3320 25. 9. 2015.
„Млади господин Линколн” / „Човек који је убио Либерти Валанса”
ФОРДОВА СРЕЋА
„Кад истина постане легенда, треба објавити легенду”
он Форд је за редитеље оно што је Микеланђело за вајаре. Највећи. Бог отац. Недостижни идеал... Поред његових филмова сви други изгледају намештено или недовршено, претерано или недовољно режирани. За Фордове филмове важи оно старо правило да је количина уметности у неком делу обрнуто сразмерна количини речи „уметност” коју у интервјуима и аутобиографијама употребљава њен аутор.Форд је био спреман да удари онога ко би га назвао уметником. О себи је мислио као о професионалцу који одлази у студио или на терен и обавља свој посао (режија, на енглеском directing – управљање неким послом). Никада није објашњавао своје филмове, а мистификација сопственог рада је по њему била врхунски грех. Али сусрет с филмовима које је оставио иза себе је као сусрет са класичним грчким драмама, просто не знате шта вас је снашло, зашто се кесерите као блесави, зашто плачете, зашто се те слике урезују у вас као неке архетипске тетоваже на мозгу, зашто заувек памтите мелодије неких бесмислених каубојских успаванки?
Насупрот ономе што је Форд говорио у ретким интервјуима, његови филмови су велика уметност и то је једини начин којим тај судар са оностраним може да се објасни у неколико речи.
Шешир Џона Форда Џон Форд, Микеланђело филма
Утицај филмова Џона Форда је несагледив. Још његови савременици покушавали су да раде као он (на пример Раул Волш, Хокс, Хјустон, Хатавеј...), а генерације које су следиле без изузетка сматрале су Форда највећим узором. Тако је и код стваралаца који се очигледно наслањају на Форда (Куросава, Зигел, Милијус, Хил, Серђо Леоне) али и код оних где је веза на први поглед изгледа немогућа (Бергман, Годар, Орсон Велс, Бертолучи). Утицај је гигантски чак и касније, када су изгубљени конци историје филма и када се појављују генерације које врхунском врлином сматрају непоштовање претходних вредности. Ево, на пример, само једне линије утицаја – архетипски ликови и сцене Фордових класичних вестерна „фотокопирани” су у европске ауторске стрипове, они су утицали како на постмодернисте тако и на ауторе видео-игрица, а одатле смо на корак до „најоткаченијих” филмова данашњице.
Све Фордове филмове наравно треба видети (од којих бар двадесет обавезно), а овде вам за почетак приказујемо два. Један је у режији младог Форда, а један је режирао шездесетоседмогодишњак чије је поверење у будућност овога света било озбиљно пољуљано.
Млади Линколн
Линколн је шеснаести председник Америке и један од најзначајнијих људи у историји ове земље. Одрастао је у сиромаштву Дивљег запада и обележио деценије у којима су се Сједињене Америчке Државе бориле против робовласништва и отцепљења јужних држава. Линколн је тако важна митска фигура да Хенри Фонда каже да је за време снимања осећао одговорност као да глуми Христа.
Плакат филма 'Млади Линколн' Познати споменик Линколну
Те 1939. године Форд у ствари и није био баш млад. Имао је 45 година и већ двадесет је радио као редитељ. Али тек у следећих тридесет година снимиће најважније филмове (још педесет њих!). У сваком случају, радећи „Линколна” још се борио с продуцентом за своја основна права. Чак је у монтажи уништавао дублове да продуцент не би могао да мења његову верзију. Кажу да је у то време измишљен „мангупски” начин режирања који је онемогућавао различите комбинације склапања кадрова у филмску сцену, обезбеђујући редитељу да филм изгледа баш како је он хтео.
А (сем продуцента) Форда је у овом филму све хтело. Сарадња глумаца и професионалног дела екипе се подразумева, али слушали су га и облаци, сенке, кокошке у позадини, мазге, прашина, цео тај мали део видљивог космоса пред камером свирао је тачно по његовим нотама. Гледајући филм „Млади Линколн” можете да уживате у разним феноменима природе који се у Фордовим кадровима као неким чудом понашају баш како он хоће. Постоји израз за такве појаве у филму када птица пролети тачно где треба, када се облак намести у кадар, када пас луталица уђе у кадар као дресиран. Међу филмаџијама такве ствари зову се „Фордова срећа”, управо због нестварне количине таквих магичних тренутака у његовим филмовима.
Судећи по свему око нас, политичари сигурно не читају „Политикин Забавник”, па не вреди да им се обратимо. Ипак, ако неко од вас познаје неког политичара, реците му да погледа овај филм. Научиће много тога од користи за себе и цео свет. На пример, да посао некога ко жели да буде на власти у једном друштву није да предводи руљу која је кренула да линчује неког, него да јој се супротстави па макар био сам против свих. Од Фордовог Линколна може да се научи да заједница људи јесте вођена енергијом слободних појединаца, али да нам је дужност да се сви припитомимо и уљудимо таман толико да се не бисмо међусобно поубијали. Овај низ историјских анегдота али и народних легенди о увођењу закона у мали провинцијски Спрингфилд испричан је тако вешто и занимљиво да ће то заувек остати пример добро скројене драматургије једног филма.
Још једна врло важна ствар око овог филма, можда и важнија од све те политике, јесте видети како један тако велики човек као што је Абрахам Линколн свира дромбуљу. Крајње је време да све деде науче своје унуке да свирају тај дивни инструмент који је остављен забораву, неоправдано као и стари црнобели филмови. Иначе дромбуља није само онај смешан инструмент из „Ко то тамо пева”, у ствари она је у том филму управо зато што је његов редитељ Слободан Шијан, такође, један од највећих познавалаца и обожавалаца филмова Џона Форда.Човек који је убио Либерти Валанса
Ово је један од оних наслова са којим новинари воле да се измотавају и покушавају да буду забавни (примери из недавне прошлости су „Човек који је убио Гадафија”, „Човек који је убио Мајкла Џексона” и слично).
Џон Вејн, Џејмс Стјуарт, Ли Марвин и Вера Мајлс у режији Џона Форда! Још и Ли Ван Клиф у епизодној улози негативца! Само по себи незамислива забава. Причати о овом филму пре него што ћете га видети помало је богохулно, али ево неколико ствари да вам заголицају машту и припреме пријемнике филмског укуса.
| Филм је сниман црно-белом техником зато што Џон Вејн (тада стар 54 године) и Џејмс Стјуарт (53) у једном делу филма глуме ликове тридесет година млађе. | Форд са својим омиљеним глумцима Стјуартом и Вејном |
Без много речи, говорећи сликама које као да закључују целокупни Фордов опус, филм је пун мудрости и поезије уметника који зна да се ближи крај његове каријере и живота. Прича је испричана у великом „флешбеку” (ретроспекцији, присећању). Џејмс Стјуарт чувени је политичар који се са супругом, ненајављен, враћа у родни град на сахрану неког старог и од свих заборављеног каубоја. Стјуарт је свима познат као човек који је давно, још у младости убио Либертија Валанса, месног кабадахију и необузданог насилника, па тако увео дивљу забит у цивилизацију права и закона, али и почео политичку каријеру. Када исприча праву истину о том догађају, веома различиту од свима познате приче, уредник тамошњег листа цепа белешке са интервјуом и изговара чувену реченицу: „Ово је Запад. Када легенда постане истина, треба штампати легенду!”
Вера Мајлс и Џон Вејн
Често се овај цитат узима као Фордов цинични поглед на савремени свет и као савет како се треба опходити према друштву. Међутим, у документарцу „Режија Џон Форд” Питер Богдановић каже:
„Али, обратите пажњу, ове речи изговара уредник дневних новина на самом крају филма... Филма у коме је Форд управо сасвим недвосмислено порекао легенду и објавио нам истину о ономе што се догодило. И то је управо поента филма – иронија према чињеници да оно што је званична историја уопште не мора да буде истина.”
Велика уметност, заиста то су једине речи које могу да стоје после уздаха који следи као коментар Фордових филмова.
Ах да, Форд захтева да музика на почетку филма „Човек који је убио Либерти Валанса” буде поновљена тема Алфреда Њумена управо из „Младог Линколна”, дирљива мелодија о неузвраћеној љубави. Вера Мајлс, наиме, после свих тих година у ствари и даље воли Џона Вејна. Као у свим правим филмовима. А можда је то и Фордова посвета великој, тајној и неузвраћеној љубави коју је он управо крајем тридесетих година имао према чувеној глумици Кетрин Хепберн? Али у томе у једном од следећих бројева...
Аутор:
Милутин Петровић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
è proprio qui, tra lago e montagne, che inizia la storia dei Manichini La Rosa, celebre azienda italiana che nel suo itinerario secolare ha radicalmente trasformato il concetto di manichino, riscoprendo un oggetto che fino a quel momento era inespressivo, smorto, freddo moncler sito ufficiale.