3320 25. 9. 2015.
Живот пише драме
ГРОБНИЦА
Дечаци су трчкаралили по динама. И онда је један од њих нестао без трага. Прогутао га је песак….
ето 2013. године. Асфалт гори, па свако гледа како да побегне из града. Тиме се водио и Грег Веснер који је с породицом и пријатељима решио да неколико дана проведе на источној обали језера Мичиген. У поподневним часовима кренуо је у шетњу с пријатељем Китом Керуом. С њима су пошли и синови, шестогодишњи Нејтан и седмогодишњи Колин. Спустили су се на обалу језера, у жељи да мало прошетају пешчаним динама, по којима је овај део познат. Ветар и таласи наносе песак, и то изгледа фантастично, право место за шетњу.Месне власти су се постарале да све буде колико-толико безбедно, па је означена стаза за шетњу. Ограђена је конопцима, али то баш и није била нека превелика тешкоћа за клинце који су се мало провлачили кроз ограду, а мало је прескакали. Тако су се стазицом попели и на такозвано „Голо брдо”, највећу од тих дина. Дина је била близу плаже, толико да се чинило да је лако добацити каменом. Очеви су испредњачили, занети ћаскањем а, негде на пола пута, Колин је вриснуо. Нејтана нигде није било.
ад су се Грег и Кит тих неколико метара стуштили низбрдо, видели су Колина који је стајао поред неке рупе, тресао се и понављао да је Нејтан упао унутра. Шупљина није била широка ни пола метра. Грег је клекао поред и почео да дозива сина. Негде из дубине допирао је Нејтанов глас. Једино што је Грег могао да разазна биле су речи:– Тата, плашим се.
Двојица мушкараца ништа нису могли да виде, али су чули плач са дна рупчаге. Деловало је као да је Нејтан надохват руке. Посезали су у рупу колико год су могли, али ништа нису напипали. Онда је Грег легао потрбушке, а Кит га је ухватио за ножне чланке. Истегао се колико год је могао и готово нестао у отвору. Млатио је рукама лево и десно, горе и доле, али Нејтана није могао да дохвати. Није га чак ни напипао. Када је Грег опет завршио на површини, готово хистерично су кренули да траже неки штап, конопац, шта год, само да може да се употреби за копање и извлачење.
игде ничег, осим песка. Обојица су почели да копају голим рукама. И даље се чуо плач, а Грег је стално соколио сина, да издржи и буде миран, они долазе по њега. И тада се догодило оно чега су се највише плашили. Док су они копали, песак је мало по мало почео да се обрушава. А онда је свом силином грунуо и затрпао и ону већ постојећу шупљину. 
За то време, док су двојица мушкараца копали и рукама и ногама, Колин је трчао ка плажи. Тамо је Нејтановој мајци Фејт некако покушао да објасни, али му од узбуђења то баш и није ишло како треба. Жена је једино разумела да јој је дете у опасности, и то је било сасвим довољно. Док је устрчавала уз Голо брдо, видела је Кита како клечи на песку, док јој је Грег кренуо у сусрет. Објаснио је да је Нејтана затрпао песак. Жена је вриснула и потрчала ка ономе што је до пре неколико тренутака била рупа, а сада пешчана зараван.
Испод тог песка било је њено дете. Као у инат, Фејт се сетила приче коју је недавно чула, о човеку кога је прогутала земља, буквално. Мислила је о свом сину који је сада у тами, преплашен, бори се за дах. Сада се и она прикључила копачима, али без икаквих резултата. Свеједно, били су свесни да никако не смеју да стану. Свака секунда је важна.
Секунде су се брзо претварале у минуте, а минути у ноћну мору. Како ископају мало песка, направе малу рупу, све се обруши и дословно уништи све резултатетоликог напора.
Док су они радили, Китова жена Рејчел звала је кога год је стигла. И све службе су заједно стигле: полиција, ватрогасци, спасиоци. Из непознатог разлога нико од њих није носио лопату или ашов. И они су клекли и почели рукама да копају. И опет исто, како ископају мало, рупа се поново напуни. Мотороле су крчале, људи су тражили појачање, алат, машине. Већ је прошао први сат драме.
Пристигло је још ватрогасаца, овај пут с ашовима. Више од четрдесет људи очајнички је покушавало да откопа Нејтана. Чак и с алатом, на крају другог сата откопали су тек метар и по, а дечака и даље нема. Бред Кригбаум, ватрогасац, терао је своје колеге и све остале да запну још више.
– Шта би било да је ваше дете унутра?
Копали су као помахнитали, а нико се није усудио да прозбори оно што су сви мислили. После два сата нема шансе да је дечак жив. Они, заправо, трагају за телом.
брзо је стигао и ровокопач. Спасиоци су се склонили да му омогуће прилаз, али возач никако није успевао да га попне уз дину. Очајни су посматрали како се машина окреће и одлази. Убрзо је стигао багер који је некако успео да дође до места несреће. Почео је да копа, веома пажљиво. Уплашили су се да ће дечака пресећи кашиком, ако се не пази довољно. Један ватрогасац шипком је пажљиво пробадао песак, па је онда машина копала. Склањали су око пет центиметара у једној тури, па је онда поново чачкао човек са шипком. У једном тренутку, шипка је додирнула нешто тврдо испод песка. Спасиоци су нагрнули и почели да копају. Били су сигурни да су пронашли дечака. Ипак, како су копали дубље, чинило им се да Нејтан још више тоне. Опет је багер ступио у дејство. Сад су стварно наишли на нешто. Ватрогасац Кригбаум разгрнуо је рукама слој песка испод кога се указала глава плавокосог дечака. Нејтан је био буквално усправно затрпан у дини, онако како је пропао. Испод песка провео је више од четири сата, на дубини од око седам метара.
пасиоци су пажљиво откопали дечака, све до испод рамена. Када су му ослободили руке, Кригбаум га је пажљиво извукао, јецајући. Обрисао је песак са беживотног лица и са дечаком у наручју кренуо низ дину. Дете није дисало, није било откуцаја срца. Био је хладан као лед. За то време, полиција је родитеље одвела у станицу. Јавили су им да је Нејтан пронађен, али не и да ли је жив или мртав. Кад су људи из хитне помоћи дошли по њих, нешто су им причали, а они су разазнавали само једну реч:
– Жив!
Испоставило се да је, док су га превозили у болницу, дечак почео да крвари из неке ранице на лицу. Био је то знак да срце куца. У песку се направио ваздушни џеп, и песак му је снизио телесну температуру, самим тим и потребу за кисеоником.
Чудом преживео, Нејтанов опоравак текао је баш како треба. Кад су лекари извукли песак из његових уста, душника, плућа, дечак се освестио и проговорио.
За две недеље био је кући и играо се с другарима. Оштећења мозга, која су доктори предвидели, никада се нису испољила. Ипак, Нејтан се не сећа ничега. Ни како је пропао, ни где је био, апсолутно ништа. Вероватно је тако и боље.
Аутор:
Н. Баћковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
