3320 25. 9. 2015.
Говор биља – ИЂИРОТ
ГЛАДАН ЉУБАВИ
 |
| Acorus calamus, иђирот, темишварка, темишварска трска, мачинац, водена сабљица, калмус, мирисава трска, мирисави шаш... |
Током седамнаестог и осамнаестог века на енглеском двору постојала је особа с веома необичним задужењем. Био је то важан и добро плаћен посао, а особа која га је обављала звала се Royal Herb Strewer (краљевски посипач биља). Дужност му је била да брине о многобројним одајама дворца, да подови буду посути ароматичним биљем како би се маскирали непријатни мириси који су најчешће допирали из загађене Темзе. Краљевски посипач морао је да има добро знање о деловању појединих миришљавих биљака, о њиховим комбинацијама, а, у зависности од намене просторије или тренутног расположења краља, краљице или дворских достојанственика, бирао је мешавине. У те сврхе, у трпезаријама и кухињама били би расути барска метвица, босиљак и ивањско цвеће, јер се веровало да убијају муве и инсекте, миришљави изоп, с атрибутом библијског пречистача, красио је салоне и библиотеке, лавандом су пуњени јастуци, рузмарин се стављао у капеле, ружине латице у женске одаје, ловорове гране у мушке... У спаваће собе распоређивани су ароматични афродизијаци. Понекад је то било божје дрвце (врста пелена), некад мирођија, а готово увек је по поду била расута једна ароматична трска. Од ње се ширио сладуњав мирис који је требало да побуди љубавну жељу. Био је то иђирот.
 |
Вилијам Бужеро насликао је уљем на платну слику „Нимфе и Сатир”, 1873. године. Данас је у Уметничком институту у Вилијамстауну, у Њу Џерсију, САД. Окупиран лепотом женског тела, одушевљен и надахнут Рафаелом, Бужеро на сликама идеализује свет. Кажу да је за живота насликао преко 800 слика на којима се смењују богиње, нимфе, пастирице, мадоне и обичне купачице. Успео је да дух академског реализма доведе до границе еротског, а да ту границу не пређе. Критичари и већи део конзервативне публике његов стил оберучки ће прихватити. По ободу језера никли су иђироти. Бежећи од Пана (Сатира), водена нимфа Сиринга већ се претворила у ову мирисну трску. Четири најаде (водене нимфе) намеравају да освете другарицу. |
Иђирот је посвећен Пану, богу сточара и стада, нетакнутој природи, сеновитим шумама и бистрим изворима. Пан је получовек, полујарац, демонског је изгледа и оличење је живота. Увек је близу свежих извора и потока, управо тамо где расте њему посвећена биљка. Пан је симбол телесне љубави, он ће од шупље стабљике иђирота направити прву фрулу и, свирајући на њој, заводиће прелепе нимфе с којима изводи љубавне игре. Стога је иђирот афродизијак, а кажу да се истинска љубавна магија и моћ Панове фруле могу осетити само ако је направљена од шупље трске иђирота. Према предању, једна од нимфи која се Пану баш допадала није му узвраћала љубав, те, да би избегла његове насртаје, претворила се у мирисаву барску трску, у иђирот. Пан је, тугујући за вољеном, прву фрулу начинио управо од те стабљике.
Други мит прича нам о младом Каламосу који се заљубио у прелепог Карпоса. Купајући се у реци Меандер, Карпос се утопио. Од силне туге Каламос је скочио за њим и, изгубивши жељу за животом, више није изронио. Након неког времена на том месту никла је барска биљка, мирисна трска, коју Грци назваше каламос. Временом, Латини прихватају легенду и латинизују имена младића, који постају Calamus и Carpus. На крају, очарани су и ботаничари, те једна барска биљка која у потпуности одговара опису из легенде добија научно, латинско име, по несрећном Каламосу. Погађате, то је иђирот – Acorus calamus. И први део латинског назива грчког је порекла, са значењем гладан (корос = сит, а-корос = гладан) јер се корен ове трске користио за појачање апетита, мада неки кажу да би прави превод латинског назива ове биљке требало да значи „гладан љубави”, што је уједно и најлепши опис Пана.
 |
| Џон Еверет Милеј насликао је „Офелију” уљем на платну, која се данас налази у Тејт галерији, у Лондону. Необична је судбина модела са слике. Елизабет Сидал била је у кругу братства прерафаелита. За слику „Офелија” данима је позирала Милеју потопљена у каду. Тешко се разболела, али преживела... Офелија је мртва, али модел је жив... Након тога удаје се за првог у братству, за Росетија. Врло брзо умире, а годину дана након смрти Росети ће насликати чувену „Беата Беатриче”, њен посмртни портрет. Данте ће рећи ...Моја љубав према Лизи (Беатриче) је жива, али модел је мртав... Поред руке јој је један цвет, цвет који је значио почетак њене пропасти, цвет који је запечатио њену судбину, цвет о коме ћемо једном испричати причу у рубрици говор биља. |
Иђирот, Acorus calamus (синоним Acorus odoratus), вишегодишња је зељаста биљка с дугачким меснатим ризомом, посебног ароматичног мириса. Стабљика је спљоштена, а листови дугачки, сабљасти, узани. Мноштво ситних жутозелених цветова сакупљено је у цилиндричан укосо подигнут клип. Расте у Европи, Азији и Северној Америци, искључиво у мочварама, на обалама река, у води. Употребљава се ризом, Calami rhizoma, у коме има чак до пет одсто етарског уља, сесквитерпена (акорон), мало танина, слузи и скроба. Ризом се вади у јесен, очисти од натрулих делова, коренчића, делова лишћа, потом огули, расече по дужини и суши. Делује као стомахик (побољшава варење), карминатив (против гасова и надимања стомака), рубефацијенс (изазива црвенило и осећај топлоте на кожи). Користи се као ароматично горко средство код тешкоћа с варењем, против грчева и надимања, недостатка желудачне киселине.
Међутим, због присуства једног састојка (бета азарон), који делује канцерогено и мутагено (изазива промене на хромозомима), употреба иђирота се не препоручује! Научници у САД утврдили су једну занимљивост везану за присуство овог једињења. Наиме, азијске расе (тетраплоидне) садрже највише бета азарона, док је у европским и америчким расама (триплоидне и диплоидне) садржај знатно нижи и променљив. Закључено је да смањење плодности (број копија сетова хромозома) утиче на снижење садржаја овог непожељног састојка. Стога се на америчком континенту данас гаји диплоидна раса, која уопште не садржи овај штетни састојак и најбоља је за примену. А, будући да је у нашој земљи иђирот релативно ретка и угрожена биљна врста, можда је боље да га што мање трошимо, а да за потребе фитотерапије увозимо безбедну и сигурну сировину.
 |
| Петер Паул Рубенс (1577–1640, и Јан Бројгел Старији (1568–1625), „Пан и Сиринга”, уље на платну, 1617–1618. година, Уметничка колекција Музеја Касел, Немачка. Млађи Наполеонов брат Жером Бонапарта био је постављен за краља Вестфалије (1807–1813), да би након пада престонице, града Касела, побегао носећи са собом све шта је могао. Између осталог и овог „малог” Рубенса, који је дотле био у поседу Вилхелма Осмог, грофа од Касела. Слику односи у Француску, да би потом променила више власника. Траг јој се делимично губи, све до 2002. године кад је откупљује музеј у Каселу. Прво јавно излагање слике било је 2004. године, а читава изложба била је посвећена Пану и Сиринги (самим тим и иђироту). Сматра се да је том приликом на једној изложби приказано највише слика с овом тематиком. Познато је да су Рубенс и Бројгел заједно насликали неколико дела. Бројгел је био мајстор у сликању мртве природе, цвећа и биља, тако да се може претпоставити да је на овој слици биљни део осликао Бројгел, а фигуре Пана и Сиринге Рубенс. |
Упркос свим препорукама да употреба иђирота није безбедна, у народу је и даље омиљен лек за многе болести. Користи се против грознице, високе температуре, код кашља, бронхитиса и промуклости, против гихта, те за све стомачне тегобе (губитак апетита, болова и грчева у стомаку, сметњи због гасова и надимања). Затим, за јачање живаца, против депресије и несанице, код неких психичких поремећаја, после доживљеног стреса, за опуштање код нервне напетости, против главобоље, вртоглавице и многих других обољења.
Сваки народ, свака култура има неке посебности у употреби лековитог биља, знање које преноси с колена на колено, обичаје који се одржавају до данас. На примеру иђирота то веома лепо може да се уочи. У време кад народи Азије, Европе и Америке нису били повезани, примена неке биљке на исти начин, код истих тегоба и болести, говори нам о исправности употребе и несумњивој делотворности.
У Јапану самураји су посебно ценили ову биљку. Због листова налик мачу иђирот је цењен, коришћен у купкама, био је симбол јунака, симбол самураја. До данас се задржало обредно купање у купкама с листовима иђирота. Монголи су током освајања носили ову биљку са собом, садили је у рекама и мочварама где су се настањивали. Веровали су да је поуздан пречишћач воде и да је безбедно пити ону у којој расте иђирот. У Индији комадићи корена су кандирани и потом коришћени као лек за дисајне путеве, против кашља, бронхитиса. Јогини, који су изводили обредне игре с кобрама, користили су посебне траве да би их омамили. Између осталог и иђирот. За старе Египћане био је снажан афродизијак. Диоскорид препоручује чај од иђирота за испирање очију, а Николас Кулпепер (чувени енглески хербалиста из 17. века) каже да иђирот јача стомак и бистри главу.
У Грчкој, старом Риму, па и Француској, коришћен је за ароматизовање вина. Кажу да је био и обавезни састојак абсинта.
Амерички Индијанци посебно су ценили иђирот. Коришћен је против зубобоље, споља у облогама против опекотина, као средство за јачање. Сматрали су да има подстицајних моћи и да га треба узимати пре доношења важних одлука, јер доприноси јаснијем сагледавању ствари око себе, да бистри главу. Жвакали су комадиће корена тврдећи да делује слично неким њима омиљеним халуциногеним печуркама. Звали су га калумет, а то је уједно био и назив за чувену индијанску лулу мира. Зна се да су нека племена америчких Индијанаца као чибук за ову лулу користила шупљу трску иђирота. Кажу да дим који пролази кроз чибук од иђирота има опојан мирис, мења опажања, уводи пушача у неку врсту транса...
 |
| Рафаело Санти – Рафаел (1483–1520), „Самуило помазује Давида”, 1518–1519. година, фреска у папским одајама у Ватикану. Старозаветни пророк Самуило, последњи судија и пророк, живео је у време кад су Филистејци покорили јеврејски народ. Након неуспешне владавине првог краља Саула, Самуило помазује другог. Био је то Давид. Миропомазање је Света тајна у којој се нарочитом материјом, Светим миром, помазују поједини делова тела. Свето миро је посебно уље, справљено од најскупоценијих миришљавих биљака, а освећује га сам патријарх. Коришћење Светог мира није дозвољено лаицима, већ обред врше свештеници. Након крштења, почетка духовног живота, следи помазање као симбол духовне хране крштенога. |
Каламус је и трска за писање. Кад се танка стабљика иђирота исече укосо, умочи у мастило, постаће алатка калиграфа. Некада се за писање користило мастило сипе, тако да назив calamari, односно лигња, сипа, вуче корене од Пановог иђирота, од каламуса.
Улазио је у састав бурмута, прашка за чишћење зуба, коришћен за ароматизовање пудера, за израду џина и пива, у кулинарству као замена за ђумбир, цимет и мускатни орашчић. Постоје енглески рецепти из 17. века о једној посебној чорби у коју се додају ангелика и иђирот. Једном речи, био је поштован и цењен, а његова употреба свестрана.
Најстарији парфем
А да се иђирот користи од памтивека сведочи нам глинена таблица исписана клинастим писмом. Пореклом је из Месопотамије (други миленијум пре наше ере) и на њој пише како извесна Тапути, данас призната као најстарији парфимер, дестилише иђирот и прави миришљаво уље. Поуздано се зна да је и египатска цивилизација познавала и користила иђирот. Прављено је уље и коришћено за помазивање фараона, за лечење, за балсамовање и, на крају, улазило је у састав најмоћнијег и најсветијег балсама званог kyphi са значењем „добро дошао међу богове”.
Аутор:
Славољуб Тасић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
