3320 25. 9. 2015.
Легенда о Азурини
ДВОРАЦ И СКРИВЕНА
Мит о духу девојчице који наводно вековима живи у подруму дворца Монтебело некога плаши, другога растужује, а трећег наводи на помисао колико људи могу да буду неправедни и окрутни...
во је прича страве и ужаса. Стога, ко је плашљив, требало би можда одмах да одустане! Или не, будући да је реч о легенди. А легенде, као што је познато, нису увек истините. Тачније, њихова „истинитост” више је у служби поруке, односно, наравоученија.Дакле, ова прича збива се у давна времена, на Апенинском полуострву. На месту где вам за леђима остаје обала регије Емилија-Ромања, довољно је да се попнете на неко од многобројних узвишења. Ту чак и данас влада потпуни мир. С висине од 436 метара, Монтебело, утврђење недалеко од чувеног Риминија, благонаклоно надгледа околне долине.
Међутим, оно није место где путник намерник има прилику да се диви само лепотама природе – то је спој природних лепота, уметности, али и бурне историје. Место где су се водиле немилосрдне битке, крије и једну тајну. Јер, ту су тврђава и дворац – сасвим довољно за настанак неког мита.
Управо је дворац Монтебело, према легенди која се данас чини живља него икад, некада давно, поседовала једна породица. Члан те породице била је и девојчица, чија судбина беше несрећна. Због тога многи и данас тврде да дух тужне девојчице и даље шета дворцем. Не може да нађе мир и вапи. Прича о духу некога плаши, другога растужује, а трећег можда наводи на размишљање о томе колико људи могу да буду неправедни и окрутни.
Девојчицу су назвали Азурина. Али, тек неколико векова после њене смрти. А њено право име било је Гвендалина.
Бледа кћи господара дворца
Азурина или Плавојка била је кћерка Костанце и Уголинуча Малатесте од Монтебела, господара Монтебела. Живели су средином четрнаестог века. Прича о њеној злој судбини преносила се с колена на колено читавих три стотине година. Јасно, свако је додавао понешто, улепшавао, кривио и поново исправљао. Тек у 17. веку, локални парох ставио је причу на хартију. Записао је као народну легенду.
„... девојче имаше очи боје свода небеског и косу светлу, плаветног одсјаја. Прича се да на дан летње дугодневнице сваког петолећа, звук један из утробе двора подсећа на дух њезин...”
Шта је то било тако чудно и тајанствено у вези с Гвендолином? У ствари, ништа посебно. Рођена је као албино девојчица. Код особа које пате од албинизма производња пигмента коже је смањена или, такорећи, и не постоји. Кожа им је потпуно бела, а коса светло плава, односно, као млеко. Очи су им светлоплаве боје, а зеница црвенкаста. Вид је често слаб...
И у то давно време, управо као и данас, људи су били сујеверни. Наиме, веровали су да је албинизам у вези с некаквим нарочитим психичким својствима, па и магијом и чаробњаштвом. Зазирали су од таквих особа. Било је чак и таквих који су сматрали да је албинизам ђавољи знак. Нико није ни помишљао о недостатку пигмента! Удаљити из окружења различитог и са њим оно што се верује да представља било је својеврсно решење. Зато је Гвендалинин отац, Уголинучо Малатеста од Монтебела одлучио да своју кћерку сакрије од очију јавности. Постала је заточеница дворца.
Двојица наоружаних стражара стално су била уз њу. Нису јој допуштали да напусти дворац. Али ни да види дневну светлост. Било је свима јасно да сунчев сјај смета девојчици. Штитили су је од опекотина, а изнад свега – од оговарања. Укратко, била је скривено дете.
Мајка к’о мајка, никако није могла да се помири са судбином да је њено дете ипак различито од осталих. Бојила јој је косу уварцима од мешавине разних трава. Авај, светла боја косе није успевала да задржи нанесени биљни пигмент. Одсјај Гвендалининих власи постајао би плавичаст, попут њених очију. Зато је касније у легенди упамћена као Азурина, односно Плавојка.
Наводно, 21. јун 1375. године, дан летње дугодневице, био је кобан за Азурину. Она се као и свакога дана играла у дворцу. Имала је крпену лоптицу. Бацала је и трчала за њом. А напољу се спремала права летња олуја. За девојчицом су трчала и њена два стражара, Доменико и Руђеро. Према каснијој изјави узбуђених чувара, девојчица је наставила да трчи за лоптом која се откотрљала до подрума који је служио као хладњак. Ништа нарочито, помислили су наоружани чувари. У подрумским ходницима је бар на сигурном, заштићена од кише, муња и громова.
Крик из подрума
Одједном су чули крик. Потрчали су у том правцу. Један једини ходник водио је до краја подрумских просторија. Међутим, девојчице нигде није било. Као да је нестала. Као да је пропала у земљу. Нису нашли ни крпену лопту за којом је трчала. Плавојка је ишчезла. Родитељи су били скрхани од бола. Узлудно су сви стражари тражили и преврнули сваки камен у дворцу. Време је пролазило. Ништа није нађено. Ни девојчица, ни њена играчка.
Легенда даље каже да је убрзо постало јасно како се Гвендалинин дух некако уплео у лавиринт замка. Сваке пете године враћа се подсећајући на своју тужну судбину. И то на дан летње дугодневнице: 21. јуна.
Од 1989. године када је дворац Монтебело постао део националног блага Италије, почеле су обнове овог средњовековног здања. Радове су надгледали власници, грофови Гуиди ди Бањо. По завршетку обнове, дворац је отворен за посетиоце. Занимљиво је да су због велике омиљености легенде о Азурини организоване и ноћне посете. Ваљда за оне који се надају да ће у мраку угледати плаве очи и плаву косу духа усамљене девојчице.
Управо од тог времена, прапсихолози као да су се помамили. Бацили су се у „лов” на дух мале Гвендалине. Употребљавали су, а и и даље користе разне справе за снимање, како звука тако и слике. Наравно, уверени су да звуке производи управо дух који тумара подрумским ходницима замка. Ту и тамо успели су да сниме и некакву светлост. Одакле ли она долази? Сви снимци на располагању су многобројним посетиоцима који опседају замак Монтебело, не да би слушали о бурној историји овог дела данашње Италије, већ да би се плашили духа девојчице која је патила од албинизма. И можда разрешили тајну њеног нестанка...
* * *
Годину дана после отварања дворца и тврђаве Монтебело, 21. јуна 1990. године, тонски сниматељи заиста су успели да забележе неке звуке у подрумским просторијама. Били су налик грмљавини, затим добовању кише. Напослетку је уследио неодређени шум. Пет година касније (1995) – исто. Грмљавина, киша, непознати шум. Двадесет први јун 2000. године. Звук који је тешко протумачити. Године 2005. ствар се поновила.
Било како било, посетилаца је све више. Многи имају ту сулуду жељу да чују Гвендалинин вапај. И онда га чују. Зашто их то толико привлачи? Због потиснуте гриже савести или зато што ће их велики страх растеретити, попут некаквог електрошока? У књизи утиска забележена су различита сведочанства: поједини тврде да су јасно чули крик. Други се заклињу да је то био кикот девојчице. Трећи су успели да разазнају реч, односно поруку. Какву поруку? Поруку кише, олује и непогоде?
Још један, ко зна који по реду, доказ да су наша чула осетљива и варљива. Чак и онда кад су нам од помоћи најновије техничке справе!
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
