3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Сестра Розета Тарп
ГОСПЕЛ У
Иза „куме рокенрола”, тамнопуте даме моћног гласа и гитаристе, стајала је река следбеника, белих дечака који су, надахнути њеном музиком, одлучили да живот посвете рокенролу
иви, кишни и ветровити дан у Енглеској. Година је 1964, април. Дакле, пре скоро пола века. На железничкој станици у предграђу Манчестера, с једне стране пруге, на постољу, посебно направљеном за ту прилику, седи омладина. Јасно се види да ишчекују некога. (Свакако не политичку личност! Рекло би се – некога свог). Обучени су по моди шездесетих година. Младићи имају дуже косе, црне ролке, фармерке. Чује се музика: на станици, с друге стране пруге, клавир, бас и бубањ. Из кочије, чији долазак снимају камере „Гранада” телевизије, излази крупна тамнопута дама у врло занимљивом капуту светле боје. Светла је и њена перика. Руку под руку с млађим, такође тамнопутим мушкарцем, ходајући у ритму музике, они стижу до зграде железничке станице. Омладина пљеска, такође у ритму. Све јаче и јаче. У одређеном тренутку дама средњих година зналачким покретом са постоља узима електричну гитару. Посетиоци су већ скочили на ноге.
Кратак увод и госпођин моћни глас разлеже се околином. Чује се славна песма „Didn't It Rain”. Посетиоци су одушевљени. Јер, пред њима се нашла жива легенда музике – Сестра Розета Тарп, тада четрдесетдеветогодишњакиња, гитаристкиња и певачица коју су називали кумом рокенрола. Уметница чије је дело битно утицало на Елвиса Преслија, Бадија Холија, Чабија Чекера, Џонија Кеша, Џерија Ли Луиса, Литл Ричарда, па и Боба Дилана... Пионирка музике 20. века.
С гитаром, на клавиру
Врло је занимљиво да побожна Розета, онда када је почела да се бави музиком, уопште није имала на уму ишта што би могло да се назове претечом рокенрола. У ствари, ништа слично. Било јој је шест година када је, као музичко „чудо од детета”, мајка подизала на клавир у чикашкој цркви. Мала Розета је у ручицама и тада држала гитару. Певала је госпел. Њен дечји гласић и гитарски акорди који су пратили побожне песме бацали су у занос многобројне вернике окупљене у богомољи. Девојчица је убрзо постала славна. У цркву су долазили не само да би видели и чули невероватно дете, већ зато да би им омогућила да на таласу њене песме и њеног свирања лако доспеју до стања потпуне љубави, блажености и побожности. Била је то, вероватно, најсјајнија одлика њеног наступања: да на публику делује снажно и више него упечатљиво. И гитаристкињи је то било више него јасно.
Розета је рођена 20. марта 1915. године у Арканзасу, у селу Котон Плант, поред моћног Мисисипија. Мајка, Кејти Бел, била је посвећена верница и, баш као и отац, Вилис Аткинс, берачица памука. По свој прилици, вера је Кејти уливала надљудску снагу. Ничега се није плашила. Кроз песму је људе позивала у цркву. Свирала је мандолину и била следбеница баптистичког епископа Чарла Мејсона. Он је још 1894. године подстицао да се вера изражава кроз ритам, мелодију и игру и омогућио женама да се на тај начин моле, па чак и проповедају. Мајка је охрабрила Розету да и сама почне да пева у цркви, још од четврте године. Знали су је као „Малу Розету” и било је очигледно да је реч о посебно даровитој особи. О Вилису Аткинсу не зна се много, осим да је и сам био берач памука у Арканзасу и да је такође певао. Било како било, родитељи су се разишли када је њиховој кћерки било шест година.
Мајка се с Розетом упутила у Чикаго. Тамо су наставиле да певају у цркви у Четрдесетој улици. Били су то верски концерти с богатим репертоаром госпел музке која је вернике, као и све друге који би се ту нашли, дизала на ноге и чинила да окрећу поглед и пружају руке према небу.
Неприкладна за брак
У то време, касних двадесетих и почетком тридесетих година прошлог века, жене гитаристкиње биле су ретка појава. Године 1934. Розета је постала госпођа Тарп. Када је навршила 19 година, удала се за свештеника Томаса Торпа који је био њен и мајчин верни пратилац током турнеја по градовима где су продавале Библије и одржавале концерте. Розета је одлучила да користи измењено мужевљево презиме као своје – уметничко. Постала је Сестра Розета Тарп, што ће остати њено званично име до краја. Иако су обоје били побожни и вероватно веровали у брачну заједницу, супружници се нису добро слагали. После вишемесечних свађа Розета је одлучила да прекине везу. Оставила је мужа и кренула у Њујорк. То је био наставак велике музичке пустоловине Сестре Розете. Џез је увелико стигао до „Велике јабуке”. Розета је запевала госпел у ноћним клубовима. Публика је била одушевљена, за разлику од представника цркве.
А њено свирање и певање није лако објаснити. То је мешавина најпре јединственог свирачког стила (посебан начин окидања жица десном руком) и певања које је осим госпела и спиритуалса, садржао и свинг, блуз, као и повике. Требало би имати у виду да је управо Сестра Розета (каснијих година) позвала младог Литл Ричарда на позорницу да јој се придружи и да заједно свирају. Џони Кеш увек је истицао да је Розета била његова најомиљенија певачица. „Многи су узели гитару у руке, само да би личили на њу”, рекао је Боб Дилан.
Тамнопути дуо на врхунцу славе – Розета Тарп и Мари Најт
Из града у град, из цркве у цркву, из клуба у клуб. Розета је тридесетих година прошлог века постала славна и ван граница цркве. Одакле госпел у ноћним клубовима? Постао је део џеза... Розета је с певачицама које су је пратиле певала и дању и ноћу. Некада би ноћу истовремено свирала и плакала. Њен пут није био лак. Сарађивала је са многим великанима џез музике, између осталих и са Дјуком Елингтоном. Чак се и обогатила. Ипак, требало би имати у виду да је то било време расизма. Премда је поседовала сопствени аутобус на којем је писало њено име, Сестра Розета није смела да током путовања посећује ресторане, па ни јавне тоалете. Бели чланови њеног пратећег састава наручивали би вечеру и носили јој у аутобус. Иначе би била приморана да једе само сир и крекере. Била је госпел и гитаристички суперстар, богата, премда и даље оличење необичног понашања и са ограничењима која су важила за тамнопуте.
Прва рокенрол композиција
У октобру 1938. године госпођа Тарп потписала је уговор са „Деком”. Песме „Rock Me”, „That' s All” и „The Man and I” постали су хитови. Године 1938. наступила је у чувеном „Котон клубу” са Кебом Келовејом, као и на успешном концерту „Од спиритуала до свинга” у Карнеги холу, децембра исте године. Данас је, можда, тешко разумети колико су та наступања Сестре Розете била необична и противречна. Певајући госпел пред секуларном, углавном белом публиком, посетиоцима ноћних клубова, она је међу првима учинила тај незамисливи корак. Сестра Розета била је Афроамериканка, жена која изводи (конзервативну) црквену музику и то са гитаром у рукама! За неке, једноставно, превише! Чинило се да ће јој госпел заједница сасвим окренути леђа. Није јој било свеједно. Ипак, четрдесетих година, акустичну гитару заменила је – електричном.
Розета са Дјуком Елингтоном и Кебом Келовејом у Њујорку
И заиста, Розета је одлучила да окрене леђа великим оркестрима, чим јој истекне седмогодишњем уговор са „Деком”, те се врати изворној црквеној песми. С времена не време, наступала је с вокалном групом „The Jordanaires”. Ипак, наставила је да снима током Другог светског рата. Њене плоче за војнике који су војевали далеко преко Атлантика биле су благотворне. Прави мелем. Розетина песма „Stranege Things Happening Every Day” („Чудне ствари догађају се сваки дан”) из 1944. године постала је хит. Неки ову песму сматрају првом правом рокенрол композицијом.
Сестра Розета имала је два пропала брака иза себе када је упознала тамнопуту пијанисткињу и певачицу Мари Најт, девојку снажног контралта. Настао је дуо. И не само то. Била је то права љубав. Још једна тешко прихватљива ствар за поклонике певачице госпела. Пријатељице су љубав криле од јавности, а публика их је искрено волела. Као и колеге. Неколико година певале су госпел и снимале плоче. Њихов највећи хит био је „Up Obove My Head” („Горе, изнад моје главе”). После трагедије коју је доживела њена породица, Мари је одлучила да извесно време прекине сарадњу са Розетом. То се догодило 1950. године. Недуго потом, Розета се одлучила на нешто што су сви сматрали суманутим подухватом.
Овације у Европи и тихи одлазак
Наиме, у жељи да оповргне гласине о својим љубавним склоностима, а уједно провери високо цењене забављачке способности, Розета је решила да се венча са Раселом Морисоном кога је именовала за свог личног менаџера. Истину говорећи, он то није био, мада је остао до краја – њен супруг. Необичност жеље невесте огледала се у томе што је обред заказала на Грифитовом спортском стадиону у Вашингтону. Потврдила је омиљеност. На венчање је дошло безмало 25 хиљада званица. И што је још занимљивије – сви су носили поклоне! Од чаша, до шерпи и ручног рада...
------------------------------ПЕСМЕ ЈЕВАНЂЕЉА
Спиритуалси су народне духовне песме северноамеричких хришћана. Под овим појмом већина подразумева верске песме Афроамериуканаца. Израз је настао скраћивањем речи spiritual songs (духовне песме). У Америци 17. и 18. века то су биле духовне песме настале на библијским текстовима. Међутим, порекло спиритуалса Афроамериканаца још је предмет расправа историчара музике. Сматра се да су их створили тамнопути верници јужних држава у време ропства и мисионарских покрета. Певачи су прихватали напеве белих господара, прилагођавајући их ипак свом (афричком) начину музицирања. Тако су мелодије попримале нове одлике, посебно у погледу ритма. Већина песама настала је у заједничкој, слободној импровизацији верника који су и после богослужења сатима и даље певали у заносу, пратећи се пљескањем рукама и трупкањем ногама – без инструменталне пратње.
Госпел (песма Јеванђеља) јесте врста верске песме Афроамериканаца која се развила из спиритуалсима 19. века. Реч је о велеградској верској песми. За разлику од спиритуалса, госпел је као музички облик грађен на импровизацији, настајући за време црквеног обреда, док су верници на читање Јеванђеља одговарали повицима. Ти повици су прелазили у певање. Из тог узајамног односа настале су својеврсне мелодијске „формуле” које су се, пропраћене украсима и у вишегласном извођењу понављале и развијале у усхићено певање и играње верника. За разлику од спиритуалса, певање је често било праћено музиком – клавира или, пак, џез састава. Верује се да је госпел настао у њујоршком Харлему. Од тридесетих година прошлог века, госпел заузима место у џезу и изводи се изван црквеног окриља и обреда. Најзначајнији тумачи госпела били су Махалија Џексон, Сестра Розета Тарп, Мерион Вилијамс... На стилу госпела, поред осталих џез стилова, развио се и фанки.
-------------------------------------------------------------------
Разуме се, по завршетку званичног дела венчања, следио је концерт. Званице су пале у занос! Најближи пријатељи нису присуствовали венчању. Сматрали су да ће Расел искористити Розету и да јој је одлука несувисла. Испоставило се да су младенци, ипак, наставили да живе заједно, очито задовољни брачном погодбом.
Розетина популарност почела је да јењава када се педесетих година прошлог века окренула блузу. Госпођа Тарп се, потом, још једном вратила цркви и њеној музици. А онда је 1957. године стигао позив од британског тромбонисте Криса Барбера. Њена турнеја по Великој Бротанији била је велики успех. У априлу и мају 1964. године, када је блуз био веома омиљен, Розета је као део „Блуз и госпела каравана” кренула на још једну турнеју по Европи. Пратили су је и Мади Вотерс, Сони Тери, Гери Дејвис и други. Том приликом, снимљена је и нумера „Didnt It Rain, Children” коју, уз многе друге, можемо данас наћи на светској рачунарској мрежи.
После повратка у САД, Розета је почела да посустаје. Смрт мајкe, 1969. године, дубоко је погодила. Она је, ипак, била њен узор и главна подршка у животу. Разболела се од дијабетеса, али томе није придавала важност. Тако је и доживела први срчани удар. Најближи пријатељи приметили су тамну тачку која се ширила на њеном стопалу. Нога јој је одсечена 1970. године. Умрла је три године доцније и сахрањена на гробљу у Филаделфији. Сахрани су присуствовали само најближи пријатељи, на челу са Мари Најт. Музика госпела одзвањала је у полупразној цркви.
Од 2008. године, 11. јануар у Филаделфији је празник, Дан Сестре Розете Тарп – Дан Пенсилваније. И француски редитељ Жан-Пјер Жене, у славном филму „Чудесна судбина Амелија Пулен” у једној сцени, одао је почаст омиљеној музичарки. Поклоници филма и музике, могу да се забаве тражећи те кадрове!
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
