3320 25. 9. 2015.
У сенци забрањеног сећања
ФАУСТА, ЗАБОРАВЉЕНА
Била је царска кћи и сестра, супруга цара и мајка тројице царева. Њена животна прича је и поред тога имала мрачан и застрашујући завршетак. Њени последњи дани део су неразрешене историјске мистерије која је до данас остала једна од најбоље чуваних тајни двора Константина Великог
пролеће 326. године цар Константин и његова породица били су на путу за Италију, праћени бројном дворском свитом. Циљ им је био стара престоница Рим, у коме је Константин намеравао да одржи завршне свечаности прославе двадесетогодишњице проглашења за августа. Прослава овог јубилеја тријумфално је започела још јула претходне године у Никомедији и Константинопољу. Прва уз Констанина током свих ових догађаја била је његова супруга, царица Флавија Максима Фауста. Да би додатно увеличао предстојеће свечаности, он је у Рим позвао сина Криспа, који је као цезар успешно управљао северним провинцијама Царства. Крисп је био најстарије Константиново дете, син из брака са првом супругом Минервином. Она је умрла млада, па је бригу о дечаку преузела његова бака, Константинова мајка Јелена. Када је довољно одрастао, придружио се оцу учећи од њега како се влада и управља тада још увек великим и моћним Римским царством. Показао се као поуздан саборац и даровит војсковођа током рата против Лицинија, извојевавши 324. године значајну победу у мореузу Хелеспонт. Крисп је тиме доказао да је израстао у достојног наследника свога оца.
Најплеменитија међу женама
Ово је код царице Фаусте пробудило страховања за њену и судбину њених тада још малолетних синова. Она је добро познавала испреплетену повест своје и породице свога супруга, па јој зато чак и назнака могуће претње није изгледала безопасно. Знала је да је Константинов отац Констанције, назван Хлор због своје светле пути, био високи војни заповедник у служби њеног оца, августа Максимијана. Из политичких разлога Констанције је отпустио своју дотадашњу дружбеницу Јелену и оженио се Максимијановом кћерком Теодором, Фаустином старијом сестром. Ушавши тако у царску породицу и стекавши Максимијаново и Диоклецијаново поверење, Констанције Хлор постављен је 293. године за једног од савладара.
Након његове изненадне смрти, 305. године, Константин је постао владар стратешки значајних провинција Галије и Британије. Максимијан се због тога из Рима запутио у Трир, престоницу Галије, очекујући да ће у Константину наћи снажног савезника. Као залог искрених и озбиљних намера, понудио му је руку своје млађе кћерке Фаусте. Константин је, као и његов отац, без двоумљења прихватио савез. Током двоструке свечаности у септембру 307. године Максимијан је потврдио његов положај августа, истовремено му давши Фаусту за супругу. На новцу искованом тим поводом Фауста је називана „најплеменитијом међу женама”.
Савезништво са Константином није донело Максимијану оно што је очекивао. Због тога је, неколико година касније, повео неуспешну војну побуну с намером да с власти свргне свог зета. Надмоћни Константин му је поштедео живот, али не задуго, јер је Максимијан одмах потом сковао заверу намеривши да лично убије Константина. Фауста је у овом сукобу била уз супруга. Одбила је да учествује у очевој завери, разоткривши Константину све њој познате детаље. На крају Максимијану није преостало ништа друго него да частан излаз потражи у самоубиству. Фауста није била у недоумици ни када је требало да подржи супруга у рату који је овај повео против њеног брата Максенција. У славној бици код Милвијског моста, 28. октобра 312. године, Константин је поразио његову војску. Максенције је неславно страдао у таласима реке Тибар, а Константин је наредног дана тријумфално ушао у Вечни град.
Завера на свечаности
Константинова мајка Јелена се, након година раздвојености, придружила сину који је тада као нови господар владао западном половином Царства. У жељи да избегне могуће неспоразуме двају супарница Константин је с двора удаљио Јеленину стару супарницу, Констанцијеву удовицу Теодору. Можда су баш због тога Фауста и Јелена почеле сукоб који је тихо трајао годинама и надилазио уобичајено лоше односе између снаје и свекрве. Сличну озлојеђеност Фауста је гајила према Криспу, који је недвосмислено био Јеленин љубимац. Све ово је оптерећивало ионако крхку слогу царске породице.
Првих девет година брака Фаустин положај био је посебно рањив јер није родила мушког наследника престола. Међутим, пуно тога променило се у њену корист када је почетком 316. године родила будућег цара Константина II. Наредне године родио се Констанције II, а 323. године и последњи Константинов син, Констанс. Царица је на свет донела и две кћерке, Константину и Јелену. Као мајка царских потомака, Фауста је била изузетно поштована и уважавана, па ју је Константин зато даровао титулом „најбоља царица”.
''Ада камеја'' (гравира у камену), око 316. године (слева надесно Јелена, Константин, Константин II, Фауста и Крисп).
Предосећајући да никада неће бити моћнија, Фауста је тада одлучила да судбину преузме у своје руке. Била је уверена да би у случају изненадне Константинове смрти Крисп приграбио сву власт само за себе. Веровала је да би он с двора отерао њу и њене синове, исто онако како је то Константин учинио њеној сестри Теодори. Историја је лако могла да се понови и Фауста – прогоњена сумњама, страховима и подстакнута снажним мајчинским нагоном – то није могла да допусти. Била је поносна кћи и сестра двају царева, верна супруга моћног владара Римског царства и сама је носила титулу августе. Она и њена деца имали су сва права племенито рођених која нико није смео да угрози. Фауста је увек беспоговорно подржавала Константина, чак и када је овај био у сукобу с њеним оцем и братом. Све што је чинила имало је за крајњи циљ само једно – да њени синови, а не Крисп, наследе престо свога оца.
Због тога је у пролеће 326. године осмислила заверу којом би уклонила Криспа и претњу коју је овај представљао за њену децу. Помпезна државна прослава, која је требало да велича Константина као неприкосновеног владара Царства, убрзо је била засењена суровом породичном трагедијом. У античким драмама често се догађало да главни јунак, досегнувши обичном човеку недостижан циљ, изазове гнев неке више силе. Увређено божанство тада би покренуло след судбоносних догађаја који су јунаку или његовој породици доносили погибељ и неславан крај.
Отров за крај
Како је забележено у изворима, чим су се чланови владарске породице окупили, највероватније у палати у Милану, Фауста је пред Константином изнела тужбу против Криспа за озбиљно морално посрнуће, кажњиво према царским законима. У једном од Константинових закона, проглашеном 325. године, писало је и следеће: „Ко год сматра да може ваљано да докаже неки прекршај или неправду мојих судија, службеника, пријатеља и пратилаца нека слободно дође и каже ми – све ћу саслушати и проверити, па ако је изговорена истина, осветићу се...”
Уколико је био изневерен, преварен или се осећао угрожено, Константин је могао да буде веома окрутан. Ту особину су на својој кожи осетили и најближи чланови његове породице.
Крисп је био оптужен да је покушао, или чак успео, да на силу обљуби саму Фаусту. Да ли је оптужба била сасвим измишљена или је у њој било и нешто истине, никада нећемо сазнати. Уз подршку извесног броја, можда поткупљених, дворских великодостојника, царица је успела да убеди Константина у истинитост својих тврдњи. Криспу није успело да се одбрани од Фаустиних оптужби, нити да избегне царев гнев. Иако није било видљивих назнака да су између оца и сина постојале било какве размирице, Константин је пресудио да се Крисп под војном пратњом пошаље у Пулу, луку на јадранској обали. Из ње је највероватније требало да буде прогнан на неко од ненасељених острваца, где би до краја живота окајавао свој недолични посупак.
Ово је још од првих дана Царства била уобичајена казна за чланове владарске породице који су пали у немилост. Уколико је прогонство заиста била Константинова пресуда, то ипак није било оно што се на крају догодило. Већина извора тврди да је, према Константиновом наређењу, Крисп у Пули био погубљен. Постоји још једно објашњење за његову наглу смрт. Суочен с окрутном реалношћу да ће остатак живота провести на некаквој пустој хриди усред мора, Крисп је себи одузео живот испивши отров, како је описао Сидоније Аполинар. Избор овакве смрти није био неуобичајен чин за Римљанина високог рода који се нашао у безизлазној ситуацији.Након суђења Константин је безвољно присуствовао наставку свечаности организованих у Риму. Његова мајка Јелена, која је Криспа одгајила и васпитала, подстицала га је да преиспита истинитост Фаустиних оптужби. Сасвим је могуће да је она пред Константином оптужила Фаусту за кривоклетство, које је наводно невиног Криспа коштало живота. Мучен грижом савести због смрти сина, и издајом супруге, Константин је донео одлуку која је запечатила Фаустину судбину. Царица је недуго потом умрла чудном смрћу – угушила се у врелини и пари прегрејаног купатила.
Кајање
Смрт царице Фаусте и њену неуобичајну казну забележило је мало античких хроничара. Непознати аутор с краја 4. века написао је следеће:
„Тада је погубио своју супругу Фаусту тако што је била бачена у врело купатило, јер га је мајка Јелена у прекомерној тузи прекоревала због смрти свог унука”.
Пагански историчар Зосим такође је забележио: „Константинова мајка Јелена била је ражалошћена овом свирепошћу и неутешна због младићеве смрти. Да би јој удовољио Константин је, учинивши од зла горе, наредио да се прегреје купатило у коме је била затворена Фауста, коју је тамо задесила смрт.”
Суров и до тада незабележен начин погубљења навео је поједине савремене историчаре да поново преиспитају основаност Фаустиних оптужби против Криспа. Изгледа да је излагање топлој води у загрејаном купатилу био уобичајен поступак римских лекара којим су женама олакшаване патње изазване побачајем. Уколико је Фауста преминула током покушаја да се ослободи нежељеног плода, онда је можда заиста била обљубљена против своје воље. Да се дете родило, оно би било непорецив доказ о неморалу унутар царске породице, што је по сваку цену морало да буде спречено. Побачај, посебно уколико се обавља у поодмаклој трудноћи, и данас је веома ризичан медицински захват, па можемо замислити колико је био опасан за жену у она времена. Многе жене изгубиле су живот током овакве интервенције, па је можда то био и усуд царице Фаусте.
Поједини антички историчари пишу искључиво о Крисповој погибији. Аурелије Виктор забележио је „да је најстарији међу њима (мислећи на Константинове синове) погубљен по наређењу свога оца”. Непознати аутор с краја 4. века сасвим кратко је запазио: „Крисп је био погубљен”. Теолог Павле Орозије био је нешто опширнији: „Константин је подигао мач освете, казну намењену безбожницима, чак и против својих најближих. Јер он је погубио сина Криспа…”
Евсевије, аутор прве црквене историје и Константиновог животописа није написао ни реч о овим догађајима, за разлику од Георгија Кодина, византијског писца из 14. века, који је тврдио да је Константин, обузет кајањем, дао да се начини златна статуа Криспу у част са натписом: „Сину кога сам неправедно осудио”. Евсевијево ћутање и Кодинова тврдња били су само покушаји да се очува мит који и данас окружује лик овог хришћанима омиљеног владара. Константин је изричито наредио да се имена Криспа и Фаусте избришу из свих докумената, доневши акт о забрани сећања (damnatio memoriae) који никада није опозвао.
Спас у хришћанству?
Да ли је Константин био непосредно одговоран за смрт најстаријег сина и погубљење супруге? Или су можда ови мрачни догађаји били само последица стицаја несрећних оконости на које он није могао да утиче? На ова питања данас немамо потпун одговор. Образложење за Константинове поступке можда можемо наћи у сличном понашању појединих римских владара. Достигавши врхунац моћи и забринут да ће му положај угрозити неко из његовог најближег окружења, можда се и он, попут бројних претходника на престолу, окренуо насиљу. Еутропије је о томе написао и ово: „Понос због невиђеног успеха учинио је да Константин заборави на своју дотадашњу умереност и благост.”Са сигурношћу знамо да се он до краја живота није поново оженио, да никада више није крочио у Италију, нити посетио Рим. Након смрти, 337. године, оставио је Царство тројици својих и Фаустиних синова. Можда се Константин управо због ове породичне трагедије искрено окренуо хришћанској вери, у којој је потражио и добио опроштај за учињено, истовремено окренувши точак светске историје у сасвим новом смеру. На другој страни, царица Фауста, коју су заборавили чак и њени синови, као да је до данашњих дана остала занемарена и сакривена у дубокој сенци забрањеног сећања.
Аутор:
Никола Керавица - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
