3320 25. 9. 2015.
Тајна Манускрипта 512
ГРАД О КОМЕ
У Националној библиотеци Бразила преко 250 година чува се један документ писан на португалском језику чију је истинитост потврдило неколико независних истраживања. Његов писац је учесник једне експедиције кроз Амазонију која је 1753. године наишла на загонетан камени град...
ећина је чула за Индијану Џонса, неустрашивог археолога који трага за тајанственим, древним и митским предметима, од пирамида у ужареним негостољубивим пустињама Египта до тајанствених заборављених градова скривених у беспућима амазонских прашума. Али, мало коме је познато да је лик пустоловно настројеног археолога осмишљен на основу живота чувеног истраживача Персија Харисона Фосета који је живео крајем 19. и почетком 20. века. Можемо слободно да кажемо да је пуковник Перси Фосет заправо стварни Индијана Џонс. 
Фосет је преко двадесет година истраживао амазонске прашуме. Водио је дванаест експедиција и са последње од њих, 1925. године, није се вратио. Његов нестанак ни до данас није одгонетнут те је и даље повод за стварање бројних теорија, од оних да су га убили Индијанци до оних да је нашао изгубљени атлантиђански град и да је заувек остао у њему. Ова последња теорија заснива се заправо на чињеници да је Фосет већину експедиција организовао управо са циљем наласка изгубљеног града који је у својим дневницима, које је брижљиво водио, описивао као град З и за који је веровао да је последњи остатак некадашње Атлантиде. Његова сигурност у постојање овог града негде у беспућима зеленог пакла Амазоније, тачније висоравни Мато Гросо, потиче из неколико извора. У дневницима наводи да је неколико пута од различитих амазонских племена чуо причу о Изгубљеном граду у коме живе бели Индијанци риђе косе. Такође је дошао у посед мале базалтне фигурице човека чије црте лица нису припадале ниједној познатој раси и који је у рукама држао плочу с необичним словима. За ову фигурину извесни спиритуалистички медији (психометри) тврдили су му да потиче из непознате цивилизације која је уништена. Међутим, његов најсигурнији доказ у постојање изгубљене цивилизације заправо је древни спис познат под именом Манускрипт 512.
Стазом белог јелена
Манускрипт 512 чува се већ 250 година у Националној библиотеци у Рио де Жанеиру (Biblioteca Nacional do Brasil) и један је од најпознатијих рукописа на свету. Потиче из 1753. године и писан је на старом португалском језику. Писац рукописа је непознат, а садржај је занимљив и деценијама привлачи пажњу разних истраживача, археолога и пустолова и то из једноставног разлога: описује оно за чиме чезну готово сви истраживачи света – заборављени град непознате, ишчезле и високо развијене цивилизације који се налази негде у срцу непроходне прашуме.Експедиција која је на овај тајанствени град набасала 1753. пре тога је већ десет година тумарала Амазонијом. Била је састављена од осамнаесторице људи или бандијераса (како су пустолове тог типа звали Португалци), а окупљена је да би се нашли бајословни Мурибекини рудници сребра. Прича о њима била је веома омиљена међу пустоловима тог времена и типична је урбана легенда 16. века – сви знају да се десила али нико не зна где и када. Од тада па све до данас истраживачи, пустолови, археолози, геолози и остали покушавају да нађу Мурибекине руднике. До сада то нико није успео.
Тако је и 1743. године пошла португалска експедиција са истим циљем –да открије Мурибекине руднике. Они су, како се то наводи у Мансукрипту 512, заиста нашли неке руднике али, што је много важније, непознати учесник експедиције оставио је запис о Изгубљеном граду чији се опис никако не уклапа у оно што нам је познато о народима и насеобинама Јужне Америке.
Документ почиње описом места на коме су се тренутно налазили. Опис је поетски и помиње прелепе планине чије стене садрже велику количину кристала који блеште и пресијавају се под зрацима залазећег сунца и капима управо завршеног пљуска. Чланови експедиције задивљени су призором и, с обзиром на то да се ради о пустоловима који су годинама пре тога живели у прашуми, стварно се треба запитати какав ли је то био опијајући призор који је чак и тако огрубеле људе навикнуте на разна прашумска изненађења и недаће навео да се диве лепоти сунчевих зрака или величанственој игри преламајућих кристала.
„Стене су светлуцале кристалним бојама и планине као да су блештале у даљини.” Међутим, ма колико желели, нису могли да ближе приђу подножју планина јер је растиње било бујно и непроходно.
„Одлучили смо да ту направимо логор и преноћимо. Следећег дана док је један од наших Индијанаца водича сакупљао суво грање видео је белог јелена како пролази у близини. Ово нам је указало да се ту налази пут. Открили смо стазу која је више личила на дело људских руку него на природом створени пролаз.”
Убрзо су и сами, пробијајући се кроз бујно растиње, кренули стазом белог јелена, али пролаз није био једноставан, јер је пут у највећем делу био прекривен одроњеним стенама. „Стене су биле пуне кристала који су се, на сунцу, пресијавали у читавом спектру боја.”
Било им је потребно више од три сата да се пробију између планина до неког узвишења. Када су стигли на врх, угледали су с друге стране широку равницу и у њој на око пет километара („једна лига”) даље велики град који се већ на први поглед чинио пуст. Двојица Индијанаца послата су да провере да ли је настањен. Вратили су се након два дана с вестима да је град потпуно пуст и да ни у њему нити око њега нису нашли никакве отиске стопала, трагове или било које друге знаке да је ту било других људи.
„Пошто смо утврдили да је град ненастањен, одлучили смо да се, с оружјем у приправности, спустимо до њега. Није било никога да спречи наш улазак, и приметили смо да је пут којим смо се кретали једини улаз у град. Њиме смо ушли кроз капију која се састојала од три висока лука. Средњи је био највиши а два бочна нешто нижа. На средњем, средишњем луку, могла су да се разазнају нека слова, али су била исувише високо да бисмо их забележили. Иза капије простирао се пут широк колико и сама капија, а около су спорадично биле распоређене веома велике грађевине (куће), чије су фасаде биле у рељефима, већ потамнелим од времена.
С великим страхом улазили смо у поједине куће и ни у једној нисмо нашли нити један траг намештаја или било којих других предмета, на основу којих бисмо могли да претпоставимо какав је народ овде живео. У кућама је владао потпуни мрак и није могао да се назре чак ни трачак светлости. Празни зидови су застрашујуће одјекивали чак и када смо разговарали шапатом. Кренули смо дубље у град једном веома широком улицом на чијем крају се налазио трг. На средини трга уздизао се величанствени стуб од црног камена на чијем врху је стајала фигура човека чија је једна рука била положена на бок док је друга била испружена кажипрстом показујући ка Северном полу (северу). У сваком ћошку трга налазио се по један обелиск сличан онима које су имали Римљани. Сваки од њих био је оштећен временом и громовима.
С десне стране трга истицала се грађевина која је могла да припада неком великопоседнику. Имала је огроман хол, али многи од наших људи нису смели да уђу у њу. Била је препуна слепих мишева који су нам летели око глава и правили несносну буку. Изнад главног улаза налазила се исклесана рељефна фигура млађег безбрадог човека, голог до паса и умотаног у огртач. На глави је имао круну од ловора и штит. У подножју штита налазила су се веома оштећена, али ипак читљива слова:
„С леве стране трга налазила се друга, такође готово потпуно уништена зграда чији су величанствени зидови, неки од њих још у усправном положају, као и сама унутрашњост указивали да би то могао да буде храм. Заузимала је велики део трга, а у порушеном холу видели смо остатке лепе уметности са статуама исклесаним у зидовима, које су се мешале с различитим облицима, луковима, кривим линијама и другим фигурама, чије описивање би ми одузело исувише времена.
Иза те зграде велики део града био је потпуно у рушевинама од којих су многе биле затрпане великим громадама земље и изломљене застрашујућим пукотинама у тлу. Дуж целог овог пространства које је на себи носило трагове потпуног пустошења није могла да се види ниједна биљка, трава, дрво или било које растиње из околине, већ само огромне количине стена и камења, неке обрађене а неке природне. Цео призор личио је на могуће деловање разарајућег земљотреса. Са супротне стране трга текла је веома дубока и веома широка река, с пространим обалама пријатним за гледање. Била је широка око дванаест хвата (двадесетак метара).”
Непозната слова
Даље се описује река и пут експедиције дуж ње. Изван града била је оивичена прелепим растињем и великим бројем најразличитијих цветова и како сам писац наводи: „Изгледало је као да се сама Природа потрудила да на овом месту покаже своју креативност стварајући најлепше вртове Флоре.”Три дана су путовали дуж реке све док их заглушујућа бука воде није упозорила да се испред налази водопад. Писац помиње да је бука била тако снажна да река по јачини може да се пореди с египатским Нилом. На месту где су почињале каскаде и водопади река се толико проширила да је личила на ушће океана. Цело то велико подручје било је прекривено полуострвима, травом и шумарцима.
„С источне стране делте наишли смо на различите подземне шупљине, дубока удубљења у стенама и страхотне ходнике. Покушали смо да просудимо њихову дубину конопцима, али после многобројних покушаја нисмо успели да стигнемо до дна. У близини смо наишли и на одломљено камење са сребрном рудом које је можда било извучено из овог напуштеног рудника.
Неки од ових подземних отвора и рупа били су затворени великим каменим плочама на којима су били урезани следећи знаци и слова:
Изнад улаза у храм видели смо, поред осталог, и следеће знаке:
На удаљености топовског ђулета од напуштеног града налазила се грађевина слична сеоској кући чије је прочеље било дугачко око 250 стопа (80 метара) на коме се налазио велики улаз одакле се степеницама долазило до велике бочне просторије. Свака соба у кући имала је текућу воду (неку врсту чесме, фонтане)”.
Унутар куће или напољу у дворишту, текст је нејасан јер је тај део рукописа оштећен, налазила су се следеће слова или знакови:
У близини овог места нашли су и трагове злата и сребра. Ишли су девет дана уз реку, да би онда на сопствено изненађење у даљини видели кану с два бела човека. Обојица су имала дугу црну таласасту косу и европску одећу. Међутим, обојица су побегла чим су их угледали, јер су Португалци почели да пуцају у ваздух.
„Наш компањон Жоао Антонио”, ово је иначе једино име које се помиње у рукопису, „у рушевинама куће нашао је део златног новчића, округлог облика и већег од наших бразилских коина од 6400 реиса. На једној страни новчића налазила се клечећа фигура младића, а на супротној лук, круна и стреле. Сумњали смо да бисмо успели да нађемо више новчића у граду, без обзира на то што је земљотрес био изненадан и јак, и није људима остављао времена да покупе своје драгоцености. Јер би нам била потребна веома моћна и јака опрема и оруђе, да би се рушевине откопале и ослободиле камења.”
„Ове вести шаљем вашој висости из унутрашњости провинције Баиа и са река Пара-оасу (данас Парагвасу) и Уна, и уверавам Вас да никоме нисмо одали наше податке, већ их дајем Вама као и руднике које смо нашли, имајући на уму да они у највећој мери припадају Вама.”
„Ова необична слова урезана су у велики камен који је затварао улаз у подземну одају са благом коју нисмо могли да отворимо.”
Атлантида у Амазонији
За овај документ Перси Фосет је сазнао око 1920. године. На претходним истраживањима и експедицијама по Амазонији он, између осталог, помиње да је у неколико наврата видео беле Индијанце, то јест Индијанце веома светле коже, као и Индијанце риђе косе. Такве приче чуо је и од других индијанских племена. Такође је био опчињен причама индијанских племена о напуштеним градовима дубоко у прашуми где на високим стубовима и даље светле светиљке хладним пламеном, причама о стубовима на чијим врховима се налазе велики кристали који светле.
Током своје војничке каријере пуковник Перси Фосет прокрстарио је и источне и западне прашумске пределе и уочио извесне сличности у језику, знацима и архитектури тропске Азије и Јужне Америке. Сматрао је да те сличности потичу из истог извора, то јест да је у темеље наше цивилизације уткано знање и култура претходне трагично нестале цивилизације Атлантиде. Веровао је да су тајанствени градови у Амазонији остаци најзападнијих делова Атлантидског континента који се простирао од Африке до Јужне Америке. Ово уверење посебно је поткрепила чињеница да се на рељефима у мајанском граду Чичен Ица појављују прикази слонова (који не живе у Америци), и да је Платон (од кога и потиче прича о постојању и пропасти Атлантиде) наводио да су на том континенту живели слонови. Фосет је такође тврдио да су знакови који се помињу у Манускрипту 512 веома слични неким знаковима које је виђао на уметничким предметима и у Бразилу и на Цејлону.
Фосет је дубоко веровао да може да нађе тајанствени град описан у Манускрипту 512 и, из страха да неко пре њега не дође до епохалног открића, наводио је погрешан положај свог кретања и шифроване координате. Претпостављао је да је изгубљени град смештен на висоравни Мато Гросо између река Горњи Хингу и Тапахо. Заправо, најсигурнији путоказ био му је опис великих водопада и широке делте из Манускрипта 512. Индијанци из области Кујабе, који су познавали Фосета од раније, каснијим истраживачима и трагаоцима за Фосетовом експедицијом причали су да је трагао и распитивао се за водопаде.
У сваком случају његов нестанак заиста је могао да буде потпуно обичан, јер у Амазонији истраживаче вреба огроман број веома једноставних, приземних и нимало тајанствених несрећа. Од уједа отровног инсекта, болести, пада у провалију, напада разних животиња па све до ратоборних индијанских племена. Међутим, Фосет и даље плени пажњу бројних пустолова и то највише из следећег разлога – на ту последњу експедицију пошао је са само два човека – својим сином Џеком који је тада имао двадесет година и његовим другом Рејлигом Римелом који је, како наводи Фосет у свом последњем писму још пре кампа „Мртав коњ”, храмао трпећи болове због уједа крпеља који су се претворили у чиреве.
Многима је необјашњиво зашто је Фосет који је иза себе имао огромно искуство истраживача кроз Амазонију на последњу и њему најбитнију експедицију (јер је тада био решен да открије град З) повео два потпуно неприпремљена човека који никада до тада нису учествовали у сличним експедицијама. И зашто, ако је већ ишао у неизвесност, није повређеног Рејлига оставио код Индијанаца, јер пробијати се кроз беспућа прашуме с повређеним ногама готово је равно смртној пресуди. Због низа ових нелогичности многи верују да је Фосет открио град или бар био сигуран где се он налази још у претходној експедицији и да је практично на ову последњу кренуо са сигурним координатама. Да је повео две особе у које је имао потпуно поверење и којима је могао да повери велико откриће.
Постоје и сасвим необичне теорије о последњој Фосетовој експедицији и зашто је на њу повео свог најстаријег сина. Наиме, током војничке каријере Фосет је једно време живео на Цејлону (Сри Ланка), где је свесрдно истраживао тамошње прашуме (он је по струци био геодета и углавном се бавио планирањем путева кроз тропске делове енглеских колонија).
Током боравка на Цејлону група будистичких свештеника предсказала му је рођење најстаријег сина Џека, који се заиста родио неколико месеци касније, на Будин рођендан 19. маја 1903. године. Свештеници су чак описали и поједине телесне знаке које је Џек имао од рођења. По њиховој причи, он је био реинкарнација високородног духа који би требало да током живота обнови заборављена знања. Из тог разлога Фосет га је повео у нешто што је веровао да је заборављено средиште древне мудрости. Поборници ове теорије сматрају да је Фосет, када је кренуо на последњу експедицију, тачно знао положај града а и да није био далеко од кампа „Мртав коњ”, одакле је 29 маја 1925. године, по Индијанцима који су се са те граничне тачке враћали натраг у цивилизацију, послао последње писмо. Писао је својој жени Нини која је тада живела у Перуу. У њему, између осталог, каже: „Рачунам да ћу са следећим Индијанцима ухватити везу за отприлике седам до десет дана, када би већ требало да стигнемо до водопада о којима се толико говори... Не мораш се бојати да ће бити неуспеха.”Ово писмо последњи је сигурни доказ да је Фосет тада још био у животу.
Током 1928. године кренула је потрага за Фосетовом експедицијом, током које су трагаоци дошли у везу с племеном Анкава чији им је поглавица Алоикве показао метални сандук за који је рекао да му га је дао један Караиба (белац) који је дошао са још два млађа човека. Алоикве је сву тројицу одвео до реке Кулуене. После тога је још пет дана могао да у даљини види дим њихових логорских ватри. Шесте ноћи ватре се нису појавиле и више нико никада није ни чуо ни видео Фосета и чланове његове последње експедиције.
ЛЕГЕНДА О МУРИБЕКИНИМ РУДНИЦИМА
Током 16. века Португалац Дијего Алварез, који је једини преживео бродолом португалске каравеле, обрео се на непознатим обалама Бразила. Спасли су га амазонски Гварана Индијанци (или тупи-гварана). Остао је да живи с њима и на крају се оженио Индијанком Парагвасу. Један од њихових синова био је Мурибека. После једног пута у унутрашњост континента, праћен и вођен Индијанцима племена Тапуиас, Мурибека је открио бајословне руднике злата, сребра и смарагда! (Истраживачи сматрају да се Мурибекини рудници заправо односе на изузетно богате руднике сребра.) Обновио је рад напуштених рудника и постао изузетно богат, али његов син Роберио Дијас није толико чезнуо за богатством колико за титулама. Око 1610. године понудио је португалском краљу дом Педру Другом своје руднике у замену за титулу маркиз од рудника. Краљ је обећао и с Дијасом назад у Бразил послао запечаћено писмо у коме се налазила одлука о наводној титули. На сву срећу, Дијас је крадом отворио писмо још на броду и видео да је добио само безначајну титулу вође војног похода и то на исте оне Индијанце којима је и сам припадао. Више нико није могао да га наговори да открије где се рудници налазе. Бачен је у тамницу где је провео две године, након чега је за 9000 круна откупио слободу. Умро је 1622. године односећи са собом у гроб тајну места на коме се налазе величанствени и пребогати рудници. Од тада па до данас траје потрага за митским рудницима. Налажени су разни други, али до сада никада они прави – Мурибекини.
Аутор:
Деса Ђорђевић-Милутиновић
Илустровао:
Силва Вујовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
