Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Испод прашине заборава – сликарка Даница Јовановић


ФИНА ДЕВОЈКА ИЗ БЕШКЕ
Била је прва Бешчанка која је завршила факултет и једина српска сликарка која је у то време могла да се подичи придевом „академска”

Aутопортрет
    Од најранијих дана је сањала да постане сликарка. Жеља јој се коначно остварила, кад је у марту 1914. године дипломирала на Женској сликарској академији у Минхену и стекла звање академске сликарке. Судбина јој ипак није била наклоњена. Из Минхена је ускоро морала да се врати у родну Бешку, јер је јула 1914. године избио Први светски рат. Позната по родољубивим осећањима, ухапшена је, заједно с још неколико угледних мештана, и након преког суда стрељана на Петроварадинској тврђави 12. септембра. У скромној сеоској кући у Бешки остале су њене слике и успомена коју је до последњег дана живота чувала њена мајка Милева.

    Много година касније, кад је почела да продаје кћеркине слике, оне су привукле пажњу музеја и колекционара и име Данице Јовановић све чешће се појављивало у јавности. Сто година после њеног рођења, 1986. године, на монографској изложби у Галерији Матице српске у Новом Саду приказано је једва тридесет слика и два скиценблока. После тога име Данице Јовановић више није било непознато. До 2007. године, кад је објављена монографија и приређена друга монографска изложба, број радова порастао је на преко седамдесет, а сликаркин узбудљиви живот у великој мери је реконструисан. Од ауторке тридесетак слика, она је постала сложена уметничка личност, равноправни учесник у ликовном животу свог времена и незаобилазна карика у српској историји уметности.

Пут у свет
''Мотив из Србије''
    Још као дете, Даница Јовановић избегавала је кућне обавезе и, скривајући се од старијих, на свему што јој је било погодно за то, цртежом изражавала своје утиске света. Кад се 1899. године обнављала бешчанска црква, упознала је младог студента сликарства Стевана Алексића, тек пристиглог из Минхена, који је помагао оцу Душану. Четрнаестогодишња девојчица, опседнута жељом да се усаврши „у сликарској вештини”, тек 1903. успела је да оде у Нови Сад и упише Вишу српску девојачку школу. Захваљујући дару и упорности, скренула је пажњу директора школе и перовође Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња Аркадија Варађанина. Чланице Задруге помагаће јој до завршетка студија. С Варађанином ће се дописивати све до пред смрт и из тих писама сазнајемо највише података не само о њеној свакодневици, већ и о упорности и страсној заљубљености у сликарство.
    Женско одељење Уметничко-занатске школе било је логичан наставак Даничиног школовања после матуре у Новом Саду. Неколико фотографија, помињање њеног рада у приказу изложбе из јула 1909. године, као и нежно писмо које јој је упутио београдски студент Мартин Дода Иванај, уз каснија присећања колега сликара, чине све што знамо о том раздобљу њеног живота. Њене школске другарице биле су Видосава Ковачевић, Ана Маринковић, Милица Чађевић и Енестина Волф коју је познавала још из Новог Сада. Пријатељство ју је везивало за будућу виолинисткињу Јелицу Ломић и чувену новинарку и списатељицу Милицу Јаковљевић, Мир Јам. Читала је Дучићеве песме а, мада велики патриота, вероватно није узела учешћа на протестном митингу жена и у покрету за бојкот аустроугарске робе који је у Београду предводила тада већ позната сликарка Надежда Петровић. Као аустроугарски поданик морала је да се држи подаље од таквих скупова. Из овог доба сачувана је једна мртва природа с очигледним утицајем Драгутина Инкиострија: на столу застртом народним ћилимом постављене су гусле, ибрик и тиква, елементи српске традиције и фолклора.
''Сељак са нарамком сена'' ''Сељанка у воћу''
    Након две године у Уметничко-занатској школи, стекли су се услови за наставак школовања „на страни”. Поред уметничке зрелости, која ће јој отворити врата Женске сликарске академије у Минхену, пресудно је било настојање Аркадија Варађанина да јој обезбеди новчану помоћ. Њена прва добротворка била је Дана Јовановић из Велике Кикинде, један од оснивача женских добротворних друштава у Руми и Кикинди.
    „Да ли ћу Вас оправдати пред милостивом Јовановићком уверићете се; јер да немам толику вољу за милом ми сликарском вештином, не бих ни правила овај очајан корак и узнемиравала Ваше племените душе”, писала је Варађанину у јесен 1909.
Даница Јовановић испред атељеа Оберполингер у Минхену, 1913.
    „Године 1909. спремала се Дана за далеки пут. Намеравала је да обиђе места где су радили велики мајстори.  Хтела је да своје путовање почне с Минхеном. Тада је у Бешки приређена забава, чији је приход намењен за њен пут у Минхен. Даван је комад ’Јогуница’. Из Новог Сада дошли су сви Данини професори и много, много богослова. У селу таквог славља никад пре, ни после, није било. Милан Варићак, тада још студент ветерине, био је неуморан и у игри и у спремању забаве. Сама Дана припремила је и декор и представу...  Приход је био леп и Дана, пуна наде у будућност и пуна вере у себе, отишла је у свет. У Минхену се нашла са земљаком Славком Воркапићем, сликарем чије се име данас проноси од Холивуда па до равног Срема.  Друговали су и учили школу. Затим су у Бечу заједно обилазили музеје и дивили се делима страних сликара”, сећала се много година касније Даничина пријатељица Ангелина Обрешки.

Као птица, мала и плава

    Радост због доласка у Минхен и уписа на Академију убрзо је помутила вест о смрти добротворке Дане Јовановић. Бригу о школовању преузела је кћерка Лазе Дунђерског и супруга сенатора Стевана Јовановића, Олга, а Даница је добила стипендију и од Петроварадинске имовне опћине.  Заштитништво Олге Јовановић претвориће се у брижно пријатељство које ће Даници у најтежим тренуцима помоћи да истраје. После смрти оца и сестре Љубице 1912, као и сестре Зорице 1913. године, Даница, сама у Минхену, доживљава тешке тренутке. Кад јој је кћи Софија кренула на свадбено путовање, Олга Јовановић јој у Минхен шаље црно одело, складни и строги костим који Даница носи на фотографијама.
    „Веома ми је пријатно било кад су ме удостојили високом посетом својом, али драги г. Варађанину, ја сам се нашла до највећег степена забуне. Погледавши себе, мантил прљав, сав замазан од боја, руке прљаве, чак ни лице није било чисто. Госпођа ме је погледала од главе до пете па се насмејала – дакако да је помислила, е – ова је баш право мазало.”
    Одлична студенткиња, Даница на трећој години добија дозволу да копира у Старој пинакотеци. На питање Аркадија Варађанина колико трају студије, одговара „што је више праксе, што више година студирати, то боље”. Даници је било стало да добије „сигурну диплому” како би могла да предаје у школи. Желела је да после студија оде у јужну Србију, да просвећује жене и учи их народним шарама, али је чезнула да пре тога оде у Париз и Рим, „где је свака стопа класична”. У једном писму објашњава да јој је „главна струка портрет и акт (глава и човечје тело) и да је та струка најтежа, но ја сам ту струку изабрала и та ми је струка мила и драга. Осим те струке приватно се бавим и другим стварима, као Стиллебен, Ландсцхафт и др. Осим тога, кад имам мало времена бавим се композицијом и народном орнаментиком”.
    Године живота „на страни” нису избрисале свест о потреби да се стваралаштвом и знањем подстакне напредак читаве заједнице, посебно женске. Поред мртвих природа које је насликала у Минхену, већина њених слика приказује женску фигуру у природном окружењу: сељанке одевене у живописне народне ношње, заокупљене свакодневним пословима. Картонска подлога и мали формат говоре у прилог чињеници да су ове слике настале на лицу места, под ведрим небом, као и фигуре малих продаваца лубеница, гајдаша и сељака. Одлучност и жељу да личним примером у сликарству помогне истицање културно-националне идеје у српском народу, показала је чланством у српском академском друштву „Србадија” у Минхену. Даница није била једини студент сликарства придружен „Србадији”: у различитим раздобљима чланови су били Александар Секулић, Цвијето Јоб, Коста Јосиповић, Михајло Миловановић, Бранко Поповић и други. У марту 1914. године изабрана је за благајницу и управо због успешног сређивања финансија друштва, на последњој седници 13. јуна исте године добила је похвалу за „енергичан рад”. Њен рад у „Србадији” учинио је да је председник друштва Стојан Аралица боље памти од осталих „Минхенаца”.
''Сеоски предео''
    „Била је страсно заљубљена у сликарство. Као да је сада видим како у минхенској Пинакотеци копира Рубенсову ’Отмицу’: блондинка, малецна растом, са ’ужасно много пегица’. Веома интелигентна. Изванредно ведар тип човека, без трунке мрачности. Није била лепа... ни привлачна... ни кокета. Није се трудила да се допадне. Волела је мушко друштво. Стално је била са студентима, мушкарцима. Али никако није била тип такозване сифражеткиње. Она је србовала. А шта би друго могла да ради? Шта је требало да ради? Била је Српкиња. Сва. И само то.”
    Аралица мисли да је Дана била безусловно даровита девојка. Ипак била је још ђак. „Још није имала своје сликарске ноте”, пренео је новинар Вук Драговић у својим белешкама сећање сликара Стојана Аралице. На сличан начин је памти писац Андра Франићевић, као најбољег друга, скромну и милу, увек у мушком друштву.
    „Била је велика Српкиња. И изванредно добра као човек... Била је као једна птица. Мала, плава... Нисам знао да је спремна на хероизам. Али била је Војвођанка... А то је било доста и за хероизам...”

Преко Саве

''Отмица Леукипових кћери''
    Лето 1912. године Даница је провела на имању Олге Јовановић у Хајдучици, у Банату. Посматрајући фотографију дворца утонулог у француски парк, окруженог рибњацима и пространим пољима, можемо претпоставити да је то био један од најспокојнијих раздобља у њеном животу. Њен повратак у Минхен поклапа се с почеком Првог балканског рата, у који су, као добровољци, отишли њене колеге сликари и многи Бешчани. О рату је могла да се обавести преко филмских журнала који су приказивани у минхенским биоскопима, али и преко илустрованих новинарских репортажа у књигама Јаше Томића и „Илустрованој ратној хроници”.
    Фотографије коњичког пуковника Драгутина Андоновића приказивале су кулу Леке капетана, Везиров мост, мост код Љум куле, албанске планине прекривене снегом. Аустроугарско држављанство вероватно је и овај пут било препрека да се Даница отисне пут крајева у којима се ратовало, али је она ипак те пределе забележила на својим сликама: Мост код Љум куле и Везиров мост, неколико сељака и сељанки у ношњама „из Старе Србије”, изглед Призрена, војнике на мртвој стражи. Још једном је сликарством подржала идеју националног ослобођења. Сасвим сигурно је тог лета 1913. године прелазила Саву и сликала сељаке и сељанке из Посавине, посећивала родбину у Београду, поклањала слике.
Њено кретање додатно замагљује чињеница да је почетком лета, пред повратак кући из Минхена, у полицијски картон као одредиште уписала Париз. Неколико дана касније јавила се Аркадију Варађанину из Бешке, што сасвим сигурно значи да до Париза никад није стигла. Такође је познато да је у августу 1914. године, кад је рат већ био у јеку, прелазила у Београд, о чему сведочи њена слика срушеног савског моста. Као аустроугарски поданик који често прелази границу на Сави и крстари Србијом у жељи да добије запослење, морала је да пробуди сумње власти.  Њена младост и образовање били су слаба гаранција лојалности, тако да је њено кретање и раније било предмет пажње мађарских агената, те се она коначно, тог кобног септембарског дана, нашла међу шесторо Бешчана које су аустријски војници ухапсили и као таоце одвели у Петроварадин. Даница Јовановић имала је свега двадесет седам година кад су пуцњи у рано јутро 12. септембра 1914. године прекинули њен живот у шанцу на Петроварадинској тврђави.

Неостварени снови
    Поред копије „Отмица Леукипових кћери” коју је поменуо Стојан Аралица, платна које је остало недовршено на штафелају, у њеној родитељској кући сачувана је и једина слика из Београда, неколико скица у уљу с Академије, као и већи број портрета и мртвих природа. Њихова садржина је једноставна, сачињена од керамичког ћупа, стакленог бокала, главица лука, јабука, цвећа. Схватајући њихов изглед као визуелни изазов, Даница их је сликала густом пастом, експресивним потезима. На сличан начин приказала је и слике лица, почев од аутопортрета на ком је себе насликала баш онаквом каквом су је описали и савременици. Ситна, плавокоса, светлих очију, на сопственом лику открива сву сложеност самопосматрања и самоиспитивања. Академска сликарка, како је с поносом одмах почела да се потписује, с намером да до 1915. буде „готова с неким својим плановима – и онда, у име Бога излаже”, гледа нас неумољиво и одлучно.
    Сличан поступак налазимо на портрету непознатог старца с плавим очима, али је врхунац експресије сликарка остварила у данас најпознатијој слици „Циганка”. По аутентичној страсти с којом је сликан, овај портрет често је доживљавао поређења са сликама Надежде Петровић. Сваки потез на овом малом платну говори о ослобађању дуго спутаваног темперамента, о снажном потезу који ће тренутном утиску дати посебну изражајност. Нажалост, после ове слике уметнички успон Данице Јовановић трагично је прекинут. Још од београдских дана школована на темељима минхенског сликарства, током студија на Женској сликарској академији преузела је закаснели немачки импресионизам, али и намеру да се изражава гестом и бојом, истовремено не одбацујући могућност прихватања симболистичких изражајних средстава. У поступку уметничког одрастања истакнуто је присуство национално-просветитељског чиниоца, као одлучујућег фактора у избору тематике. Резултат је симболички, колористички, експресиван и на својеврстан начин национално обојен опус који, упркос овако неусклађеним и вишезначним епитетима, делује јединствено и целовито.   Слике и документи који повремено излазе на светлост дана не мењају битно слику о њој. И мада нам се чини да смо је коначно упознали, много тога о Даници Јовановић остаје недокучиво, а мало је вероватно да ћемо до краја успети да проникнемо у њене уметничке недоумице и снове.
Аутор: 
Јасна Јованов
број: