3320 25. 9. 2015.
Врти се од памтивека
ИГРА КАО
Наизглед другачија од оних којима су се играла деца старог Египта, Грчке, Рима, данашња чигра само је, уз помоћ посебног механизма, добила веће убрзање. Све остало је остало исто
аша редакција недавно је постала поприште љутог окршаја. Као у древна времена, једна од просторија „Забавника” претворена је у гладијаторску арену у коју су срчани противници, сваки понаособ, ушли са жељом да стану на победничко постоље. Можда мало неуобичајено, али прса у прса нашли су се један шестоипогодишњак и једна дама, а за даме је непристојно рећи од колико лета. Лука и Боба су, уместо сјајног оружја, у рукама држали чигре. Нису то, наравно, биле обичне чигре, него осавремењене, с посебним механизмом који им даје велико убрзање.Публика је била малобројна, али не без жара за навијањем. И док су у редакцији одјекивали поклици бораца и стапали се с бодрењем гледалаца, а две сјајне чигре се вртеле на поду, „Забавник” је радио свој посао. Покушао је да открије кад су настале чигре и да ли неко може да се прогласи изумитељем ове игре.
Одувек, заувек
Очигледно је да су на замисао да се направи чигра дошли различити народи, јер су археолошка ископавања открила ову играчку на свим континентима, осим на Антарктику. На замисао да створи предмет купастог облика с наменом да се што дуже врти на земљи дошао је неименовани изумитељ, вероватно загледан у свет око себе. Ако се погледа жир, семе јавора с „лептирићима”, шкољка зашиљеног врха, јасно је да је у природи чигра већ постојала. У Јапану је, рецимо, рођена древна игра позната као „баи”: шкољка би се напунила воском или песком, да добије на тежини, и потом би се покретима прстију завртела на некој чврстој подлози.
Међутим, наши преци нису били задовољни чигром већ створеном у природи, покушавали су да је направе од различитих материјала. Тако су, на пример, чигре од глине настале око три и по хиљаде година пре наше ере, откривене на археолошким ископинама Ура, града који се налазио на подручју данашњег Ирака, а оне керамичке из Троје направљене су три миленијума пре наше ере. Чигри је било и у старом Египту, што такође потврђују археолошке ископине из времена од две хиљадите до хиљаду четиристоте године пре наше ере, било их је и у Кини више од хиљаду година пре него што је почело ново рачунање времена. На појединим предметима старогрчке грнчарије из 500. године пре наше ере виде се исликане сцене жена које се забављају окретањем чигре. Откривене су и чигре од кости из старог Рима, настале три деценије пре наше ере.
Потврду да су чигре биле веома омиљене налазимо и у књижевним делима. Помињу се у спеву „Илијада”, о њима пишу грчки филозоф Платон (око 424–око 348. п. н. е) у „Држави”, као и Аристофан (око 445–385. п. н. е), старогрчки драмски писац, у комедији „Птице”. Чигре у херојском епу „Енеида” спомиње и Вергилије (70–19. п. н. е), римски песник, а у неколико дела и Вилијам Шекспир (1564–1616), славни енглески писац.
Забава за народ
Чигра се појављује у неколико облика. Најједноставнија је она направљена у облику купе, с додатком на горњој страни проширеног дела, која се ухвати прстима, поставља на подлогу, јако заврти и испусти да се окреће док не изгуби убрзање, полако се зауставља и пада „на бок”. Таквим чиграма могу да се похвале различите културе, од Јапана, преко Немачке, Пољске, Кореје, Француске, Шкотске до наше земље. Понекад су те чигре на бочним странама имале исписана и слова тако да, у зависности од тога на које би слово „пале”, то би значило да у одређеној игри правила налажу да играч узима све, још нешто мора да уложи или да остане без ичега и губи право на наставак игре.
У Јапану је вештина окретања чигре била више везана за професионалне играче него за децу. Јапанске чигре разликовале су се од других јер су обично имале веома издужен врх на коме су се окретале. Највештији такмичари препознавали су се по томе што би чигру успевали да заврте и на затегнутом ужету, чак и на оштрици мача. Сличне чигре, махом израђене од бамбусовог стабла, могу да се нађу у Кини и Кореји.
Наш велики комедиограф Бранислав Нушић (1864–1938), како се наводи као пример у Речнику српскохрватског језика Матице српске, пише о дечјој играчки „на дну зашиљеној, а у врху проширеној, која се окреће под ударцима бича”. Дакле, друга врста чигре је она која се, да би се дуже вртела, вешто удара посебно направљеним бичем. За такав облик чигре, како опет потврђују археолози, знају народи у Европи, у Северној и Јужној Америци, на острвима у Тихом океану, у Индији, Африци. Без обзира на то што је већ напоменуто да су различите чигре очигледно истовремено настајале у различитим деловима света, неки тврде да је овој посебној врсти постојбина Кина и да су Европљани за њу сазнали у 14. веку. Како је онда чигра покретана бичем откривена и међу староседелачким културама обе Америке, али и у старом Египту?
Чигре покретане замасима бича прављене су од дрвета, печене глине, понекад и од камена. У 18. веку било је и гвоздених чигри предвиђених за играче који би их окретали на залеђеној површини језера, река.
Занимљиво је да су, између осталог, у класичној Грчкој у игри с чиграма учествовали и мушкарци и жене, док је тај спорт на острвима у Тихом океану или у подручјима Југоисточне Азије био резервисан само за мушкарце. У правилнику једне школе у Енглеској, из 1591. године, пише:
„Ученицима није дозвољено да се играју осим понекад четвртком и то уколико је лепо време, затим недељом, о празницима и после молитве. Могу да се забављају окретањем чигре бичем, бацањем лопте или трчањем.”
Некада је окретање чигре била забава за народ. Велика чигра, тешка и по килограм и висока и преко двадесет центиметара, због чега није било нимало лако покренути је, остављана је на градском тргу да би, кад пожеле, могли њом да се играју сви житељи. Често су се приређивала и такмичења тимова „чиграша” из два града.
Лука : Боба
Постоје и чигре које имају ужлебљене усеке на „телу” предвиђене да се око њих обавије уже. Велика је вештина, пре свега, поставити ту чигру у правилан положај да би, силовитим замахом, играч повукао конопац обавијен око ње и тим покретом јој дао замах да би се што дуже окретала.
И у новије време су се одржавала такмичења вештих чигромана. Тако је почетком шездесетих година прошлог века „Данкан тој компани”, америчка фабрика за израду играчака, у почетку приређивала надметања такмичара који су користили дрвене чигре, живо осликане различитим бојама. Кад је свет почела да осваја пластика, и чигре су убрзо почеле да се праве од овог материјала. Године 1963. и 1964. фабрика „Данкан” била је покровитељ такмичења која су се одржавала у великом броју америчких градова. Циљ је био да најбољи потом учествују у шампионату који се одржавао сваке године у Дизниленду у Калифорнији. Победник је добијао чек на пет хиљада долара, што је у то време била доста велика сума. Тек крајем 20. века такмичења су поново обновљена.
Збирка дрвених чигри насталих у Јапану Данас су се чигре поново вратиле у моду. Иако се и даље израђују оне које се у мало чему разликују од чигри којима су се забављали у старом Египту, Риму, Грчкој, посебно међу млађим нараштајима знатно су омиљеније и траженије оне које имају посебан механизам који их покреће и чини да се веома дуго врте и врте... Тренутно су код нас најтраженије „бејблејд” чигре, иначе настале 2000. године у Јапану. Произвођач „Такара” пустио их је на тржиште у исто време кад је на телевизији почео да се приказује истоимени цртани серијал. Временом су се „бејблејд” чигре усавршавале да би, кад се повлачењем окидача с механизма једном хитну, наставиле што дуже да се врте на тврдој подлози или, наравно, у посебној „арени”.
И, да вас не бисмо оставили у недоумици, ред је да кажемо ко је победио у ненадано приређеној гладијаторској борби у нашој редакцији. Иако се Боба држала храбро, Лука је ипак био непобедив. Сасвим очекивано јер он овом вештином, захваљујући сатима вежбе, влада шампионски. Малобројна публика на крају је престала да бележи Лукине асове.
Аутор:
Весна Софреновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
