Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Буђење успаваних лепотица


ГОДИНЕ БЕЗ ЛЕТА
Вулканске ерупције кратко али драматично утичу на промену температуре, падавина, времена, па и климе целе Земљине хемисфере. Током њих се у атмосферу избацују велике количине пепела и сумпор-диоксида
 Ерупција Етне 1992. године донела је оближњој Катанији огромне наслаге прашине.
    У почетку се сматрало да вулкански пепео и прашина највише утичу на климу, али је касније превладало мишљење да, пре свега, аеросоли сумпорне киселине заустављају, упијају и одбијају Сунчеве зраке. Упијени Сунчеви зраци загревају стратосферу, ваздушни слој на висини између 18 и 50 километара изнад тла. На тај начин смањује се количина Сунчеве енергије која долази до Земљине површине. Тако се хлади доњи слој атмосфере, такозвана тропосфера, ваздушни слој од тла до око 18 километара висине.
    Примећено је да неке од ерупција имају утицаја на време у целом свету. То је у тесној вези с количином сулфата избачених у стратосферу, у висине изнад облака. Облаци се образују у тропосфери, а киша и снег који падају из њих брзо спирају сулфате из доњих слојева атмосфере. Такође, више утицаја на климу имају вулкани из тропских крајева него они на северу. То је због тога што чак и ако већа количина сулфата и финог пепела оде у атмосферу и аеросоли ту дуго остану, на северу је мање Сунчеве енергије која се упија или одбија. Аеросоли сумпора могу да утичу и на промену ваздушног притиска, те тиме и на ветрове који доносе отопљење или захлађење Европи и уопште северној полулопти.

Обојени снег у Пљевљима

    У јануару 1258. године догодила се једна од највећих ерупција у Америци. Није тачно установљено да ли је вулкан био у Мексику или у Еквадору. Услед ове вулканске ерупције атмосфера се испунила прашином и сумпорним једињењима што је смањило Сунчево зрачење и изазвало захлађење. Оштра зима захватила је Европу. Сува магла забележена је у Француској. Глад је завладала у Енглеској, Немачкој, Француској, северној Италији.
    Седамнаести век, 1600. године, почео је великом ерупцијом вулкана Махнапутина у јужном Перуу. Његов пепео играо је значајну улогу у светској клими. Лето 1601. године било је најхладније на северној полулопти од почетка 15. века. Сунце и Месец били су црвенији него обично.
 После мировања од 600 година, вулкан Пинатубо на Филипинама почео је да, јуна 1991, избацује лаву с густим облацима који је месецима скривао Сунце.
    Хладни температурни скокови некад су повезани с вулканском ерупцијом. На европском континенту активни вулкани били су у Италији, Везув код Напуља и Етна на Сицилији. Ерупција Везува била је у децембру 1631. године кад је уништено петнаест насеља и погинуло 4000 људи. Облак пепела надвио се и над Балканом. У манастиру Свете Тројице код Пљеваља записано је да је у децембру пао прах с небеса на земљу, и да тај прах беше црн као пепео. У рукопису који се налази у библиотеци у Софији стоји: „Да се знаде када паде по свој земљи, беше снег се не видео од пепела, и би земља помрачена, као изгорена месеца децембра.” Ово није била једина прилика кад је пао обојени снег. У Македонији је код Нереза 20. децембра 1638. године пао црвени снег. У фебруару 1640. године код Пљеваља пао је црвени „крвави” снег.
    Ерупција вулкана Паркер на Филипинима 4. јануара 1641. године утицала је на температуру ваздуха. Угљен-диоксид, сумпорна једињења и фина прашина избачена вулканском ерупцијом, остају годинама у атмосфери и изазивају домино ефекат, који се преко климе преноси на пољопривреду, сточарство и цео живот становништва. На Балкану је 1641. године зима била љута, уз велики помор стоке, оваца, говеда и коња. Све ово довело је до скупоће и завладала је глад.

Црна магла до Монголије

    На Исланду су у раздобљу од 1783. до 1785. године била активна два вулкана, Гримсвотн и Лаки. При ерупцији вулкана Лаки 8. јуна 1783. године отворило се 130 кратера из којих је у атмосферу избачено 120 милиона тона сумпор-диоксида, троструко више од целокупног индустријског загађења Европе за 2006. Црна магла прекрила је подручје од Норвешке до Сирије и од Енглеске до Монголије. У Британији је лето 1783. било познато као „пешчано лето” због падања вулканског пепела. Ипак је те године била добра жетва жита и баште су биле пуне поврћа. Међутим, кратер је наставио да бљује сумпорна једињења и у наредних осам месеци што је произвело вулканску зиму која је снизила средњу температуру у Европи за један степен Целзијуса.   Наредне, 1784. године, жито није понело или га је било врло мало.   Настала је незамислива суша и општа несташица. Хладноће у пролеће 1785. године условиле су касно цветање и листање. Међутим, захваљујући чињеници да је те године у јесен било лепо време и да није било раних мразева, воће је добро родило.
    Друга декада 19. века обележена је с неколико великих вулканских ерупција. Велики утицај на климу имале су експлозије Светог Винсента на Карибима 1812, као и Мејоне и Тамборе у Индонезији 1815. године.    Ово раздобље изузетног рада вулкана избацило је у атмосферу велике количине пепела, прашине, сумпор-диоксида и другог вулканског материјала.
Црвене изалске и заласке сунца изазвала је ерупција вулкана Сент Хеленс у САД, 18. маја 1980. године.
    Једна од највећих ерупција вулкана била је априла 1815. године кад је експлодирала планина Тамбора у Индонезији, на острву Сумбава, источно од Јаве. Приликом ерупције, према прорачунима, избачено је 160 кубних километара прашине, пепела, камења, отровних гасова или, процењује се, око 140 милијарди тона вулканског материјала који су висока ваздушна струјања разнела око земље, што је изазвало јединствене климатолошке прилике. У стратосферу се винула огромна количина загађења и вулканске прашине. Ови облаци сумпорних једињења, као и слојеви прашине и дима у високим слојевима атмосфере, упили су зраке Сунца што је довело до снижења температуре на тлу. Пепео Тамборе лебдео је у атмосфери наредне две године стварајући несвакидашње временске прилике, као што је било дводневно невреме у Мађарској при крају јула 1816. кад је падао мрк и бордо снег. Ова година је својим изузетним временом које је захватило северну полулопту у климатологији остала позната као „година без лета”.
    После хладне и неродне 1816. године, наступила је следећа, 1817, такође пуна страдања. Обе гладне године оставиле су за собом пустош. Животиње су умирале, људи су патили, умирали и селили се. Србија је опустела, како је забележено у старим записима.
РОЂЕЊЕ ФРАНКЕНШТАЈНА

    Целе 1816. године било је хладно и влажно, температуре су се спустиле, жетва је потпуно подбацила и наступила је глад широких размера. Тог тмурног лета на Женевском језеру је песник лорд Бајрон (1788–1824) у замку Шијон угостио неколико својих пријатеља, такође писаца.   Време је било тако лоше да су он и његови гости углавном боравили у кући. Да би прекратили слободне часове, решили су да пишу приче страве и ужаса, које су и приличиле мрачном небу надвијеном над њима. Међу гостима је била и Мери Шели (1797–1851) која је написала новелу и створила сада широко познат лик Франкенштајна. Тако је ова „година без лета” унела не само у климатологију нови израз већ и нови књижевни лик који је био сасвим одговарајући временским приликама које су допринеле стваралачкој атмосфери.
Аутор: 
Наталија Јанц
број: