Од победника до заробљеника

Аугуст фон Макензен, један од последњих витезова 20. века, оставио је мноштво трагова на нашим просторима. Ово је прича о данима када је резервни потпоручник командовао команданту Групе армија...


У ставу мирно, покушавајући да издржи дуг испитивачки поглед седамдесетогодишњака усправног попут свеће, младић је на добром француском рекао:
– Господине фелдмаршале, резервни пешадијски потпоручник Јован Ненадовић ставља Вам се на располагање!
Главни командант немачко-аустријских снага на Балкану Аугуст фон Макензен, бркова као од тек опране беле вуне, на тренутак је скупио веђе и строгим, ваљда за њега уобичајеним гласом, запитао:
– Да ли сте Ви, господине потпоручниче, у неком роду с Алексом и Јаковом Ненадовићем?
– Да, господине фелдмаршале!
– Били су то јунаци. Читао сам о њима...
За тренутак је завладала ћутња и онда се фелдмаршал поново огласио питајући када мора да буде спреман за путовање.
– Прекосутра, у 7 часова, требало би да будете на пристаништу, господине фелдмаршале!
Студент Краљевске трговачке академије, један од 1300 каплара и записничар на Солунском процесу Апису и „црнорукцима”, Јован Ненадовић је од српске команде добио задатак да гласовитог војсковођу као заробљеника спроведе до Солуна, где је требало да буде предат савезницима
Био је септембар, година 1919, време када је мир већ увелико насељавао ове просторе.


„Жалим што нисмо савезници”

Није било ни лако ни брзо. Напротив. Нападом на Србију, последњих дана 1914. године, Аустроугарска је поверовала да ће лако скршити отпор земље која је још видала ране из тек завршених балканских ратова. Цер и Колубара били су непремостива препрека армијама под командом дотад врло уважаваног генерала Оскара Поћорека. У првој половини 1915. године на тлу Србије више није било ниједног непријатељског војника. А светски рат се разбуктавао.
И онда је свет изненадила последња реченица саопштења којим је немачки цар Вилхелм ИИ известио јавност да је освојена Рига, крајњи циљ немачког наступања према Русији. На челу победничких армија налазио се фелдмаршал Аугуст фон Макензен. Реченица која је изазвала позорност свих зараћених страна гласила је:
„Храбрим Србима учинићемо велику почаст, против њих ћу послати маршала Макензена.”
Групом армија (Једанаестом немачком, Трећом аустроугарском и Првом бугарском), Макензен је напао Србију. Огорчена борба за сваки педаљ земље, уз бес- примерну храброст нападнутих, посебно у одбрани Београда, окончана је почетком октобра 1915. године. Српска војска морала је преко албанских гудура.
Остало је забележено да је фелдмаршап Макензен том приликом рекао:
–Жалим што овај јуначки народ није био мој савезник!
Сведоци су оставили писани траг да је „нашим породицама знатно олакшано ропство личном увиђавношћу његовом”.
Маја 1917. године аустријски и немачки официри, у пратњи фелдмаршала, у шумарку на Авали нашли су костур погинулог браниоца Београда у иструлелом шињелу с остацима пушке. Покопали су га, уз војнички поздрав, на месту где су га нашли и на крсту исписали „Еин унбеканнтер сербисцхер Солдат”, „Непознати српски војник”.


Заробљенику оружје

Двадесетдвогодишњи службеник у Војно-железничкој инспекцији при Врховној команди у Београду Јован Ненадовић пажљиво је надзирао укрцавање фелдмаршалове опреме у два огромна шлепа прикачена на невелики реморкер „Петар Зрински” у новосадској луци. Ваљало је ту сместити два аутомобила – један луксузни, други полутеретни – осамнаест грла расних и пет товарних коња, кухињу и остале пратећи инвентар.
У тачно одређено време, у 7 изјутра, у пратњи тројице својих генерала и начелника штаба пуковника Шварцкопена, стигао је Макензен. Дочекао га је, са све упарађеном посадом, капетан брода Младен Ђуричић, доцније познати књижевник.
Чврсто утегнут у војничку униформу модре боје, фелдмаршал је жустрим кораком отишао у салон, једини на броду, праћен својом свитом и ћутњом посаде. Славни војсковођа био је под њиховом присмотром. Он, чији је и сам помен изазивао страхопоштовање и код пријатеља и код непријатеља.
Наиме, повлачећи се из Румуније по капитулацији Централних сила, Макензен је наишао на мађарске револуционаре који су га – без много уважавања – заробили и предали савезницима. Био је то крај 1918. године.
Убрзо потом доспео је у руке српске војске чија му је команда на реч вратила оружје и сместила га на пољско добро грофа Хотека у Футогу, близу Новог Сада. Ни њему ни његовој пратњи није била ограничена слобода кретања.
У међувремену су догађаји у Мађарској почели да попримају драматичне размере, па је команда француског Источног фронта – под чијом је одговорношћу био фелдмаршал – одлучила да свог драгоценог заробљеника пребаци на сигурније место. Тако је и договорено да се под заштитом српске војске пребаци у Солун. Тај задатак поверен је Јовану Ненадовићу.
Тек што је реморкер с новосадског пристаништа низ Дунав кренуо према Смедереву, фелдмаршал се обратио капетану брода:
– Молим Вас за допуштење да с командног моста посматрам путовање. Волео бих да на миру видим бојишта која сам прошао... Трудићу се да Вам не будем на сметњи!
– Учинићете ми част! – салутирао је Ђуричић.
Јован Ненадовић је готово неприметно климнуо глааом.


Поздравите Штурма!

Радозналост коју је испољавао Макензен није никоме дозвољавала ни тренутка предаха: час је био на командном мосту, час у салону где је на мапи проналазио места мимо којих су пролазили.
– Земун? С оног торња лично сам осматрао развој напада на Београд – објашњавао је потомку Алексе и Јакова Ненадовића.
– Сад ћемо у Београд. Мило ми је што ћу га видети – наставио је. – Мука сам имао да га освојим, на такву одбрану са тако мало људи још нисам наишао... Имам у вашој војсци једног друга с којим сам заједно завршио војну школу. Био је врло ваљан. Зове се Паул Штурм. Чуо сам да је имао лепих успеха у каријери?
– Да. Ђенерал Павле Јуришић Штурм командовао је српском армијом – кратко је одговорио резервни потпоручник.
– Пренесите моје поздраве Штурму... Кажите му да сам желео да се видимо. Не иде да му пишем!
Предвече је „Петар Зрински” приспео у пристаниште у Смедереву. Дочекала га је маса гневног народа. Ко зна како су дознали ко је путник на реморкеру, тек – жандармерија и војска на једвите јаде успели су да им онемогуће да нагрну на брод. Ништа чудно јер је фелдмаршал у јесен 1915. године наредио бомбардовање Смедеревске тврђаве, велике препреке за прелаз аустроугарских јединица преко Дунава.


Вама успомена, мени срамота
Под окриљем ноћи Макензен је прешао у посебан воз од неколико вагона. Претходно су потоварени аутомобили, коњи, кухиња и остало покућство и воз је кренуо пут Солуна.
„На прозорима Макензеновог вагона све време биле су навучене завесе. Фелдмаршал није желео да га ико види”, причао је пре тридесетак година Јован Ненадовић новинарки Мирјани Белић Корочкин. – „Кад бисмо се зауставили на некој станици, питао ме је колико се задржавамо. Ако је то било дуже, он је излазио из вагона и шетао с оне стране композиције која није наспрам станичне зграде. Редовно би ишао да погледа коње, ретко без коцке шећера у џепу. У Нишу смо стајали мало дуже, па је затражио да се коњи нахране. Нарочито је пазио на два црна ‘арапа’...”
Путовање дуго два дана било је прилика да млађани резервни потпоручник боље упозна времешног фелдмаршала, једну од легенди Првог светског рата. Ненадовић је с тешком муком успевао да сакрије црвенило у образима кад је командант непријатељске војске говорио о српском јунаштву и пожртвовању. Без сумње, био је витез, господствен и у поразу.
„На растанку смо се руковали. Замолио сам фелдмаршала да ми да аутограм за успомену. Он ми је на то одговорио: ‘Вама драга успомена, а мени велика срамота...’ Фелдмаршала сам предао савезницима и то у вили у којој је некад боравио турски султан Абдул Хамид...”.
Фелдмаршал Аугуст фон Макензен умро је 1945, у деведесетшестој години, и отишао у историју. Јован Ненадовић је у осамдесетосмој сахрањен у Бранковини, постојбини Ненадовића. Био је крај јула а липе су, невероватно, још цвале. Јован Ненадовић је, наиме, целог живота садио и подизао липе. У Музеју парохијског дома у Бранковини и данас се чува урамљена објава која потврђује да је потпоручник спроводио фелдмаршала .