3320 25. 9. 2015.
Музика или урлање из пакла
ГРМЉАВИНА
Кад на гитарској позадини чујете грлене урлике који подсећају на режање неког демона, знате да је у питању „блек”, „дед” или нека друга подврста музичког правца „хеви метал”. Иако ти језиви вокали подсећају и на глас симпатичног плишаног чудовишта из старе дечје серије „Улица Сезам”, порекло овог начина певања сеже много даље у прошлост.
Немачки калуђери
Хилдегарда Бингенска (1098–1179), немачка часна сестра и један од најранијих композитора западне цивилизације, у свом моралитету (врсти алегоријске драме у средњовековном позоришту) из 1151. године „Ordo virtutum” наводи следећа упутства за постављање представе на позорницу:
„Глумац у улози Ђавола мора да пева strpitus diaboli, односно дубоким гласом који подсећа на режање.”
Монголска задовољства
Древно туванско грлено певање које се назива још и „хомеј” звучи као да слушате некога ко је прогутао диџериду, инструмент аустралијских староседелаца који производи посебну врсту зујања. Певачи у гласу одржавају дубок тон сличан брујању које се ствара дубоко у грлу, док истовремено певају друге тонове.
Верује се да је овај стил певања настао као потреба опонашања природних звукова какав је звук водопада, а у данашње време често може да се чује у успаванкама, на венчањима и другим скуповима у монголској републици Туван.
ВикинзиИбрахим ибн Јакиб ал-Тартуши, арапски путник, трговац, дипломата и шпијун, у 10. веку посетио је Шлезвиг у Данској и чуо Викинге како певају. То искуство потпуно га је збунило, те је у својим успоменама записао:
„Никада нисам чуо грозније фалширање од онога које су ти људи називали 'певањем'. Подсећало је на грмљавину која је настајала у њиховим грлима, нешто попут режања пса, али још зверскије.”
ИнуитиДок су мушкарци Инуити – припадници културолошке групе од око 100.000 људи која настањује просторе око Северног пола – у лову, жене се често забављају играјући „катаџак”.
У овој игри две жене стоје окренуте лицем једна према другој и почињу да певају импровизовану мелодију користећи грлено гроктање.
Игра траје све док једна од такмичарки не почне да се смеје или прекине певање оставши без даха.
Јужноафрички народ Коза
Припаднице народа Коза који живи у југоисточном делу данашње Јужноафричке Републике веома често певуше на посебан начин. Та врста певања кад се испушта више различитих, изобличених дубоких тонова из задњег дела грла назива се „умнгкуоколо”.
На тај начин певачице покушавају да опонашају звук традиционалног жичаног инструмента из ових крајева, „умрубе”, који подсећа на лук намењен стреличарству.
Аутор:
С. Н. - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
