3320 25. 9. 2015.
ЗА ЧИТАЊЕ И УЖИВАЊЕ
ЕЛИНОР ФАРЏЕН
ертин отац био је барон. Имао је дворац на обали Рајне, тачније, на стени изнад обале. Испод дворца, уз ивицу воде, угнездило се сеоце које му је плаћало порез, у коме су сељани живели срећно у кућицама са шиљастим црвеним крововима и у виноградима на брежуљцима између села и дворца. Њихов барон био је сасвим добар барон, што није био случај са свим немачким баронима у тим временима и пределима. Био је обичај да сваки сељанин да барону годишње донесе златник. Чак ни у тешким годинама није могао да их ослободи плаћања, јер је и сам морао да плаћа порез краљу. Ако не би платио, краљ би могао да га нападне и заплени му дворац, земљу и све што је имао. А сељанима не би било тако добро под било чијом управом као под њиховим бароном; па су бринули као и он да краљ остане добро расположен. У тим крајевима нико никад није видео краља, али се шапутало да му је било стало само до новца и плеса, и ако би му то било ускраћено, могао је да покаже веома лошу нарав.
Када се Берта родила, било је крштење, и из краја су дошли сви племићи и племкиње, као и све најважније виле. Барон и његова жена покушали су да се сете свих вила које су биле значајне, јер су знали да њиховом детету може да се деси нешто лоше ако неку забораве.
Позвали су чак и Лорелај, љупку водену нимфу која седи и пева на стени усред Рајне, и својом чаробном песмом мами људе у смрт. Многи баронови пријатељи су се удавили у подножју Лорелајине стене, али барон се ипак није усудио да је изостави. Она се, пак, није појавила све док свечаност није завршена, и док сви нису дали свој дар и отишли.
А онда, док су барон и његова жена и бебина дадиља били сами с малом Бертом у колевци, врата велике дворане су се широм отворила, и заносна Лорелај ушла је лагано, као да клизи, с плаштом златне косе који се таласао око ње као златне воде Рајне. Као и река, коса јој је била мокра, а мокри су били и њено зелено рухо и бела кожа. Пришла је колевци и, нагињући се над њу, додирнула бебино десно стопало мокрим прстом, рекавши:„Дете, људи ће те звати Златонога Берта. Лорелај ти дарује златно стопало од дана кад проходаш.”
Онда је отклизила из дворане, остављајући за собом траг воде. И нико није знао шта је значио њен дар. И док су се они чудили, зачули су ужасно церекање, и кроз под је искочио Рамплстилтскин, елф-ткач. Сви знају какво је он гадно мало створење, и барон није ни помислио да га позове на крштење, јер он није од неког великог значаја у вилинском свету. Чак и да се увредио, није имао моћ да учини неко веће зло, али сви су се осећали нелагодно кад је скочио до колевке и показао на Бертино лево стопало.
„Дете”, закрештао је, „имаћеш рупу на левој чарапи док год будеш жива. То ти Рамплстилтскин дарује за крштење!”
С тим речима је нестао исто тако нагло како се и појавио. Барон је рекао:
„Доста је лоше, али могло је да буде и много горе.” А баронова жена је рекла: „Што се мене тиче, мислим да је поклон од Лорелај гори од ова два. Ако дете одрасте са златним стопалом, како ћемо икада успети да је удамо? Нико неће хтети жену с таквим чудом.”
„Морамо да држимо то стопало стално покривено, тако да нико не посумња”, рекао је барон. „Постарај се за то, дадиљо”, додао је, окрећући се ка њој. „Срећом, сви гости су отишли, а нас троје можемо да чувамо тајну Бертиног златног стопала док се не уда.”
рву годину бебиног живота дадиља је провела све слободно време плетући чарапице за Берту, за дан кад буде проходала; јер тада је требало да добије златно стопало. Први пут када је видела како се несигурно тетура на ножицама, покушавајући да дотрчи код мајке, ухватила је дете и навукла јој дуге чарапе, тако да су јој и стопала и чланци били прекривени; јер ако би служавка или паж угледали златно стопало прича би се проширила по земљи. Сада је мала Берта смела да се гега колико је хтела; али од тога дана није више носила кратке чарапице, јер чарапице могу да склизну до чланака.Берта је морала чак и да спава у дугим чарапама; и дадиља јој их је увек пресвлачила ноћу у тами, тако да чак ни она није видела Бертино десно стопало од тренутка када је напунила годину дана. Њено лево стопало, с друге стране, сви су видели; бар један његов део. Јер скоро одмах кад би јој обули леву чарапу, на пети би се као неком чаролијом, створила велика рупа. Није помагала грдња, нити гледање како се то дешава – рупа је била ту! Испочетка јој је дадиља одмах мењала чарапу, али после пет минута опет је морала да је мења, и коначно је рекла барону и његовој жени:
„Није добро, драги моји. Не можемо да спречимо стварање рупа па ће дете морати да носи чизме.” И отприлике од своје друге године, Берта је носила чизме. Није јој било баш удобно да их носи од јутра до мрака, шта год радила, али ту није било помоћи. Чизме је носила откад је била беба до свог осамнаестог рођендана, кад је постала прелепа девојка као што само може да буде ћерка барона на Рајни. Осим тога, сви су је волели, од родитеља до босоногог младића-чамџије у селу, с којим се често играла у детињству. Док је стасавала, почели су да се појављују просци, али њој се ниједан од њих није свиђао.
А догодило се да је ова година је била ужасно лоша за бербу грожђа. У њега је некако ушла плесан; гроздови су трунули, и због тога су сељани били сиромашни као црквени мишеви. На крају године дошли су плачући до капије дворца и замолили да их барон прими.
„Господару”, рекао је главни виноградар, „срца су нам празна као и наши џепови. Ове године не можемо да ти платимо порез.”
„Ако не можете”, рекао је барон, „и ви и ја смо пропали. Лоша година погодила је и мене као вас и, ако му не платим, краљ ће се окомити на нас у бесу.”
„Господару”, рекоше сељаци, „наша деца су гладна, и ништа нам није остало. Радо бисмо ти платили кад бисмо могли; али ко може да плати кад нема?”
Барон је био веома љут, јер он није увек био разуман човек; и иако је у ствари био љубазан, био је спреман да их казни, када га Берта, која је седела до његових ногу, погледа и рече: „Они ту не могу ништа да учине, оче. Надајмо се најбољем, Небо ће омекшати краљево срце или ће нам послати начин да му платимо.”
ен осмех био је тако сладак да барон није могао да му одоли, и рекао је сељацима: „Добро, каква год лоша срећа пала на нас, заједно ћемо је поделити.” И сељаци су се вратили у село, захваљујући му и благосиљајући његову ћерку.
Али, Небо није омекшало краљево срце. Дојахао је у бесу, док су га пратили војници, да тражи разлог због којег му барон није платио порез. Барон му је показао винограде које је уништила плесан и рекао:
„Ту, господару, лежи све моје богатство, разорено. Грожђе је било моје злато и давало ми је злато које сам давао вама.”
„И злато ћу и добити!” рекао је краљ. „Није ме брига за твоје разлоге. Ако не можеш да ми платиш, узећу ти дворац, село, и све што имаш.”
Док је он говорио, Берта је ушла у дворану. Мајка јој је обукла хаљину од беле свиле, а на глави направила круну од њених златних плетеница, надајући се да ће њена лепота освојити краљево срце, и спасити их. Заиста, он је стајао запањен од дивљења, и окренувши се барону, питао:
„Ко је ова девојка?”
„Моја кћи”, овај је одговорио.
„У том случају, бароне”, рекао је краљ, „венчаћу се твојом ћерком, и њен венчани дар биће дуг који ми дугујеш.”
Барон је био пресрећан, као и његова жена. Берта, јадно дете, пребледела је као њена хаљина, и спустила очи пред краљем који ју је задивљено гледао од главе до пете. Али, када му је поглед стигао до пете, мало се намрштио, и упитао: „Зашто носи чизме?”арон је у журби и замуцкујући одговорио: „Била је напољу у шетњи, и управо је ушла.”„Обуј ципеле”, рекао је краљ Берти, „јер бих волео да видим како моја невеста игра”.
„Немам ципеле, Ваше величанство”, рекла је Берта; и то је била истина – није имала пар ципела откад је била беба.
„Онда ћу играти с тобом у чарапама”, рекао је краљ. И није било користи супротстављати се. Берта је морала да изује чизме пред њим, и ту, на пети њене леве чарапе, била је огромна рупа. Краљ је изгледао изненађен, и заповедио јој је да оде и да пресвуче чарапе. Али, какве користи? Вратила се са рупом великом као и пре. И трећи пут је покушала, и још увек је њена ружичаста лева пета била гола и изложена погледу, а образи су јој били још ружичастији док је обарала главу и црвенела се од срама.
Краљево дивљење сада се претворило у презир, и рекао је барону:
„Колико год твоја ћерка била лепа, не могу за краљицу да узмем аљкавушу. Збогом; али, уколико ми до сутра не платиш, протераћу те из дворца.” Изговоривши то, одјахао је.
Барон се сада љутито окренуо кћери.
 Елинор Фарџен (1881–1965) била је енглеска списатељица дечјих прича и комада, поезије, биографија, историје и сатире. Освојила је многе књижевне награде а удружење издавача Дечји књижевни круг установило је годишњу награду „Елинор Фарџен” за дечју књижевност. Њен брат је писац трилера Џозеф Џеферсон Фарџен. Познате су јој збирке прича: „Мартин Пипин и јабуков воћњак”, „Калеидоскоп”, „Корпа за чарапе старе дадиље”, „Једном ногом у Вилинској земљи”, „Приче од Чосера – Кентерберијске приче у прози”, „Собица за књиге”... |
Сам јој је свукао чарапе; и када је открио њено десно стопало, гле чуда! било је бело као и лево. Које изненађење! Јер ако Бертино стопало није било од злата, шта је Лорелај мислила својим даром? Али барон је био исувише бесан да би бринуо о томе; подигао ју је у наручје и однео до села, вучући:
„Моји сељаци, захваљујући кћери, сада сам просјак као и ви. Ко жели просјакову кћи за жену?”
Док су људи стајали около зачуђени, босоноги чамџија с којим се Берта играла као дете, ступио је напред и скромно рекао:
„Ја је желим, господару, ако ме она хоће.”
И Берта је климнула злаћаном главом, а барон, окрутно се смејући, предао је младићу у руке и отишао. Младић је позвао свештеника да одмах зазвони за свадбу, и спустио Берту на земљу; и први пут откад је имала годину дана, Бертино босо стопало додирнуло је земљу, и заједно су пошли у цркву. Али, овде се десило нешто чудно. Где год је десно стопало крочило, за собом је остављало златник. Тако је цели њен пут у цркву и из цркве био означен двоструким низом сјајних златника. А људи који су ишли за њом викали су задивљено:
„Златонога Берта! Гледајте, иде Златонога Берта!” Тако је било и остатак дана; виолиниста и гајдаш засвирали су свадбени плес, и људи су играли у ципелама, са босоногом невестом и младожењом у средини. И где год је Берта играла, злато је играло под њеним ногама. До поноћи је било толико злата на земљи да су сељаци имали пуне руке посла да га помету; а ујутро су га у врећи однели барону и рекли:
„Ево нашег пореза, господару. Село је спасено.”
арон је сада био радостан колико је пре био љут; злато је брже-боље послао краљу, и питао их је како су успели. А када је чуо да се све десило захваљујући чудесном дару његове кћери, пожурио је доле у село и опростио јој.„Врати се у дворац са мном, моје драго дете!”, рекао је.
Али, Берта је одмахнула својом златном главом и насмејала се.
„Не могу, оче. Сада сам удата, и морам да живим са својим мужем. Осим тога”, рекла је, „не могу више никад да носим чарапе, јер моје златно стопало губи моћ ако не иде босо. Али ни ти ни сељаци више не треба да се бојите сиромаштва.”Отац ју је загрлио и схватио да тако мора да буде. И од тада па све до краја својих дана Берта и њен муж, као и сва њихова деца, живели су босоноги.
С енглеског превела Весна Ухрин
Илустровао:
Тихомир Челановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
