Играјте се, људи!

Многобројни примери фантастичне моћи памћења показују нам да, уколико озбиљно и темељно приступимо одређеним техникама, и сами можемо да постанемо врхунске памтише

    Мозак просечне жене тежак је око 1300 грама, док је код мушкараца просечна тежина нешто већа и износи око 1450 грама, али ни величина ни тежина мозга, као ни количина вијуга на површини мождане коре, нису повезане ни с интелигенцијом ни са снагом памћења. У мозгу постоји преко милијарду нервних ћелија, које се називају неурони. Сваки неурон на једном свом крају има дугачко влакно, које се зове аксон, а на другом више кратких влакана, названих дендрити. Спој дендрита једног неурона и аксона другог ствара синапсу, за коју се претпоставља да чини основу за повезивање мисли. Према научним истраживањима, највећи број људи користи само 4 одсто од укупног броја неурона, што значи да чак 96 одсто њих неповратно пропада, односно остаје неискоришћено. Ипак, у историји можемо да нађемо многобројне примере фантастичне моћи памћења, и код појединаца и код читавих народа, који запањују својим резултатима, показујући свима нама да, уколико озбиљно и темељно приступимо техникама памћења, можемо не само брже да стичемо нова знања, већ и да их трајно сачувамо.

                                        
                                           Све своје собом
                                           носим.
                                           (Латинска изрека)

    Стари Грци били су врло добро упућени у различите технике памћења, а претпоставља се да их је први у њих упутио чувени филозоф Питагора (родио се око 571. а умро 496. године пре наше ере), након повратка из Египта. Најбољи ученици су применом тих техника могли потпуно тачно и трајно да запамте и по неколико стотина хиљада најразноврснијих података. Поред тога, Грци су, наравно, чак и памћење персонификовали у својој митологији и то у лику Мнемосине, кћерке Урана, владара неба, и Геје, владарке земље, која је у браку са Зевсом родила чувених девет муза. Кад су посетиоци долазили у Трофонијево светилиште у Лебадеји, прво су морали да пију воду с два извора: Лете, реке заборава, а потом и са извора Мнемосине, како би прво заборавили све друге мисли, а потом запамтили све оно што буду чули и видели у самом пророчишту. Ова слика умногоме подсећа на сам приступ учењу – пре почетка стицања новог знања, наше мисли морају да буду ослобођене сваког терета, свих брига, како бисмо били усредсређени у раду.

                                   
                             
                                              Знање није довољно,
                                              потребна је примена.
                                              Жеља није довољна,
                                              потребан је рад.
                                              (Јохан Волфганг Гете)

    Вештина памћења била је највреднија вештина у очувању културног наслеђа у времену пре изума писма, кад се све знање преносило само усменим путем. На пример, стари народи који живе на острвима Полинезије, захваљујући управо успешној примени памћења, успели су да сачувају своју богату усмену књижевност, без промене и најмањег зареза, хиљадама година. Поред тога, изабрани људи на сваком од ових острва имали су задатак и да запамте родословље свих острва и то почевши од времена њиховог насељавања. Кад су савремени истраживачи испитали ове људе, који због удаљености острва никад нису могли да ступе у везу, запањено су утврдили да се ово родословље код свих подудара до најмање ситнице. Сличан је случај и с тибетанским ламама, мада су они вежбали вештину памћења ради развијања сопствених умних способности а не ради очувања усмених предања, јер су врло рано открили писмо и самим тим поседовали богате библиотеке. Колико су усавршили технику, види се и по томе што им је било довољно да само једном прочитају неку књигу и да је одмах у целости запамте!

                                                                  
                                               Незнање је мати свих
                                               злочина.
                                               (Оноре де Балзак)

    Древни персијски краљ Кир, као и Александар Македонски, али и многобројне друге војсковође и владари кроз историју могли су да ослове по имену сваког свог војника. Римски император Јулије Цезар могао је истовремено да диктира седам различитих писама, али се чак и он дивио галским друидима који су своју целокупну усмену књижевност, изузетно обимну, успевали, попут народа Полинезије, да непромењену преносе с колена на колено. Луције Анеј Сенека, римски филозоф који је живео на размеђи старе и нове ере, могао је да понови 2000, чак и потпуно неповезаних речи ако би их само једном чуо, док је римски државник и славни говорник Марко Порције Катон све своје говоре памтио дословно и могао је да их понови без иједне грешке у било ком тренутку.

                                        

                                            Научите децу
                                           врлинама, оне ће их усрећити,
                                           а не злато.
                                           (Лудвиг ван Бетовен)

    Антонио Марко Маљабеки, који је живео у другој половини 17. и првој половини 18. века, прославио се, прво у Италији, а потом и у целој тадашњој Европи својим фантастичним, фотографским памћењем. Кад је велики тоскански војвода Козимо де Медичи сазнао за овог човека, одмах га је узео за библиотекара, дајући му на тај начин приступ огромном броју књига у својој библиотеци, а самим тим и пружајући му могућност да свет још више задиви својим способностима. Јер, буквално све што је икада, и то само једном, прочитао, Антонио је памтио без икаквих потешкоћа до краја живота. Овим послом пружила му се одлична могућност за стицање нових сазнања, тако да је убрзо почео да служи као жива енциклопедија стручњацима из разних области, који су се радо саветовали с њим, знајући да никада никоме није дао ниједан погрешан податак. Он не само да је све ауторе цитирао тачно по књизи, већ и по страни и пасусу!
Али, сам почетак Антониовог живота није био баш ружичаст. Родио се у сиромашној породици, тако да није имао прилику да се редовно школује и био је приморан да од малих ногу ради као шегрт у једној трговачкој радњи. Научио је да чита с листова књига које је његов газда користио за паковање воћа. Кад се прочуо као особа изванредних способности, успео је, прво, да се запосли у једној књижари, где је наставио да обогаћује дух, а потом и да напредује до места војводиног библиотекара. Касније је успео да направи чак и сопствену библиотеку с невероватних 40.000 књига и 10.000 рукописа, која је после његове смрти, а по тестаменту, прво постала саставни део библиотеке великог војводе, да би 1861. године ушла и у састав Централне националне библиотеке у Фиренци.

                                          

                                                  Мудрост нам нико
                                                  не поклања, морамо
                                                  сами да је откривамо
                                                  на путовању које
                                                  нико уместо нас
                                                  не може да пређе.
                                                 (Марсел Пруст)

    Још један Италијан, Петар од Равене, чувени правник који је живео у Падови током 15. века, још током студентских дана могао је напамет да понови све законе. Он се користио алфабетском техником памћења, што значи да је свако слово алфабета користио као почетну основу на којој је даље градио своје богате асоцијације из различитих области. Он сам је објашњавао да је у само двадесет и девет слова успео да смести преко 20.000 пасуса канонског и грађанског права, 7000 пасуса из светих књига, хиљаду Овидијевих песама, двеста Цицеронових изрека, као и триста изрека различитих филозофа!

                                       

                                                Много је више људи
                                                оплемењено учењем
                                                него природом.
                                                (Цицерон)

    Али, иако не спадате у ред људи са овако невероватним памћењем, немојте се сувише бринути, јер се у највећем броју случајева ради, баш као у случају Петра од Равене, управо о стеченој способности, а не урођеном дару. Дакле, уколико почнете да примењујете одређене технике памћења, оне које одговарају баш вама, вашим склоностима и могућностима, и ви ћете моћи, ако не да постанете нови Маљабеки, барем у знатној мери да побољшате своје умне способности. До данас су објављене многобројне књиге са саветима како да брзо и делотворно побољшате памћење, али све оне могу да се сажму у неколико кратких, али једноставних и лако применљивих савета.

                                         

                                              Чујем, знам. Видим,
                                              памтим.Радим,
                                              разумем.
                                              (Конфучије)

    Прво, при памћењу, трудите се да размишљате сликовито и при том користите сва своја чула како би слике у вашој глави биле што живље и самим тим уочљивије и лакше за памћење. Потом, нека те слике не буде статичне, него живе, налик онима на филмској траци, пуне ритма и догађања. Нека сцене буду духовите, маштовите, богатих боја и звукова, али и преувеличане, јер су све то чиниоци који не само што најбрже привлаче пажњу, већ и најдуже остају у сећању. Увек правите живе асоцијације, повезујте један појам с другим, спајајте супротна значења, уопште, чините све оно што ће вас забавити, јер ћете само у том случају свом раду приступати као игри, што је кључно не само за вашу опуштеност (и самим тим и за неоптерећујући рад), већ и за вашу концентрацију. Усредсређеност је највећа тешкоћа при сваком облику учења, а до ње можемо да дођемо на више начина, али сви ти начини почињу са – занимањем. Уколико нисте заинтересовани за тему која се пред вама налази, нећете бити ни усредсређени, а самим тим и рад ће вам тешко пасти. Кад нас нешто заиста занима, и не размишљамо да ли смо усредсређени или нисмо, већ одмах приступамо послу који нас привлачи. Да бисмо подстакли ову врсту заинтересованости и за теме које нам иначе нису блиске, треба да покушамо да и њих повежемо с онима којима смо склони, да их на неки начин прилагодимо себи и својим потребама, да укључимо машту и да нова знања присајединимо онима која већ имамо. Кад нам некад одбојне теме постану блиске, нећемо ни приметити како их лагано савладавамо, јер ће нас занимање терати да сазнајемо све више.

                                          

                                                Ако си се упутио
                                               према циљу и путем
                                               почео да застајкујеш
                                               и да камењем гађаш
                                               сваког пса који лаје
                                               на тебе, никад нећеш
                                               стићи на циљ.
                                              (Фјодор Достојевски)

    Уколико вам усвајање нових сазнања не иде лако, а ни технике памћења вам нису много привлачне, не морате сувише да бринете, јер је историја препуна и примера великих људи, од којих су многи значајно утицали на човечанство, који не само да су имали слабу концентрацију, већ је понекад њихова расејаност послужила као плодно тле многобројним занимљивим и забавним анегдотама, а неретко била пут ка новим открићима.

                                         

                                                    Проналазак писма
                                                    проузроковао је
                                                    погоршање
                                                    памћења.
                                                    (Платон)

    Међу људе који су имали слабу концентрацију спада, рецимо, Жан-Жак Русо, француски филозоф, који се жалио да му је потребно много времена како би било шта научио. У аутобиографији је описао бројне случајеве у којима су његови приватни учитељи из различитих области одустајали од његовог даљег образовања, јер у дугим временским размацима није показивао ни најмање знаке напредовања. Русо је истицао да се посебно мучио с учењем стихова. Али невоље с памћењем и учењем ипак га нису спречиле да оствари неке од највећих домета у филозофији. Његова запажања и ставови касније ће послужити и као надахнуће француским превратницима током чувене револуције 1789. године, чиме је и он, заправо, посредно утицао на врло значајне промене у свету.
Занимљив је и пример великог руског писца Лава Николајевича Толстоја, који је такође патио од расејаности, па се тако једном приликом силно одушевио одломком који су му прочитали и богатим похвалама наградио писца тих редова, да би тек на крају сазнао да су му пријатељи заправо прочитали део из његовог романа „Рат и мир”. Али, упркос овој „хроничној” расејаности, треба имати на уму да је Толстој, не само у историји књижевности остао запамћен као један од највећих светских писаца, већ и да је током живота овладао огромним бројем страних језика, тако да практично никад ниједно дело није прочитао у преводу!
Ни други велики руски писац, Фјодор Достојевски, није могао да се похвали усредсређеношћу. Једном приликом његова жена Ана Григорјевна почела је разговор с њим о делу „Понижени и увређени”, роману који је овај писац написао и издао само неколико година раније. Међутим, што је разговор даље одмицао, Достојевски је све више замуцкивао и застајкивао, тако да је Ана на крају схватила да се њен супруг готово уопште не сећа сопственог дела! Достојевски је признао да је у потпуности заборавио детаље из свог романа и обећао је да ће га поново прочитати како би о њему могао да разговара са својом супругом.

                                         

                                                  Богови су баш
                                                  вицкасти.
                                                  (Аристотел)

    Тек су научници чувени по расејаности, а међу њима свакако предњачи Алберт Ајнштајн, човек који је својом теоријом релативности из темеља променио модерну науку. Постоје бројне анегдоте које иду у прилог овој тези, а једна од њих приповеда о томе како је Ајнштајн једном приликом путовао возом и кад му је кондуктер затражио карту на преглед, он је с муком покушавао да је нађе прво у џеповима сакоа, а затим и у панталонама, али безуспешно. Кондуктер, који је познавао великог научника, није желео да му прави невоље и покушао је да га умири, рекавши му да је сигуран да је он карту купио, иако тренутно не може да је нађе. Али, уместо да се утеши, Ајнштајн је, не престајући да претура по џеповима, с уздахом утврдио: „Нажалост, ваша предусретљивост није ми од користи јер, ако не нађем карту, не знам у ком месту треба да сиђем.” Другом приликом, кад је путовао трамвајем, Ајнштајн је заборавио новац за карту, али му га је девојка која је седела преко пута њега, радо позајмила. Након што је купио карту, Ајнштајн се окренуо ка девојци и уз наклон јој рекао: „Најљубазније вам захваљујем, госпођице”, на шта је девојка пренеражено скочила и узвикнула: „Али, тата!”

                                        

                                              Особа која никад није
                                              погрешила, никад
                                              није ни покушала да
                                              учини нешто ново.
                                              (Алберт Ајнштајн)

    Ни сер Исак Њутн није могао да се похвали усредсређеношћу. Један посетилац који је ненајављено послом дошао код њега дуго је морао да га чека у трпезарији, јер је научник био запослен у лабораторији и није могао да напусти оглед. Како се Њутново бављење одужило, посетилац је из доконости, али и због глади, мало-помало, појео научникову вечеру, која је била постављена на столу. Кад се Њутн напокон појавио, извинио се због кашњења и замолио посетиоца да буде само још мало стрпљив и да сачека да нешто презалогаји, јер цео дан ништа није јео. Кад је подигао поклопац чиније, Њутн је видео да је празна и, уместо да осумњичи посетиоца, грохотом се насмејао и рекао: „Видите какви смо ми научници! Па ја сам потпуно заборавио да сам већ вечерао”.