу имовином Симе Андрејевића било је и земљиште на Теразијама у Београду. На њему је, након његове смрти а новцем Задужбине, 1938. године подигнута петоспратница како би се издавањем простора финансирала Призренска богословија. То је данашња палата Игуманов, поменута на почетку текста.
   Подигнута је према пројекту Петра и Бранка Крстића у стилу модернизма. У историји архитектуре важи за једну од кључних зграда за промену традиционалног стила у модерни. Наиме, Игумановљева палата пример је модернизованог српско-византијског стила. У њеном приземљу су широке аркаде, фасада на спратовима вертикално је рашчлањена и има украсне мотиве српско-византијског стила. Ову традиционалност истичу елементи касног модернизма: мермерна фасада и низови правоугаоних прозора на последњем спрату, као и јака надстрешница у приземљу.



   На врх Игумановљеве палате била је постављена скулптура у бронзи „Сима Игуманов са сирочићима”, дело словеначког вајара Лојзеа Долинара. Представљала је добротвора и омладину које његова Задужбина школује и била је висока 3,6 метара. Ова раскошна скулптура красила је Игумановљеву палату до 1950. године, а онда је скинута и распарчана. Срећом, у Призренској богословији сачувани су гипсани калупи по којима је Долинар излио скулптуру, па ју је могуће опет направити. Е, сад следи део приче о новцу потребном да би се овај посао остварио, део приче недостојан Симе Игуманова, па ћемо га препустити неком кога се то више тиче. Поменућемо само да је све спремно, и да је сва прилика да ће Игумановљева палата опет добити своју круну – како су Београђани описивали скулптуру „Сима Игуманов са сирочићима”.
   Задужбина данас остварује приход од закупа пословног простора и станарине у Палати, и тако финансира рад Богословије у Призрену. Осим тога, Задужбина Симе Игуманова сада стипендира око 150 ученика и студената на Косову и Метохији. Односно, како је написао Јован Јањић у уводу књиге „Задужбина Симе Андрејевића Игуманова” – немогуће је да „неко од Срба, ма где живео, устврди да није окусио плодове рада Симе Андрејевића Игуманова”.



Аутор: 
Соња Ћирић
број: