Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Мало чудо велике природе


ГЕОГРАФИЈА


Каква је била улога једног принца у освајању царства без мача и како је погубна филоксера допринела изузетним виноградима



а набројимо прво оно што смо учили у школи: Делиблатска пешчара највећа је европска континентална пешчара, налази се у Банату на површини од око 350 квадратних километара, елипсастог је облика, простире се у правцу југоисток-северозапад, баш као и ветар кошава који је њену пешчану површину обликовао у дине. Земљиште без водотокова и умерено-континентална клима погодан је екосистем за многе природне реткости значајне по међународним мерилима. Делиблатска пешчара национално је природно добро од изузетног значаја, прве категорије заштите, а од 2002. године налази се на такозваној прелиминарној листи Унеска као подручје изузетних природних вредности.   A сад да кажемо нешто што, могуће је, нисмо знали о Делиблатској пешчари.
   Настала је почетком дилувијума, кад су ледници почели да се топе, после отицања Панонског језера. Оно је оставило за собом песак, реке које су силазиле низ Банатске планине у равницу такође, а и Дунав кад га је успорио уски пролаз у Ђердапској клисури. Кошава је дизала та ситна и заобљена зрнца песка, носила их и премештала. Кажу да га је некад кад јако дува, а кошава може да дува и до 140 километара на сат, носила чак до Беча.
   Она је крива због тога што Делиблатска пешчара из авиона изгледа као усталасано море, зашто је сва у дугуљастим пешчаним брежуљцима, у динама растављеним плићим или дубљим увалама које су негде уске и левкасте, а негде простране и широке. Највише дине су у средини Пешчаре, има их од 10 до 60 метара, па када се попнете на неку од њих, можете да видите огромну површину беличастог песка свуда унаоколо.

Низ Дунав у кутијама

   Песак који ветрови носе на разне стране, као што кошава носи овај у Делиблатској пешчари, зове се живи песак или вејач. Живи песак опасан је по околину зато што засипа плодну земљу. Једини начин да се заустави јесте пошумљавање. Најбоље је садити багрем зато што он има дубоко корење које везује песак и спутава га. Прво пошумљавање Баната извели су Аустријанци кад су одатле протерали Турке, у рату 1716–1718. године.
   Тешка времена оставила су тешке последице на земљу: огромна пространства, запуштена и опустошена, прекривале су непроходне мочваре. Већи део народа одбегао је у плодније крајеве, а оно мало Срба и Румуна староседелаца није било способно да обрађује земљу. Чинило се да та земља нема никакву вредност. Међутим, принц Еуген Савојски, победник многих битака, изузетно мудар саветник три цара – Леополда Првог, Јосифа Првог и Карла Шестог – рекао је Леополду Првом:



   „Ја ћу вам говорити о једној земљи коју ви не познајете, о којој нисте чули. Ја сам ту земљу видео, ја сам по њеној масној, тешкој црној земљи јахао, ја сам тамо своје битке водио и волео бих да могу кроз њу да јашем као њен господар. У тој земљи не лежи само хлеб за много хиљада људи, у тој земљи је и рад за много незапослених руку. Та земља чека на Вас, Ваше величанство! Ви имате у царству много људи који су гладни и жељни земље, поклоните ту земљу њима. Поклоните им и створите им ново царство, не са мачем, како се стварају царства, него са ашовима и плуговима!”



   И Леополд га је послушао те наредио генералу Мерсију, гувернеру Баната, да изради план уређења. Мерси је смислио да Банат масовно насели Немцима зато што су били добре занатлије и радници, па ће знати шта и како ваља да се ради. Први колонисти дошли су 1718. године. Стигли су Дунавом на малим, дрвеним лађама званим „улмске кутије”, на којима су од Улма до Панчева путовали два месеца. Бечка комора је, желећи да од Баната створи златни царски рудник, осим Немаца, насељавала и друге народе: Италијане, Шпанце, Чехе, Словаке, Србе, Мађаре, Бугаре, Јермене и Цинцаре, а они су у Банат донели нове привредне гране – свиларство, виноградарство и производњу пиринча, на пример.

Четири лета пре Париза

   У другој половини 19. века Вршац је постао велико виноградарско место и велики произвођач вина: годишња берба износила је милион акова све док филоксера није напала винограде. Тражећи спас од ове биљне ваши која уништава винограде сушећи лишће лозе, виноградари су засадили нову лозу у отпорно песковито земљиште Делиблатске пешчаре. И успели! Зато је Фридрих Хешл, вођа вршачких виноградара, на тлу погодном за гајење грожђа подигао насеље уз већ постојеће село Шушара, названо по песку који је ветар носио. Убрзо је то ново насеље постало премало па је подигнуто још једно, а затим су 1901. године оба припојена Шушари.



   Иако на сушном терену, Шушара није имала проблема с водом зато што су већ њени први становници направили артешки бунар. Према неким подацима, Шушара је имала водовод четири године пре Париза!  Део тог система била је и ветрењача, изграђена 1903. године, захваљујући новцу аустроугарске царевине. Произвођач је био из Дрездена, а поједини делови направљени су у Ајфеловој радионици у Паризу. Тако су мештани упрегли ветар да покрене велике клипне пумпе и да са дубине од 203 метра подигне здраву пијаћу воду. Кад није било ни дашка ветра, ветрењачи су помагале старе парне машине. Та вода, вода из дубине, изузетног је квалитета и не требају јој никакве хемикалије. Од пре неколико година Ветрењача из Шушаре је проглашена за споменик културе.
   Становници Шушаре претежно су се бавили виноградарством, пољопривредом и сточарством. У то време било је развијено и свиларство, па је дуд сађен дуж путева и у посебним засадима. Постојала је обавеза да свако ко ступа у брак мора да засади око куће одређени број стабала дуда. После Другог светског рата у Шушари превлађују Мађари, зато што су углавном сви Немци протерани у своју домовину. Уместо њих, доведени су колонисти из разних крајева Југославије. Они су развили пољопривреду и сточарство. Шушара је окружена шумама и богатим биљним светом, па су због тога њени нови становници почели успешно да производе мед.



   Према предању, село Долово овако је настало. У месту званом Селиште, у близини села Вражогрнце, пре око 200 година постојало је велико српско село које се звало Толовац. Прича се да су једног летњег дана, кад се народ скупио око цркве да се провесели због неког празника, изненада ударили Татари. Многе су убили, и опљачкали село. Они који су успели да побегну и пређу Дунав населили су се на месту које су назвали Долово. А према другој причи, неки Римљани кренули су за Делиблато, али су стигли у Долово. Затим су кренули у Црепају, али су опет стигли у Долово. Пођу Старчеву, а нађу се у Долову. И, све тако у круг. Људи су им говорили: „Та џаба шибате те коње, сви вам путеви воде у Долово, но!”

Сценографија за филмове

   Делиблато је имало школу још 1780. године. Звала се Милитарска тривијална школа, била је од дрвета, и у њој се учило на немачком језику. Затим је након шездесетак година изграђена нова, од тврдог материјала, за српску и румунску децу. На улазу у школско двориште, између два стуба, писало је на немачком језику: „Делиблатска општинска народна школа”. Затим је, двадесетак година касније, сазидана нова, двоспратна – Српска тривијална школа, у којој је настава била на немачком, али је један од предмета био српски језик.
   Усред Пешчаре налази се језеро Краљевац. Његов највећи део освојила је трска, дно је пуно пањева и крша, па рибе има ко плеве. Због честих улова капиталних примерака амура, шарана и штуке, језеро се надалеко прочуло и редовно га опседају риболовци из целе Србије. Посебност језера су плутајућа острва. Има их неколико, а највеће је површине од готово два хектара. Ова острва се померају како ветар дува и представљају право мало чудо. Краљевац је лети прекривен воденом папрати и локвањима, што је одлика изузетно чистих вода. Језеро је 2003. године проглашено за специјални резерват природе и стављено под заштиту државе.

Образовни центар „Чардак”

   О ретким и важним животињским и биљним врстама, и уопште о животињама и биљкама Делиблатске пешчаре, нећемо овде говорити зато што такве вредности заслужују много више од неколико реченица. О ловиштима и излетиштима такође нећемо, зато их не треба описивати већ видети. Пројекат ЕНАБО, Истраживање природе преко граница, управо ради на томе, на спајању човека и Делиблатске пешчаре. У овај пројекат укључене су Србија и Румунија како би развиле екотуризам у заштићеним подручјима пограничне области две земље. Обе имају изузетну флору и фауну, привлачну љубитељима природе и истраживачима, па би обједињавање ова два подручја у заједнички туристички план побољшало квалитет живота Делиблатске пешчаре.
   За крај – занимљивост: Делиблатска пешчара била је сценографија у филмовима „Ко то тамо пева”, „Бој на Косову”, „Бело одело”, „Свети Георгије убива аждаху” и многих других.



Аутор: 
Соња Ћирић
број: