Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Мрачна страна историје


ЏEЛАТИ У НОВОМ САДУ


Желећи да опонашају друге делове тадашње Европе, властодршци су одмах по добијању статуса слободног града донели наредбу да се запосли џелат и изгради прво губилиште




    Године 1748. богати грађани Новог Сада сакупљају 80.000 тадашњих рајнских форинти и шаљу свог представника у царски град Вијену (Беч). После обраћања властима Аустријске монархије, успевају да од царице Марије Терезије испослују посебну повељу којом ће Нови Сад добити статус слободног града. Међу првим одлукама новоуспостављеног градског Магистрата била је наредба да се запосли џелат и да се у граду изгради прво губилиште. Зграда губилишта била је готова већ августа исте године, а стуб срама предат је џелату на коришћење следећег лета.
    У то време, у Аустријској царевини, као и у већем делу Европе, судови су смртне казне изрицали не само за убиства и издају, већ и за тежа разбојништва, али и неке мање преступе. Осуђеници су обично погубљивани вешањем или одсецањем главе, мада ни други начини кажњавања нису били неуобичајени. Често су жртве, осуђене на погубљење секиром или мачем, морале да претрпе ужасан страх да ли ће њиховом џелату задрхтати рука. Позната је прича о данском крвнику који је пред једно такво погубљење, у нади да ће бити мирнији, превише попио. Под дејством алкохола, џелат је два пута безуспешно покушао да секиром дотуче несрећног вођу разбојничке дружине. Тек трећи ударац донео му је коначно смирење, на општи ужас свих присутних.


    У тадашњем Новом Саду постојало је неколико начина за извршавање најстроже казне. Посебним прописом било је одређено да џелат сам набавља потребне инструменте, а град је покривао трошкове. Забележено је да је почетком априла 1748. године Карло Тишлер из Петроварадина, први градски џелат, добављао ланце за вешање и точак на који су стављани осуђеници. Сачуван је и податак да су се џелату за погубљење осуђеника, спаљивање и ломљење на точку или набијање на колац давале 24 форинте по извршењу. Сечење главе, вешање и шибање доносили су му додатну дневницу од 12 форинти, а ударање жига шест форинти. Годишња плата, без урачунатих додатака, износила је 120 форинти. Од џелата се такође очекивало да одвози из града угинуле животиње и закопава их. Двадесетак година касније, плата градског крвника је само 60 форинти, али му зато град обезбеђује и стан.
    Прва смртна казна у Новом Саду изречена је калфи Глигорију Стојковићу, осуђеном за поткрадање својих мајстора, и он је обешен. Истог септембра вишеструком разбојнику глава је одрубљена и набијена на колац, а тело натакнуто на точак. Убици Живку Ненадовићу изречена је оваква казна: „да се од числа живих истребит се и за своју заслужену каштигу колом от главе даж до ногу пребијат се има, и потом тело јего на коло поставити се, другим же на ужас и за исправљеније и савет”.




    Јавно изречене псовке такође су кажњаване, али затворским казнама од неколико или више месеци и с принудним постовима у току сваке недеље. Жиг се ударао на окривљеног за убиство за које се није могло сакупити довољно доказа. После тога следило је протеривање из града. Уколико би таква особа касније починила било какав преступ, аутоматски јој је претила смртна казна. Такав жиг се све до 1763. године ударао на чело или лице, али се после тога практиковало кажњавање на телу.    Разлог је био једноставан – обележени људи никако нису могли да се запосле после тога и најчешће је једино што им је преостајало било да (поново) прибегну злочину. То је био начин који се примењивао и другде у Европи. Један од најпознатијих ликова из књижевности с оваквим белегом је леди Де Винтер, јунакиња „Три мускетара” Александра Диме која је на телу носила утиснути знак љиљана као казну за оно што је починила у прошлости.

    И џелати су на неки начин били жигосани. Ово занимање одувек је било једно од најпрезренијих, готово у свим културама. Управо због тога, у Европи није било необично да се овим послом бави више генерација исте породице, и да он прелази с оца на сина. Синови џелата тешко су налазили посао. Забележено је да је Намесничко веће у Новом Саду 31. маја 1756. морало да нареди занатлијама да примају децу џелата за шегрте, што су ови изгледа одбијали да чине! Наредба је била проширена и на то да им се омогући да нормално ступају у брак.

-----------------------------------------------------------------------------

СТРЕЉАЊЕ
Последња смртна казна у нашој земљи извршена је 1992. године у Сомбору над једним суровим убицом, и то стрељањем. Стрељачки вод се састојао од осморице полицајаца који нису знали ко од њих има маневарску, а ко бојеву муницију. По правилу, уколико би се неким случајем десило да цео вод промаши осуђеника, командир вода био је дужан да га усмрти хицем из свог оружја. Чин се извршавао у затвору, обично пред управником затвора, судијом, јавним тужиоцем, браниоцем и судским лекаром. Погубљење је често остављало тешке последице на оне који су га извршавали.
Смртна казна у Србији званично је укинута у фебруару 2002. године.




СЕКИРА С ГРАНЧИЦАМА
У књизи Енциклопедија Новог Сада коју је уредио др Душан Попов (а у којој има много занимљивих података о овој теми) наводи се текст Васе Стајића о свечаном почетку радова на губилишту саграђеном између 29. и 31. августа 1748. године.
Најпре су се пред кућом суца искупили сви чланови Унутрашњег и Спољашњег сената, Изабраног грађанства и многи грађани, трговци и занатлије. Пред Градском кућом постројила се сатнија добро наоружаних грађана пешака, под командом градског капетана и вођством поручника, барјактара и стражмештера. А онда је поворка кренула изван града: напред су ишле дрводеље носећи секиру окићену зеленим гранчицама, а за њима зидари, па бравари, столари, ковачи, колари и остале занатлије са обележјима својих струка, а за њима трговци и одред наоружаних пешака, под новом градском заставом. За њима се полако кретаху судац и магистратлије на колима, чланови Спољашњег сената на коњима, а Изабрано грађанство пешице. На крају је опет било осам до десет наоружаних пешака. Изашавши уз звуке труба и бубњева на место одређено за губилиште, званичници су онде открили зграду под заштитом наоружаних људи, а онда су је сви, вођени од суца и других званичника по достојанству, трипут обишли, дотакавши је руком.
Потом су се размакли у круг око ње, па је стражмештер трипут позвао џелата. Кад се овај појавио, судац је, извукавши мач из корица, одржао кратак говор и предао џелату кључ од зграде. А онда су се сви по истом реду вратили у град где је застава унесена и остављена у Градској кући.




Аутор: 
Настасја Писарев
Илустровао: 
Горан Горски
број: