3320 25. 9. 2015.
Пут у високо друштво
ФИЋФИРИЋИ НАПРЕД,
Питање једне принцезе које је упутила својој служавки, „Зашто ти имаш пет прстију као и ја?”, изразило је многе одлике снобова: презирање „простог народа”, таштину, хвалисавост, дрскост... И на првом месту – тежњу да се увек буде посебан
Ларусовој енциклопедији снобизам је описан као „дивљење према свему што је у моди у окружењима која се сматрају отменим”. Сама реч „сноб” изведена је од латинског израза „sine nobilitate”, што значи без племићког порекла, и настала је у 18. веку, када је скраћеница S.Nob дописивана у каталозима угледних енглеских универзитета иза имена студената грађанског порекла. Реч је почела да се примењује за појединце без титуле и „плаве крви” који су разметљивим понашањем и упадљивим изгледом желели да достигну и престигну грофове, бароне, маркизе, принчеве и кнежеве. У зависности од особе, неки су трпели подсмешљиве погледе околине, а неки су се вешто уздигли до племићких кругова и чак наметнули као „вође”.
Као син грађанина Џорџ Брамел (1778–1840) успео је да уђе у високо друштво, стекне углед и надимак Бо, што значи леп. (Енглези су пре речи „денди” француском речју „бо” описивали лепог, дотераног човека, који има блистав ум и отмено држање.)
Као шеснаестогодишњак прикључио се Десетом коњичком пуку, којим је командовао принц од Велса, где се истакао појавом, понашањем, мишљењем и примедбама. Две године касније принц, будући краљ Џорџ IV, унапредио га је у чин капетана и примио у летњу резиденцију Карлтон хаус. Није ни слутио да ће се ускоро наћи у сенци новог пријатеља и да ће постати мета његових „убиствених” шала.
Краљ моде
Да би скренуо пажњу на себе, Брамел је, за разлику од тада модерне раскошне и накинђурене тоалете, облачио једноставна, елегантна одела која је шио код кројача. Знао је да по четрдесет пет минута бира кравату како би изглед довео до савршенства. Када би се појавио међу званицама, делио је оштре судове и досетке, па су многи почели да му се додворавају и да га опонашају. Плашили су се да им не прикачи неки надимак, јер је то могло да им наруши положај у друштву и каријеру.
Када се краљ угојио, није остао поштеђен, напротив – Брамел га је по величини лондонске сахат куле прозвао Биг Бен! Затим је, уместо извињења, престао да га поздравља дотадашњим нехајним климањем главе преко рамена. Додуше, приликом једног сусрета у парку, о њему се преко заједничког пријатеља распитивао речима: „Ко је овај дебели човек?”
Звали су га и Лепи Бо и оставио је трага у енглеском друштву тако
да су му у лондонској улици Џермин подигли и споменик
Али, показало се да је без моћног заштитника живот у високим круговима претежак за једног грађанина сноба. Са свих страна почели су да га јуре повериоци, који су најпре тражили, а затим захтевали да им врати новац. „Диктатор моде” с празним џеповима касније је ухапшен и пошто није успео финансијски да се опорави, старост је провео у пансиону Доброг спаситеља. Ту се и даље дотеривао, сада већ похабаном одећом, и потом гласно најављивао угледне личности које је видео у својој машти.
Након тих „пријема” горко је плакао, а сведочанство о томе како се осећао забележио је на корицама свог албума са старим писмима – „сломљени Бо”.
Шик и шок
Пошто им лутрија живота није доделила част да се роде „са сребрном кашичицом у устима”, снобови су направили упутства како да себе начине племићима. Као прво, у новинама прате догађаје с дворова и из високих кругова до најмањих ситница како би у одређеном тренутку могли да заузму достојно место. У исто време свом имену и спољашњем изгледу дају огромну важност, с висине гледају на „просту светину”, стављају „маску културне и духовне надмоћности”, увежбавају беспрекорно опхођење, посећују отмена места, прате трачеве, путују...
То су једина задужења која раде са уживањем, сваког другог посла се згражавају!
Пошто презиру укус гомиле и униформисаност, одбацују моду и опредељују се за „конзервативни шик”. Имају свог кројача који им од квалитетних материјала шије „ванвременску” одећу, уз коју носе ташне и торбе чувених марки, чиме обезбеђују савршени спој једноставне елеганције! Обожавају црну боју, коју је Лукреција Борџија 1502. године увела на двор, као и боју кестена, шампањца, шкољке, краљевско плаву. Увек бирају право крзно и накит од племенитих метала (по могућности породични), али ако то не могу себи да приуште, онда ништа!
-------------
ВОЛЕ
Богатство, бање, гоблени, црно-беле фотографије, драго камење, једноставност, право крзно, кавијар, лепота, раскош, лењост, магнолије, породични накит, оригинали, одглумљена наивност, путовања, парфеми за сваку прилику (за лето на селу, зиму на мору, вече у граду...), стакло из Мурана, да их служе, спорост, шампањац, тајанственост, таписерије, табакере, врхунска вина, бити с другима на „ви”, замкови...
НЕ ВОЛЕ
Аеробик, амбиција, америчка кухиња, бестселери, боје у моди, чајеви из кесице, дух чопора, дискотеке, џинс, еротско рубље, физичка активност, фудбал, туђе фотографије с летовања, халапљивост, индустријске зоне, кич, кухињски мириси, линолеум, луткаста лица, љубавници, мушкатле, мачо типови, недостатак новца, све што је обично, опомене, папирне салвете, предграђа, поправке по кући, рад, распродаје, спорт, шопинг, туристичка класа, забрана пушења, звезде малих екрана, жерсеј...
----------
Праве се да су имућнији него што јесу: ради спољашњег утиска у стању су да купују скупе ствари, живе у отменом крају, праве вечере за друштво, имају послугу... Воле да одреше кесу како би задивили свет! Ако им на крају остане мало новца за храну, гости не могу да кажу како сребрни есцајг, кристалне чаше и посуђе на столу нису предивни! У њиховој трци за отменошћу расипништво и шкртост стално се преплићу, јер није лако живети изнад својих могућности, а не проћердати наследство. Када су у беспарици и желе да оставе утисак, тада лажу, задужују се и беже од поверилаца. Неки постају клептомани и „непажњом” узимају све што им западне за око, најчешће скупе стварчице и посуђе из угледних хотела. Међутим, крађу не доживљавају као срамни преступ, већ као врсту узбудљивог спорта!
Само најбоље!
Пожељан физички изглед за њих подразумева „медичијевски нос”, блед тен, очи зелене „попут остриге”, уво без ресице, лабуђи врат, истурену браду, витко тело с поносним држањем... Иначе, у доба старог Римског царства дебљину су одобравали, али касније су је прогласили знаком слабог карактера и лоше исхране. Ради здравља и неге посећују бање (посебно оне у које су долазили или долазе краљеви), а не спортске клубове и козметичке салоне.
Прави примерак изгледа особе којој је недостајало „плаве крви”
а хтела је да буде оно што јој није дато рођењем
Пошто су себични попут размаженог детета, желе само најбоље: вилу из 19. века, хотел највише категорије, крстарење, дивне парфеме, ложу у позоришту, камелије, кавијар, дивљач, фил од торте... Лудују за чајевима разних врста, које припремају у самовару или чајнику. Дом опремају намештајем од природних материјала – дрвета, камена и стакла, уз додатак ручно рађених украса и оригиналних уметничких дела. За разлику од нових богаташа који обожавају све што сија и свој „ролс-ројс” возе сами, снобови увек бирају сведену елеганцију и траже возача. Пошто воле често да путују, имају само малу, одабрану библиотеку, коју могу лако да спакују. Брзо постају равнодушни према земљама у којима се налазе, мада не пропуштају да купе ствари које су у одређеним крајевима најбоље – кипарску чипку, холандске лале, белгијску чоколаду, афричке маске... Гнушају се и склањају од хорди туриста и у потрази за миром откривају шик провинције.
Како на живот гледају као на позориште, себи су као „изузетним личностима” доделили главну улогу. То се подједнако односи на „лаку” врсту, која је смешна у свом хвалисању и шепурењу, и на „тешку” која може да буде штетна. Ови други мисле да се у све најбоље разумеју и непрестано деле лекције о политици, историји, медицини, уметности, моди, филозофији, некретнинама, вртларству... Наивни који послушају њихове „стручне” савете, по правилу упадају у невоље.
Умирање од досаде
Малобројне пријатеље снобови користе за ситне поправке у кући и помоћ при набавци, а што се мушко–женских односа тиче, никад не остају у дугим везама, јер теже савршенству. Све уз паролу: „Љубав, па шта? Препустимо је сиромашнима!” У деци гледају „неестетске уљезе”, а у проширењу врсте „нешто животињско”. Међутим, веома су благонаклони према кућним љубимцима, свеједно да ли су у питању пси, мачке, корњаче, змије... Рецимо, Сузана Кенеди, грофица од Еглинтона, чувала је у свом дому око сто „захвалних” пацова. Друга дама захтевала је од модних дизајнера да јој простру хаљине на под и затим куповала „најудобније”, на које су њени пси пристали да легну. Док се пењу друштвеном лествицом, снобови се додворавају онима изнад себе, а грубо одбацују све који се налазе испод. Дешава се да рођаке са села, чак и своје родитеље, склањају од нових познаника, јер их се стиде. „Богати снобови купују племићке госпе”, и у таквој женидби и зближавању с плавом крвљу виде највећи ћар. Међутим, и без високог образовања и породичног грба могу да се снађу да их прихвате у високим круговима. То чине преко познанства са племићима, а о свом пореклу измишљају бајке. Причају како се њихова мајка из љубави удала за човека „без имена”, па су је искључили из наследства или су прогнани због револуције или су пропали због члана породице склоног коцки и слично. (Појединци су титуле успели да добију у САД приликом остављања добротворних прилога или су их на други начин купили.)
Када постану стални гости на отменим местима, често из хира нарушавају правила лепог понашања. Пошто желе да се сви за њима окрећу, намерно пуштају да их чекају, нагло одлазе са пријема јер „умиру од досаде”, направе скандал, глуме да су заборавили имена познатих личности, чак и када се ради о принчевима и принцезама... Бо Брамел имао је толико слободе и дрскости да није лично отишао на бал код француског краља, већ је послао собара!
Свако доба познаје свога
С друге стране, Фердинанд од Шпаније тражио је да му домаћини плате ако желе да им буде гост на вечери, док је један племић захтевао да му ситан новац добро оперу, јер долази из руку „простог народа”. Према бројним примерима закључено је да се снобови налазе и међу краљевима и племством, а не само међу онима који их копирају. Француски краљ Луј XIV проглашен је прваком у снобизму и претераном луксузирању! Уз њега је стала и руска царица Јелисавета, кћерка Петра Великог, која је имала осам хиљада и седам стотина хаљина, од којих већину никада није обукла. Међутим, војвода од Норфока отишао је у другу крајност: одбијао је да се дотерује, уз објашњење да га у Лондону нико не зна, док у његовом војводству сви знају ко је!
Писац и његова глумица: Бранислав Нушић и Жанка Стокић
после представе „Госпођа министарка”
И у књижевности „живе” многи снобови. Код нас су чувене Фема из „Покондирене тикве” Јована Стерије Поповића и Живка из „Госпође министарке” Бранислава Нушића. „Ноблес” даме описане су уз доброћудну критику и код читалачке публике изазивају смех и подсмех. Међутим, француски писац Андре Жид устао је у одбрану снобизма, речима: „Богатство се згрће само зато да би одмах потом с лакоћом било потрошено” и „има ли ишта бесмисленије него штедети за наследнике које никада нећемо видети?”
И „кривци” су дигли глас, па је Мадам де Бријон изјавила: „Ако треба бићу сељанка, али буржујка никада!” Њени истомишљеници тврдили су да само желе да сачувају вредности племства, јер ако оне нестану, нестаће и „оно мало поезије која остаје на овом свету”. Зато пре коначног суда о „мешању гусака с лабудовима”, треба одговорити на питање – да ли смо сви ми помало снобови?
Аутор:
Весна Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
