3320 25. 9. 2015.
ЗА ЧИТАЊЕ И УЖИВАЊЕ
Хектор Хју Мунро
еше врело поподне, купе је био загушљив, а следећа станица у Темплкомбу била је још сат времена вожње далеко. Путници у купеу били су једна девојчица, још једна млађа девојчица и дечак. Њихова тетка седела је у једном ћошку, а друго бочно седиште преко пута ње заузимао је нежења, који није припадао њиховом друштву, али му девојчице и дечак нису дозвољавали да занемари њихово присуство. И тетка и деца били су причљиви на ограничен и упоран начин, налик мушици која никако да оде колико год да је терате. Већина теткиних реченица почињала је са „немој”, а готово све што су деца изговарала почињало је са „зашто?” Нежења није прозборио ни речи. „Немој, Сириле, немој!”, викала је тетка док је дечачић ударао у јастуке на седишту дижући облак прашине при сваком ударцу.
„Дођи овде да гледаш кроз прозор”, додала је.
Дечак се невољно помери ка прозору. „Зашто терају оне овце из поља?”, упитао је.
„Верујем да их воде у друго поље на ком има више траве”, рече тетка уморно.
„Али има пуно траве на том пољу.”
„Можда је трава на другом пољу боља”, предложи тетка .
„Зашто је боља?”, уследи хитро, неизбежно питање.
„О, погледај оне краве!” узвикну тетка. Готово свако поље крај пруге било је пуно крава или бикова, али она је говорила о кравама као да је у питању чудо невиђено.
„Зашто је трава на другом пољу боља?”, наваљивао је Сирил.
Мрштење на нежењином лицу прерасло је у запањеност. Био је то груб, нељубазан човек, одлучила је тетка у себи. Никако није била у стању да донесе задовољавајућу одлуку о трави на другом пољу.
Млађа девојчица покушала је да им скрене пажњу рецитујући „На путу за Мандалеј”. Знала је само први стих, али је своје ограничено знање користила у највећој могућој мери. Изнова и изнова понављала је први стих сањивим, али веома одлучним гласом. Нежењи се чинило као да се опкладила с неким да ће успети наглас да понови стих две хиљаде пута узастопно. Ко год да се кладио с њом, вероватно ће изгубити новац.
„Дођи овамо да чујеш причу”, рече тетка пошто је двапут погледао у њу и једном у ручку за принудно кочење.
Деца су се безвољно померила ка теткиној половини купеа. Очигледно да нису нарочито ценила њено приповедачко умеће.
Тихим, поверљивим тоном, који су често прекидала гласна и неваспитана питања њених слушалаца, започела је немаштовиту и жалосно незанимљиву причу о девојчици која је била добра и захваљујући њеној доброти свако је хтео да јој буде пријатељ и на крају јој је мноштво спасилаца притекло у помоћ кад ју је напао разјарени бик, јер су се сви дивили њеном моралном карактеру.
„Зар је не би спасили чак и да није била добра?”, упитала је старија од две девојчице. Управо то је и нежења хтео да пита.
„Па, да”, признала је тетка невољно, „али не би јој тако брзо притрчали у помоћ да је нису толико волели.”
„То је најглупља прича коју сам икада чула”, рече старија девојчица, и то веома самоуверено.
„Нисам слушао после првог дела, било је много глупо”, рече Сирил.
лађа девојчица није коментарисала причу, али је већ одавно наставила своје такмичење у мрмљању омиљеног стиха. „Изгледа да нисте баш добар приповедач”, одједном се огласи нежења из свог ћошка.
Тетка се одмах нарогуши не би ли се одбранила од неочекиваног напада.
„Веома је тешко испричати причу коју деца могу да разумеју и извуку неку поуку из ње”, рече она круто.
„Не бих се сложио са вама”, одговори нежења.
„Што им онда ви не испричате причу?”, уследио је теткин одговор.
„Испричајте нам причу”, захтевала је старија девојчица.
„Некада давно”, започе нежења, „била једна девојчица по имену Берта, изванредно добра.”
Накратко пробуђена пажња деце сместа је почела да јењава. Све приче биле су ужасно налик једна другој, без обзира на то ко их прича.
„Радила је све што јој се каже, увек је говорила истину, одећа јој је била чиста, јела је своје млечне пудинге као да су колачи са џемом, знала је сваку лекцију и била је веома учтива.”
„Је ли била лепа?”, упита старија девојчица.
„Није била тако лепа као вас две”, одговори нежења, „али била је језиво добра.”
идело се да деца одобравају причу. Реч „језиво” спојена са добротом за њих је била новина којој је тешко одолети. Као да је у причу унето зрнце истине, које је увек недостајало у теткиним описима дечјег живота. „Била је толико добра”, наставио је нежења, „да је добила неколико медаља за доброту које је увек носила закачене за хаљину. Једну медаљу за послушност, другу за тачност и трећу за примерно понашање. Биле су то велике медаље и ударале су једна о другу док је ходала. Ниједно друго дете у њеном граду није имало три медаље, тако да су сви знали да је она невероватно добро дете.”
„Језиво добро”, понови Сирил.
„Сви су говорили о њеној доброти, па је и локални принц чуо за то и рекао да може, пошто је толико добра, једном недељно да се шета по његовом парку, који је био одмах изван града. То је био веома леп парк и деци је био забрањен приступ, тако да је позив био велика част за Берту.”
„Је ли било оваца у парку?”, упита Сирил.
„Не”, рече нежења, „није било оваца.”
„Зашто није било оваца?”, уследило је неизбежно питање.
Тетка је дозволила себи један осмејак, који би се могао описати и као победоносан.
„Није било оваца у парку”, рече нежења, „зато што је принчева мајка једном сањала да ће њеног сина или убити овца или да ће погинути тако што ће на њега пасти сат. Зато принц никада није држао овце у парку ни сатове у палати.”
Тетка је потиснула уздах дивљења.
„А је ли принца убила овца или сат?”, упита Сирил.
„Још је жив, тако да не знамо да ли се сан обистинио”, одговори нежења равнодушно. „Углавном, није било оваца у парку, али било је много прасића који су јурцали свуда около.”
„Које боје су били прасићи?”
„Црни са белим њушкама, бели са црним туфнама, потпуно црни, сиви са белим мрљама, а неки су били сасвим бели.”
Приповедач је застао како би слика раскошног парка могла што боље да се утисне у дечју машту. Затим је наставио:
„Берти је било веома жао кад је открила да у парку нема цвећа. Обећала је својим теткама, са сузама у очима, да неће брати цвеће племенитог принца и намеравала је да испуни своје обећање, тако да се осећала глупаво што и нема цвећа које би могла да убере.”
„Зашто није било цвећа?”
„Зато што су га прасићи свог појели”, спремно одговори нежења. „Баштовани су објаснили принцу да не може да има и прасиће и цвеће, па је одлучио да држи прасиће без цвећа.”
------------------------------
О ПИСЦУХектор Хју Мунро (1870–1916) био је британски писац. Рођен је у Мјанмару (тадашњој Бурми) где му је отац радио као полицијски инспектор. Након преране мајчине смрти 1872. отац га је послао у Енглеску, где су га одгајиле бака и тетке. Каријеру је почео као новинар пишући за бројна лондонска издања. У раздобљу од 1902. до 1908. радио је као дописник са Балкана, из Пољске, Русије и Француске. Иако је већ био сувише стар да би га регрутовали, Мунро се добровољно пријавио за војску и борио се у Првом светском рату. Погинуо је у Француској 1916. године, пошто га је погодио немачки снајпер. Према изјавама очевидаца његове последње речи биле су: „Угаси ту проклету цигарету!” Своје књиге објављивао је под псеудонимом Саки, што би могао бити назив за пехарника преузет из старе персијске песме или, пак, врста дугорепог мајмуна. Сматра се једним од највећих мајстора кратке приче, раме уз раме с именима као што су Радјард Киплинг и Хенри О.
---------------------------
еца нису крила своје одобравање принчеве изванредне одлуке; тако много људи би изабрало супротно.„Било је још других забавних ствари у парку. Било је рибњака са златном, плавом и зеленом рибом и дрвећа са прелепим папагајима који су изговарали паметне ствари и славујима који су певушили све популарне мелодије. Берта је шетала около и дивно се забављала, помислила је у себи: 'Да нисам тако невероватно добра, не би ми било дозвољено да дођем у овај прелепи парк и уживам у свему што овде има да се види.' Њене три медаље звецкале су док се шетала около подсећајући је на то колико је заиста била добра. Баш у том тренутку огроман вук пришуњао се до парка да види може ли да ухвати дебело прасенце за вечеру.”
„Које боје је био?”, упиташе деца пошто је прича напрасно постала узбудљивија.
„Читав је био боје блата и имао је црн језик и пар светлосивих очију из којих је избијала неописива суровост. Прва ствар коју је угледао у парку била је Берта. Њена кецеља била је тако беспрекорно чиста и бела да си могао да је уочиш са велике раздаљине. Берта је спазила вука, видела је како јој се прикрада и пожелела да никад није ни ушла у парк. Потрчала је колико је ноге носе, а вук је јуришао за њом у огромним скоковима. Успела је некако да дође до жбуња и завукла се међу густе грмове мирте. Вук је њушкао грање, његов црни језик је висио, а сиве очи биле су пуне беса. Берта је била веома уплашена и размишљала је у себи: 'Да нисам била тако невероватно добра, сада бих била у граду, на безбедном.' Међутим, мирис мирте је био тако јак да вук није могао да нањуши Бертино склониште, а жбуње је било тако густо да је могао да је уходи још веома дуго пре него што је пронађе, па је одлучио да батали потеру и ипак ухвати неко прасенце. Берта је дрхтала од страха док се вук шуњао и њушкао тако близу ње и, док јој се тело тресло, медаља за послушност звецнула је о медаље за тачност и примерно понашање. Вук се баш удаљавао кад се зачуло звецкање и застао је да боље ослушне. Поново су медаље звецнуле у грму сасвим близу њега. Појурио је унутра, његове светлосиве очи сијале су од обести и задовољства. Извукао је Берту напоље и смазао је до последње мрвице. Све што је остало од ње биле су ципеле, делићи одеће и три медаље за доброту.”
„Да ли је убијено неко прасенце?”
„Не, сви су побегли.”
„Прича је лоше почела”, рече млађа девојчица, „али је имала диван завршетак.”
„То је најлепша прича коју сам икада чула”, рече старија девојчица с великом увереношћу.
„То је једина лепа прича коју сам икада чуо”, рече Сирил.
Тетка је имала другачије мишљење.
„Та прича је крајње неприкладна за малу децу! Управо сте угрозили године пажљивог подучавања.”
„Било како било”, рече нежења док је скупљао своје ствари пре изласка из воза, „успео сам да их примирим на десет минута, а то је више него што сте ви били у стању да урадите.”
„Каква несрећна жена!”, рече он себи док је силазио с перона на станици у Темплкомбу, „наредних шест месеци та деца ће је спопадати у јавности са захтевом да им исприча нешто неприкладно.”
Аутор:
Превела с енглеског Мила Божовић
Илустровао:
Добросав Боб Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
