Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Живот је бајка – Мевлана Џелалудин Руми


ГЛАС КОЈИ ЈЕ



Већ осам векова његови стихови путују светом те не чуди да је био један од Гетеових узора. Био је, на свој начин, и претеча тумачења атома


илан свет слегао се 18. децембра 1273. године у град Конју како би са сузама испратили упокојеног Мевлану Џелалудина Румија. Један од највећих песника и мистика који је стварао на персијском језику оставио је аманет да га молитвама у исто време испрате муслиманске хоџе, јеврејски рабини и хришћански свештеници. Чин сахране назван Ноћ сједињења (Себул Арус) и дан-данас славе суфи дервиши из реда мевлана који је по њему и добио име. У времену када нас бомбардују подацима о сукобима у којима се немилосрдно убијају људи друге вере или „издајници-секташи” из сопствених редова, добро је сетити се речи које је Руми неустрашиво изговарао у јеку крсташких ратова и жестоких сукоба различитих учења у оквиру сваке од великих вероисповести:
    „Ја одлазим у муслиманску џамију и у јеврејску синагогу и у хришћанску цркву и свугде видим један олтар.”


една од основних мисли Румијевих стихова јесте потрага за праисконском домовином која није на овом свету. Мевлана, како га називају на персијском језику, недвосмислено је истицао да се свако ко сматра вероисповест или националну припадност важним људским категоријама налази у опасности да своје срце лиши способности да поступа с љубављу и саосећајно према другим људским бићима. Руми није крио да је надахнуће црпео из, рецимо, аскетизма и посвећености хришћанских монаха. У цркви у Ширазу (Иран), изнад улаза, у камену је уклесан његов катрен:
   „Тамо где је Исус живео окупљају се храбри и великодушни. Ми смо врата која никада нису закључана. Ако те мучи било каква врста бола, застани поред ових врата и отвори их.”
   Данас се такве речи, о другим верама, ретко чују.




   У 13. веку, кад је живео, суфизам је, као заједнички назив за разне мистичке покрете у исламу који на прво место стављају одрицање, љубав и јединство с Творцем, обогатио новим редом. Мевлевије, дервиши који се врте, надахнути су Румијевим духовним увидима о суштини света. Око 650 година пре него што је дански физичар Нилс Бор (1885–1962) поставио модел атома, Руми је дошао до закључка да је појавни материјални свет у сталном кретању.
--------------------------------
КО МОЈИМ УСТИМА КАЗУЈЕ РЕЧИ?
Читав дан мислим на то, па ноћу, и кажем.
Одакле сам дошао, и шта би требало да радим?
Појма немам.
Моја душа је из неког другог места, сигуран сам у то,
И намеравам да тамо завршим.
Ово пијанство почело је у некој другој крчми.
Кад прођем около и вратим се на то место бићу потпуно трезан.
А дотле, као птица сам с другог континента, у овој огромној крлетки.
Ближи се дан кад ћу прхнути, али ко ми је то сад у уху,
Ко слуша мој глас? Ко мојим устима казује речи?
Ко мојим очима посматра свет? Шта је душа?
Не могу да престанем са питањима.
Када бих окусио срк одговора могао бих утећи из овог затвора за пијанце.
Не дођох овде својом вољом, и не могу тако да одем. Ко год да ме је довео овамо, мораће да ме одведе кући.
Ово песништво. Никада не знам шта ћу рећи. Не смишљам. Када ме прође,
постајем готово нечујан и ретко ишта кажем.

Превод и препев с енглеског
Александар Ђусић и Александар Љубиша
------------------------------


бог тога је сам почео и потом обучио ученике да се сатима окрећу око властите осе истовремено кружећи кроз простор. Десна рука окренута је увис како би се примила божја милост која пролази кроз срце и преко леве руке окренуте надоле преноси у земљу. Док једна нога остаје чврсто на земљи, друга се пребацује преко ње и плесача покреће укруг. Дервиши током кретања непрекидо понављају божје име. Такав плес, праћен посебном музиком у којој преовлађују бубњеви, таламбаси и цимбали, води мевлана дервише, како тврде, кроз три етапе: освешћење, виђење и сједињење с богом.
----------------------
СЛОН У МРАКУ


Неки Индуси долазе да покажу слона.
У овом месту нико никада није видео слона.
Уводе га ноћу у мрачну просторију.
Један по један, улазимо у мрак, а онда излазимо
И саопштавамо како смо доживели животињу.
Један од нас је у помрчини напипао сурлу.
„Тај створ личи и на водоводну цев.”
Други је опипао уво. „Врло енергична животиња,
Стално се мрда напред-назад, неко лепезасто биће.”
Следећи је наишао на ногу. „Напротив, ја тврдим
Да је непокретан, као стуб у храму.”
Неко други је рукама испитао савијена леђа.
„То је један кожни престо.”
Следећи, најбистрији, опипао је кљову.
„Заобљени порцелански мач”,
Поносан је на свој опис.
Сваки од нас додирнуо је једно место
И тако дошао до свог закључка о целини.
Длан и прсти који пипају по мраку показују
Како чула испитују природу слона.
Да је сваки од нас држао по једну свећу,
И да смо ушли заједно, могли смо да га видимо.

Превод и препев с енглеског
Александар Ђусић и Александар Љубиша
-------------------------------


уми каже да човека представљају ставови и ствари са којима се поистовећујемо. Због тога ваља брижно да водимо рачуна о обликовању сопствене личности. Животиње жудње – петао похоте, патка наметљивости, коњ жестине, паун жеље за признањем, врана стицања ствари, лав с титулом величанства – не треба да буду осујећене него проживљене, преображене и присаједињене. Ако пустимо те снаге да делују у нама, можемо да увидимо да та задовољења нису оно за чиме жудимо. Постоји још нешто, нешто веће!


                                       Његов гроб-турбе у Коњи и данас посећују хиљаде поштовалаца

    Да би се запамтиле поуке Румија и других великих песника у Ирану је смишљена игра по имену мошерех, што значи „дружење с поезијом”. Учесник каже један Румијев стих, после чега следећи мора да изусти неки нови стих који почиње оном речју којом се претходни завршио. Тако је породица или група пријатеља понекад сатима играла ту игру, бар пре него што је телевизија све игре узела своје.
                                   КУРАН НА ПЕРСИЈСКОМ
   Мевлана Џелалудин Руми (1207–1273) рођен је у Балку у Авганистану, тада делу Персијског царства. Потицао је из породице учених богослова која је побегла пред монголском најездом, да би се после неколико година скрасила у Конји у Анадолији, тада у саставу Селџучког султаната.
   Већ са 24 године наследио је оца на месту шеика у дервишкој заједници која је уочила да је изразито обазован. С места угледног судије, врсног познаваоца шеријатског права, на стазу мистицизма повео га је лутајући дервиш Шемсудин од Табриза чије име помиње у многим својим делима. Руми је за живота говорио да тражи уво које ће га правилно разумети тако да је духовно сродну душу после Шемсудина од Табриза, нашао у још само две особе: златару Саладину Закрубу и ученику Хусаму Челебију. Име Руми добио је због тога што је живот провео у Руму (Румском султанату), данашњој средњој Анадолији, а Мевлана на персијском значи „наш водич” или „наш господар”. Женио се два пута, прва супруга Говхар Катун умрла је млада пошто му је родила синове Султана Велада и Аладина. И са другом женом, Киром Катун, имао је двоје деце, сина Мозафера и кћи Малеки. Румијево најпознатије дело је „Масневија”, која се састоји од шест књига и бави се разним темама, често у облику парабола или анегдота написаних у сликовитом стиху. Међу муслиманским мистицима позната је као „Куран на персијском” .
елики немачки песник Јохан Волфанг фон Гете (1749–1832) својевремено је изјавио да су му духовни пријатељи и узори били персијски песници Руми, Сади и Хафиз под чијим утицајем је написао збирку песама „Западно-источни диван”. Унеско је 2011. годину прогласио за годину Румија, а његов гроб–турбе у Конји посећују хиљаде поштовалаца.



Аутор: 
Владимир Јовановић
број: