Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Ратовање пре рата


ХИТЛЕРОВ


У фебруару 1933. године Хитлер је генералима открио своје ратне планове. Москва је три дана касније знала текст говора. Како је тајни рукопис тако брзо доспео до Кремља?
Курт фон Хамерштајн-Екворд, начелник Генералштаба немачке војске, учинио је све да осујети чудовишне планове „чешког каплара”, а његове кћерке су, мимо знања оца, све важне податке достављале Совјетском Савезу…

ве што је у немачкој војсци било од угледа и положаја одазвало се позиву. Господа, окићена златним ордењем, доспела су 3. фебруара 1933. године, тачно на време, у службену резиденцију генерала Курта фон Хамерштајн-Екворда, начелника Генералштаба немачке војске. На програму је била вечера с Адолфом Хитлером, човеком који је четири дана раније постао канцелар Немачке. Ласкало им је, што им је тако брзо по ступању на власт дошао на ноге. Ипак, највећи број униформисаних званица понашао се резервисано и хладно – он је за њих још био само „чешки каплар” који се однедавно докопаонајвише извршне власти.   
    „Хитлер се на све стране неспретно клањао и остављао утисак збуњености”, сећао се касније један од учесника овог необичног скупа војног врха и канцелара. Дружење је организовао генерал Вернер фон Бломберг, који је у Хитлеров кабинет позван да преузме Министарство одбране.
   Кад је Хитлер у обраћању скупу прешао на најважнију тачку свог програма, на јело више нико није обраћао пажњу. У првом тренутку мало спутан атмосфером на коју није навикао – почео је излагање муцајући. Међутим, постепено је ослободио глас, подвлачећи речи снажним говором тела и убрзо овладао пажњом присутних.
   Нови канцелар се није устручавао: „Изградња војске” је његов циљ, с нескривеним задовољством забележио је један од присутних, генерал-поручник Либман. Осим тога, борба против Версајског уговора и истребљивање марксизма до корена, као и „…да се изборимо за боље могућности извоза, можда – у ствари, још боље – освајање новог животног простора на Истоку и његово беспоштедно германизовање”. Либман даље бележи: „Код говорника се осећа јака воља и одаје утисак човека који своје идеале огромном енергијом спроводи у дело.”
   Либманове белешке одавно су познате историчарима. Тај папир представљао је сведочанство о раној сарадњи националсоцијалиста и војске. Ипак, овај документ је имао сумњиву вредност јер је настао по сећању једног генерала који је прибележио оно што га је занимало, односно оно што је желео да чује.

                                                  Понемчавање тла

   Недавни, за многе изненађујући налаз у Москви приказује, пак, тачан текст тадашњег Хитлеровог говора и објашњава држање немачке војске убрзо после његовог доласка на власт. У Државном архиву за социјално-политичке студије у Москви, хамбуршки историчар Рајнхард Милер је, истражујући документа Комунистичке партије, налетео на невероватан налаз: 65 година после Хитлеровог говора у кући Хамерштајнових нашао је, у акту бр. 495 секретара Коминтерне Јосипа Пјатницког, целовит текст Хитлеровог говора. То није била никаква белешка по сећању, већ дешифроване стенографске белешке, Адолф Хитлер у оригиналу. Био је то програм Националсоцијалистичке партије! Документ је заинтересовао немачког историчара јер је то био потпун садржај канцеларовог обраћања генералима: подробни чудовични планови.



   Место проналаска документа показује колико је Тајна служба Совјетског Савеза била добро обавештена о правим намерама новог немачког канцелара. Највеће изненађење било је што је тај документ стигао у Москву већ 6. фебруара 1933. године, само недељу дана после Хитлеровог доласка на власт, а три дана од одржаног говора. Новоискрсли документ представља и узбудљиву шпијунску причу.
   Генерал Либман није био једини који је те вечери у трпезарији генерала Хамерштајн-Екворда правио белешке. Осим позваних официра, биле су присутне и кћерке домаћина, Мари-Лујза и Хелга фон Хамерштајн. Са задатком да стенографишу говор. У сопственој питалици „Како може Немачка да се спасе?” Хитлер је одмах дао и решење: „Политиком великог пресељавања, које претпоставља проширење животног простора немачког народа.” Али, тај циљ, пенушао је, може да се достигне, као што је већ раније утврдио у свом политичком памфлету „Мајн кампф”, само ако се у унутрашњој политици потпуно искључе појмови као што су ‘демократија’ и ‘пацифизам’. „Свако супротно мишљење мора најоштрије да се искорени.”


    Генералима је понудио државу принуде као припремни пут такозване духовне војне моћи немачког народа: „Прво мора да се искорени марксизам васпитним методама мог покрета, а тада ће војска имати озбиљан материјал за регрутовање… Постављам себи циљ да за шест до осам година марксизам потпуно уништим и војсци омогућим да води активну спољну политику, јер ће циљ проширења животног простора немачког народа бити постигнут само оружјем. Циљ ће вероватно бити Исток. Понемчење народа присаједињених или освојених земаља није могуће. Само тло може да се понемчи.” За такав подухват изнео је застрашујуће предлоге: људе на освојеном истоку описао је као терет кога се ваља решити.

                                              Заљубљене кћери

   На тај начин Хитлер је само три дана по преузимању власти открио своје намере и тиме војску учинио саучесником у својим чудовишним плановима. Слушаоце је придобио обећањима да ће војска остати независна; смеђекошуљаши јуришних (SA) одреда неће израсти у њеног супарника. Немачка војска ће поново достићи некадашњу величину. „Бићемо на страни војске и с армијом радити за армију. Славна немачка војска самостално ће обавити свој задатак. За унутрашњу борбу створио сам сопствено оружје, а армија је ту само за спољнополитичке несугласице”, објавио је генералима.
   Уз то је додао и себе, односно „стваралачку снагу” вође. „Нећете наћи човека који ће свом снагом да се бори за спас Немачке као ја. Хајде да искористимо мој живот!” Већина његових униформисаних слушаолаца то вече није негодовала – били су опчињени оним што им је тај човек нудио: велики задаци за армију која је Версајским уговором смањена, управо оно што су годинама желели.
   Било је, међутим, и оних који су се дубоко забринули: кћерке Хамерштајна одмах су препознале сву опасност Хитлерових речи. И док је Хелга своје стенографске белешке, према упутству, одмах предала ађутанту, Мари-Лујза је своје предала тек после два часа. Довољно времена за препис.
   Нико од присутних није знао да су послушне генералове кћери сарађивале с обавештајном службом илегалне Комунистичке партије Немачке. Мари-Лујза је за време студија права била у вези с комунистичким вођом Вернером Шолемом који се, после узбудљивог политичко живота, 1928. године вратио на Универзитет.
   Да ли је стварно волео Мари-Лујзу или је по налогу Москве постао комунистички љубавни агент, данас не може са сигурношћу да се утврди. И вођа тајне обавештајне службе КП Немачке Лео Рот, био је у вези с Хамерштајновом кћерком.



   Наиме, Хелгу Хамерштајн упознао је 1929. године, на излету Социјалистичког савеза ученика и заљубио се у њу. Она је годину дана касније, као осамнаестогодишњакиња, заједно са сестром, тајно приступила КП Немачке. Изабраника свог срца снабдевала је подацима из радне собе свога оца, шефа војног руководства тако да се вечера у кући Хамерштајнових за комунисте показала као веома издашан извор важних података. Препис задржаног стренограма одмах је достављен Леу Роту који га је, шифрованог, телеграфски послао у Москву. Било му је јасно да ће новост из Берлина изазвати узнемиреност у главном граду СССР: четири дана по доласку на власт, Хитлер саопштава да треба „искоренити марксизам” и да тло на истоку треба понемчити, а народ уништити. То више није био блесава замисао малог агитатора који је 1923. године нешто слично натукнуо у својој књизи „Мајн кампф”. Био је то програмски говор немачког канцелара пред војним врхом!

                                             Стаљинова ћутња

   Међутим, говор није изазвао панику у Кремљу. Планове свог супарника Стаљин није схватио озбиљно. Идеолошко лапрдање, то му је било добро познато из сопственог искуства. Изостанак реакције на Хитлеров говор баца важно светло на Стаљинову погрешну процену опасности од Хитлера. Та процена достигла је врхунац 1939. године, потписивањем Споразума о ненападању између Немачке и Совјетског Савеза.
   До сличне погрешне процене дошао је и немачки генералштаб – у ватреном говору нису препознали спољнополитичког коцкара. Додуше, Хитлер је са запањујућом отвореношћу дао на знање да ће водити спољну политику високог ризика, али је војска чула само оно што јој је тренутно одговарало. „Поново имамо канцелара”, говорило се с радошћу у војним круговима, а лист националсоцијалиста „Фолкише беобахтер” клицао је 5. фебруара 1933: „Војска раме уз раме са новим канцеларом!” Министарство одбране је с не мањим одушевљењем узвратило: „Никада војска није више била сагласна са задацима државе него што је данас”, обзнанио је нови шеф Кабинета министра у Министарству одбране, пуковник Валтер фон Рајхенау.
   Изузетака је било, нарочито међу старијим генералима. Генерал Курт фон Хамерштајн-Екворд, у Вајмарској републици означен као „црвени генерал” због својих веза са синдикатима, 3. фебруара 1933. године није знао шта раде његове ћерке, али му је било јасно да је гост одржао крајње узнемиравајући говор. Његов син Франц фон Хамерштајн веома је помно пратио Хитлеров долазак.
   У једном каснијем интервјуу, шездесетседмогодишњи Франц рекао је да је његов отац био потпуно убеђен да је Хитлер несрећа за Немачку, опасност која ће земљу довести до пропасти. Недељама пре тога чак је покушавао да интервенише код председника Хинденбурга да спречи именовање Хитлера за премијера. Тадашњи кнцелар Хајнрих Брининг био је убеђен да је Хамерштајн, као шеф генералштаба, једини човек који може да спречи Хитлеров долазак на власт. Хамерштајн није успео, а његова најцрња предвиђања су се обистинила.

                                      Смрт без фиреробог венца

   Курта фон Хамерштајн-Екворда није засенила Хитлерова речитост, те је већ 1933. године затражио отпуст и предао власт над војском генералу Фон Фричу. И у пензији је покушавао да спречи Хитлерову власт везама с појединцима из војног отпора. Када је 1939, почетком рата, поново активиран, видео је у томе своју последњу прилику. Као главнокомандујући армијске групе А, која је имала задатак да запоседне западни бедем, хтео је да позове Хитлера у свој штаб и да га тамо ухапси. Али, фирер је био потпуно заокупљен трупама на истоку, као што је још 1933. године наговестио, и није прихватио позив.
    Генералу Хамерштајну је већ у октобру 1939. одузета команда, а априла 1943. године умро је од рака у Берлину. Није доживео учешће оба своја сина, Кунрата и Лудвига у припремама за атентат на Хитлера јула 1944. године. Генерал је, на захтев породице, сахрањен на породичном гробљу, јер је породица одбила да се сахрани на Берлинском војном гробљу. Разлог је био тај што би онда ковчег био прекривен заставом с кукастим крстом, што они нису желели. Чак је и венац, који је Хитлер послао, „случајно” био загубљен.


    Кћи Мари-Лујза, која је због својих убеђења и љубави постала издајник, позвана је 1935. године у Гестапо на разговор на коме није ништа признала, па су јој, као кћерки бившег главнокомандујућег армије, прогледали кроз прсте. После рата продала је вилу у Западном Берлину, преселила се у Источни, радила као адвокат и проглашена за „борца против фашизма”.
   Млађа кћи Хелга, верна својој љубави Леу Роту, отишла је 1933. године у илегалу. Она и Лео су те године прошверцовали у Праг посланика Ханса Бојмлера, који је побегао из логора Дахау. Преносила је податке Комунистичкој партији Чехословачке под именом Грета Пелгерт. Када је 1936. године Рот позван у Москву, немачки комунисти забранили су јој одлазак са њим и тиме јој спасли живот, јер је Лео Рот постао жртва Стаљинових чистки. Оптужен је 1937. године за шпијунажу у корист немачке војске, управо због Хамерштајнових докумената! Врховни суд осудио га је на смрт и истог дана стрељао! Хелга се 1939. удала за Валтера Росова и тако преживела рат, а да је Гестапо није узнемиравао.
   Хамерштајнови синови Лудвиг и Кунрат су јула 1944. године учествовали у атентату на Хитлера, али су успели да побегну и скривали су се до краја рата. Супруга генерала Фон Хамерштајна, син Франц и кћи Пупи, ухапшени су и послати у логор Бухенвалд, касније у Дахау и, најзад, у Инсбрук, где им је један немачки официр, 1945. године омогућио да побегну и оду до америчких јединица. Син Лудвиг фон Хамерштајн написао је биографију свог оца.



Аутор: 
Мирјана Цвекић
број: