„Политикин Забавник” и сајт „Мој херој” – Горан Марковић, редитељ

Шта мисле о појму јунака – хероја неке личности за које сматрамо да о овој теми имају шта да кажу.



















Ко су били хероји вашег детињства и младости?
Ја сам имао, у ствари, мало хероја. Рођен сам после Другог светског рата, када је инфлација хероја била огромна. Било је много такозваних народних хероја, било је и оних који су се приказивали као хероји. А ја сам некако од детињства... били су ми сумњиви и некако нисам баш падао на пропаганду. Више сам мишљења да су хероји неки људи за које се не зна и који нису, чија имена нису позната. И онда када сам кренуо у школу и почео да читам, у руке ми је пала једна књига која је била јако духовита, чудна, Иљфа и Петрова, звала се „Дванаест столица” и ту је главни јунак био један који се звао Остап Бендер. Остап Бендер разликовао се од свих хероја највише по томе што је био духовит, а затим што је био и пробисвет. Био је углавном лопов и преварант. Али је ипак био херој. Био је херој јер је предузимао ствари које нико не би смео да уради. Био је такозвани пустолов. И то што је варао и што је крао није радио никако за личну корист и на крају се никада није окористио од тога него је то радио више из љубави према пустоловини, према немогућим подухватима. Касније сам прочитао још једну књигу у којој је Остап Бендер главни јунак, звала се „Златно теле” и онда је он коначно постао мој идол. То је остало целог живота. То ме је пратило и испунио сам једну своју жељу и режирао сам у позоришту комад који је рађен према роману „Златно теле”. И некако сам испољио наклоност према херојству тако што сам урадио тај комад који је у ствари роман који је заборављен. Многи људи уопште немају појма, кога год сам питао ко је Остап Бендер, никад нису чули. Е, па, ја сам имао једног јунака из детињства који се звао Остап Бендер и уколико неког занима да сазна нешто више, нек прочита „Дванаест столица” или „Златно теле”.

Шта је за вас данас дефиниција хероја?
Данас би херој могао да буде неко ко живи рецимо поштеним животом. Неко ко има снаге да се не упушта ни у какве неморалне радње каквих је свет пун. Данас је наша свакидашњица пуна и криминала и насиља и превара и крађа. Шта све не пише у новинама и шта се све не дешава. Али ипак постоје људи који живе неупадљиво и поштено. Једноставно неће да пређу ту границу која их чини поштеним људима. И то су, ма колико то звучало парадоксално, у ствари прави хероји. Још је веће херојство бити непознат. Данас кад сви желе да се истакну, да им се име нађе у новинама, да се појаве на екрану...

Да ли лично познајете неког за кога бисте могли да кажете: то је мој херој, и зашто?
Пошто нисам више баш млад, имао сам доста буран живот и много људи сам упознао. Упознао сам неколико уметника који су потпуно различити од мене. Дакле, урадили су све оно за шта ја нисам имао ни храбрости, ни дара, ни памети. Такви људи су за мене, ако не нека врста хероја, онда бар идола. Имам ту особину да највише ценим оне људе који су сасвим различити од мене. Не да им завидим, не да сматрам да сам ја лош, а они добри, него једноставно привлачи ме на њима то што су другачији, што свет виде потпуно другачије, живе на другачији начин и што немају ништа заједничко са мном. Увек су ме такви људи привлачили.
Има један мој колега који живи аскетски, који снима врло ретко и ради филмове какве ја никад не бих умео, нити би ми се свидело да радим, зове се Петер Хандке. Аустријски је редитељ, живи у Француској, отприлике мојих година, мало можда чак и млађи од мене. Дивим се његовим филмовима и обожавам их, поготово овај последњи „Беле траке” сматрам ремек-делом, а и „Пијанисткиња” је био очаравајући филм, али мало тежак. Сви његови филмови су тешки, помало су мрачни, али су јако дубоки.

Која је најважнија особина хероја у данашњем добу?
Тешко је уопште дефинисати шта је то херојство. Да ли је то, рецимо, пливање уз матицу, дакле, пут којим нико не иде, да ли је то преузимање одговорности тамо где нико не сме да је преузме... Да једноставно учините нешто што други не могу, или не смеју. Зато то сматрам храброшћу на неки начин: учинити нешто што нико пре вас није урадио и учинити то свесно са осећањем одговорности.

Да ли су прави хероји довољно заступљени у медијима, и ако мислите
да нису, коме се, уместо њима, поклања пажња?
Наравно да нису. Мислим да право херојство не одзвања у јавности. Добро, ту и тамо да, рецимо читао сам за оног дечка што је заштитио онога малог Рома од неких силеџија. Али, право херојство је с једне стране углавном анонимно, није то нешто чиме се људи много трсе. Прави јунаци неће много да се хвале тиме, а друго, ова времена су таква да праве лажне хероје, конструишу разноразне личности које су све осим хероја као јунаке савременог доба, као узоре за клинце, неке опскурне типове, неки полусвет, неке јадне људе претварају у идоле. Тако да је ово доба веома лоше за хероје.

Како постати и остати херој и како живети животом хероја?
Постати херој то значи слушати себе. Мислим да хероји никада не калкулишу и никада нису особе које унапред предвиђају било какву корист од свог чина. А остати херој, мислим да је врло битно да од тога не правите капитал.

Водимо ли довољно рачуна о својим херојима?
Ја водим рачуна о свом хероју. Рекао сам да сам волео Остапа Бендера и 50 или 55 година касније драматизовао сам роман „Златно теле” и подсетио сам људе да постоји Остап Бендер. Ја сам о свом хероју водио рачуна. Знате, питање „шта са херојем?” није питање за хероја, него за нас који имамо хероје. Питање да ли ми умемо да чувамо своје хероје, да гајимо оно што је лепо у њиховом гесту, они ће сами отићи, нестаће у историју, у заборав, није битно, али остајемо ми који смо имали те хероје.

Да ли сте ви били нечији херој?
Одувек сам сумњао да мој посао има неки нарочити значај. Црв сумње ме је раздирао. Често сам мислио како то што радим, ето, и није богзна шта. Ко зна да ли то ишта вреди. Добијао сам многе награде, али све је то сумњиво. А онда ми се једно 2-3 пута десило да ме неки људи пресретну на улици и кажу ми, на пример: „Ја сам одрастао на филму ’Национална класа’. Ја сам то целог детињства гледао!” Или неко каже: „Ја сам својој деци пустио сто пута филм ’Тито и ја’. Или, срео ме један тако чудак, иде улицом и каже: „’Тајванска канаста’ је најбољи филм који сам гледао.” У таквим тренуцима, ма колико то било смешно, или нема никакву тежину, ипак је човеку мило јер ипак види да то остави некакав траг и да некакав талог остаје иза свега тога.

Да ли су нам данас потребни хероји и зашто?
Хероји су потребни зато што показују да постоји нешто више од простачке потребе да напунимо стомак и задовољимо основне потребе. Хероји су потребни да би се показало да се људи разликују од животиња по томе што имају идеале, имају идеје за које су спремни чак и да погину. Ниједна животиња неће погинути ни за шта друго осим у потрази за храном или у борби за опстанак. Али идеје, биле оне политичке, биле оне приватне, личне, љубавне, какве год хоћете, врло су битне да човек буде човек. Хероји се боре за одређене идеје. Немате ниједног хероја који иза херојства нема никакву идеју. Не можете бити херој тако, ни зашта. То су самоубице или будале, ти који рескирају живот и раде разне непромишљености ни због чега. Хероји увек имају у глави да тај гест треба нечему да послужи: као пример нечега или да омогући некоме нешто. И зато су потребни, поготово сада у овим тужним временима када су млади људи прилично ослобођени било каквих идеала.

Ваша порука...
Моја порука је да је лепо бити нечији херој и да они могу да буду поносни на то што су урадили нешто што је допрло до других људи. Знам да прави хероји никада нису имали замисао да употребе то своје херојство, али то херојство кад-тад наиђе на примаоца, на онога коме је то у крајњој руци намењено, па и до самог хероја који осети тај повратни утицај.
Моја порука херојима је да није било узалуд.


Горан Марковић (24. 8. 1946. Београд), филмски, телевизијски и позоришни редитељ и драмски писац. Професор је на Факултету драмских уметности у Београду и члан Европске филмске академије у Бриселу. Једна од најкомплекснијих појава наше кинематографије. Дете великих глумаца Оливере и Радета Марковића, ученик Елмара Клоса и Милана Кундере, у кинематографију је ушао истовремено као редитељ у ТВ серији „Држи воду док мајстори оду” и као тумач главне улоге у дебитантском играном филму Лордана Зафрановића „Недјеља”