За читање и уживање - Беким Сејрановић

Б ило је то у она времена кад сам био мали. Растом. У школу још нисам био пошао и живот је био једноставан. Нисам читао, нисам писао, понекад бих гледао слике, цртао и маштао видјети голу жену. Уживо. Границе свијета биле су скоро истовјетне с оградом око наше авлије. А она је била велика. Имала је свој урбани, цементирани дио, затим рурални, с травом, цвијећем и поврћем, чак и покојим кукурузом, а имала је и џунглу, односно стабла разноликих воћки по којима бих се ја пентрао. И то је био цијели свијет са свим својим географским и климатским варијацијама овисно о годишњем добу и моме расположењу.
Ја сам био краљ тог свијета. Моћни господар травњака и врхова крошњи јабука и кајсија. Неко вријеме сам имао и једног мачка који ми је био вјерни пратилац у авантурама. Онда сам га једног дана погодио огриском од зелене јабуке посред трбуха из чиста мира. Из обијести. Јер сам био мали растом. Мачак је отишао и никад се није вратио. Не бих ни ја на његовом мјесту.
Од свих воћки ја сам највише волио зелене кајсије. Волио сам их и кад су биле мааало, малкице зреле. Верао бих се по крошњама наших кајсија и таманио њихове плодове по читав дан. И мачак се верао са мном док није добио отказ.
Једном тако, попнем се ја на кајсију коју смо звали „рана”, јер су њени плодови сазријевали пар седмица прије ових других. Већ сам био потаманио кајсије по нижим гранама, па сам се морао пењати све више и више, ногама и рукама прошараним модрицама које сам зарадио у својим авантурама. И тако све до самог рачвастог врха гдје сам удобно могао смјестити своју краљевску гузицу. Ту је све било пуно великих и сочних кајсија, мааало, малкице сазрелих. Најбољих.
Након што сам потаманио колико сам могао, након што ми се трбух напухао попут мјешине и почео производити чудне звуке, а богами и вјетрове, схватио сам да је боље да сиђем на вријеме. Тек тада схватим да не знам како. Први пут сам се био попео тако високо. Гране испод мене биле су тако далеко, а моје ноге кратке и трбух тежак. Осјећао сам се потпуно беспомоћно. А када је краљ беспомоћан једино што му преостаје је да се обрати Богу. И ја одлучим у помоћ позвати Бога.
– Мајка! Мааајка! – почео сам и не тако гласно.
– Мајка! Маааајка! – овај пут гласно и нестрпљиво.
Да би те Бог чуо очито си морао бити гласан и упоран.
– Па мајка, хош доћ више! Маааааајка! – љутито и размажено.
У то се појави моја мајка, на вратима наше куће. Мајка је прави господар куће и авлије. Кад она, рецимо, хоће да помете авлију, ни ја као краљ, а ни мачак нисмо смјели ходати по њој све док она не почисти сваки ћошак. Мајка са својом сламнатом метлом. Она је у ствари била мама од моје маме, али ја је зовем мајка. Закључио сам да ако сам ја краљ авлије, онда је она Бог.
Најприје се појавише њене очи, уплашене да се мени није нешто „недајмибоже” догодило.
– Молим! Шта је било? – још увијек уплашено.
– Не могу сић! – одговарам љутито. – Помози ми да сиђем – већ сам прешао у плачљив тон.
Тад се нешто у тој крупној и високој жени покрену. Као у правих богова, из њених очију сијевнуше муње док је силазила низ степенице.
– Полахко, сине... де полахко... сад ће мајка – говорила је облачећи папуче на задњој степеници. Вукући старим папучама по бетону она напокон дође испод стабла и поче ме водити умирујућим гласом:
– Де сине, де... Ево стави ногу овдје... де. Де сад овдје... Тако... Де, де још мало, још мало... Ето...
Није ми више ни требала говорити, али чинило се попут неке новооткривене игре. Било је забавно слушати мајку и управљати се по њеном гласу и једва сам чекао бацити јој се у наручје. Али још док сам био на стаблу, чим сам јој био на дохват руке, мајка ме шчепа својом јаком руком.
– Јебо те бабо бабин... – и оне муње у њеним очима опет сијевнуше.
– Хоћеш ли се икад више пењат толко, арсузе један!? – и добих ударац тешким мајкиним дланом по краљевској гузици. Али то није било све. Богови у нашим крајевима су немилосрдни кад се наљуте.
– Сад ћеш ми право фасоват! Не могу ја тебе свако пола сахата сносит с кајсије. Неш ти мене више захандрават! – одјекивао је мајкин промукли сопран преко авлије.
И тако, док сам ја дречао колико год је то било могуће и звао дједа у помоћ, мајка ме је вукла према дуњи. А ја сам знао што то значи. Мајка ће одломит штап „туњовац” и направити неколико шара по мојој „краљевској”, а ја ћу вриштати и преклињати и обећавати: „нећу више никад, нећу више никад мајка...” У то би су обично појавио дјед, мој добри дух спасилац, чија је моћ била далеко испод мајкине, а понекад чак и моје. Ипак, његово молећиво:
– Немој ба мајка... Пусти дијете... Их, јеси ми и ти нека... – углавном би помагало.
Она као и обично попусти дједу и мојој претјераној вриски. Отишао сам, онако увријеђен, у спаваћу собу, покрио се својом плавом декицом на којој су били бијели псићи, купљеном на дан кад сам рођен, и заспао. Право је чудо како дјеца кад фасују и отплачу слатко и брзо заспе.
Кад сам се пробудио, већ се спуштао мрак, а мајка и дјед су у то вријеме обављали своје ритуале. „Други дневник” у 19:30 да се дјед информира о догађајима у нас и у свијету, а уз то је обавезно ишла турска кахва и „57” који се димио попут свих парњача свијета.
Ја изађох из спаваће собе срамежљиво, још натечен од плача и спавања. Погледах тада у мајку, она ме гледала некако тугаљиво, као да моли да јој опростим. Након тог кратког тренутка, она повиче некако неспутано, можда помало и трапаво:
– Ходи ти нани својој! Не да њега нана за милијарде!
И ја скоро поново заплаках. Сав најежен бацио сам се мајки у крило, а дјед ме неспретно, само њему својственим начином, шкакљао по трбуху. Ја сам онда мајку љубио у образе, смијао се и грлио је. А дједа сам љубио по ћелавом тјемену на што се он хихотао, а мајка одмахивала рукама и кроз смијех говорила: Аман, аман...