3320 25. 9. 2015.
Свет изван света
ДВА ГРАМА
Крајем 18. века једна лондонска породица нашла се у чуду након што је најмлађе дете изненада добило напад незаустављивог смеха. Испоставило се да се на његовом тањиру за доручак уместо шампињона грешком нашла „чаробна печурка”
ада су у 16. веку први шпански истраживачи пристигли на тле Средње Америке, имали су прилике да присуствују древним религијским обредима и посматрају транс у који су упадали домороци. Са путовања су се враћали спремни да са својим људима поделе приче о световима које су посетили, мудрости које су сазнали и поруке од богова са којима су, у таквом стању, могли да ступе у везу. У својој књизи „Историја Индијанаца из Нове Шпаније”, издатој око 1581. године, Шпанац Дијего Дуран (1537–1588) пише о печуркама које су астечки шамани користили припремајући се за обредно крунисање краља Моктезуме Другог, 1502. године. На језику Астека, нахуатлу, име ове „чаробне” гљиве – теонанакатл – значило је „месо богова”. Халуциногене печурке нису биле једина природна дрога коју су древне средњеамеричке културе користиле и уз чија су се дејства стварале. Ипак, многи научници и данас тврде да постоји могућност да су управо оне Мајама пружиле подлогу на којој ће се градити прве замисли о бесконачности свемира, новој митологији која је наједном израсла из претходне мексичке културе, народа Олмека, о галактичким процесима и кретањима и, коначно, о првом календару.
Након пораза Астека шпански конквистадори забранили су обављање верских обреда, као и употребу било каквих „паганских средстава”, па је тако и „месо богова” на даље употребљавано само у тајности, далеко од сведока.
Гљива лудара
Вековима касније двоје Американаца допутовало је у Мексико да удовољи својој знатижељи. Антрополог и етномиколог Роберт Восон (1898–1986) и његова супруга Валентина (1901–1958) били су први „западњаци” који су учествовали у обредима с оброком у облику неколико грама сувих печурака за које су мештани веровали да имају чаробна својства. Угостила их је Марија Сабина (1894–1985), која ће постати позната као прва припадница свог народа која је парче ове културе поделила са западним светом. Године 1957. ова прича први пут је доспела у јавност, и то у америчком недељнику „Лајф”. Осим утисака, двојац је са собом у Америку донео и узорке ове биљке, коју је затим испитао швајцарски научник Алберт Хофман (1906–2008), познат свету као „отац ЛСД-а”. Био је то први пут да је чаробна печурка испитана у лабораторији. Том приликом издвојен је главни састојак који ове гљиве разликује од оних које су Американци јели за доручак у свом омлету – псилоцин/псилоцибин, природно настало једињење, по структури веома слично серотонину, познатом и као „хормон среће”. Тако су добиле и назив – Psilocybe mexicana.
Надахнут чланком који је прочитао у познатом америчком недељнику, психолог Тимоти Лири (1920–1996) постаје следећи у низу знатижељника који су у потрази за мистериозним гљивама отишли до Мексика. Запањен проживљеним искуством, Лири по повратку оснива „Пројекат псилоцибин” на Харварду, истражујући халуциногене дроге и испитујући их на студентима-добровољцима. Три године касније универзитет му даје отказ, те се овај ентузијазиста окреће промовисању „гљива лудара” у широким народним масама, из чега ће се касније развити хипи-култура. Захваљујући свом утицају и незаустављивој жељи да упозна људе са психоделичним искуствима каква је и сам доживео, Лири је током шездесетих и седамдесетих година 20. века хапшен безброј пута. И поред тога, успео је у намери. Након што је у својој књизи објавио да је седамдесет пет процената од триста добровољаца који су пробали псилоцибин (махом студенти и професори Харварда) оценило искуство као поучно и просветљујуће, и остатак света, првенствено припадника хипи покрета, пожелео је да се упозна са чудесним печуркама.Археолошка открића указала су на то да Астеци нису били први који су открили моћи илузија изазваних псилоцибином. У северној Африци, на територији данашњег Алжира, пронађене су камене плоче са цртежима који указују на то да су још праисторијски људи из периода мезолита искусили дејства халуциногених гљива.
Данас псилоцибинске печурке расту у малом броју на свим континентима, док их је највише (педесет три од двеста врста) и даље у Мексику. У сувом стању су забрањене чак и у Холандији, познатој по слободној продаји психоактивних и халуциногених супстанци, док су у појединим земљама, као што је Аустрија, дозвољене у свежем облику.
Разлог због кога је њихова продаја забрањена касно у односу на остале врсте опијата (у поменутој Холандији биле су на легалном тржишту до 2008. године) јесте тај што су забележена само два случаја предозирања њиховом употребом. Овај положај утврдиле су и након што су студије спроведене у Великој Британији доказале да међу свим психоактивним супстанцама у широкој употреби, укључујући и дуван и алкохол, халуциногене печурке наносе најмање штете организму, као и да не изазивају физичку зависност.
Огледалце, огледалце...
Ипак, постоји разлог због кога су власти и најслободоумнијих земаља забраниле њихову употребу и продају. Иако су древни шамани у њима нашли богове и смисао постојања, утицај који халуциногене печурке имају на свест може да има опасан исход и испољи се у облику панике, напада анксиозности или туге.
Америчка влада је 2006. године финансијски омогућила истраживање које се бавило утицајем и учинцима псилоцибина и које је показало колико се свест модерних људских бића заправо мало разликује од оних која су овом планетом ходала пре више хиљада година. Тридесет шест високо образованих људи, махом средњих година или нешто млађих, пристало је да под контролисаним условима употребљава просечну дозу од два до два и по грама ове супстанце. Након осам часова, колико дејство обично траје, две трећине учесника огледа оценило је доживљено искуство као најзначајнији духовни тренутак у свом животу.
Марија Сабина против власти САД
Када је овим људима постављено исто питање два месеца касније, њих 79 одсто тврдило је да је поменутих осам часова имало огроман утицај на њихов живот и поглед на свет и да су се њихово лично благостање и однос према околини умногоме променили на боље. Међутим, осморо учесника није прошло кроз „духовно освешћење”, већ кроз агонију: они су осећали страх, праћен нападима панике и параноје.
Тако је потврђено да је утицај псилоцибина на човека потпуно индивидуалан и различит, зависно од тренутног расположења корисника, окружења и личне или туђе сугестије. Од осећања вртоглавице, еуфорије, радости, до депресије и равнодушности, корисници се најчешће слажу у једном: пре или касније, појављује се потреба за самоиспитивањем на нивоу свести другачијем од уобичајеног. Тако многи посегну и за огледалом. Сусрет са самим собом под дејством псилоцибина био је веома разнолик, опет у зависности од самопоштовања и самопоуздања које дата личност иначе гаји. Док су неки видели себе као дете, други су пожелели да се рукују са својим одразом, задовољни што су „ово и оно ја” у тако добрим односима, док су некима расли рогови или им излазили разноразни инсекти из ушију и носа. Овакве и сличне илузије врло су честе и могу да буду помешане са реалношћу, када и долази до осећаја страха или еуфорије.
* * *
Лири и Восон нису били једини који су посетили Марију Сабину тражећи одговоре на животна питања. Када се њено име прочуло, као једина могућа веза са древном филозофијом Средње Америке, десетине људи пронашло је пут до Сијере Мазатеке на југу Мексика, градића у коме је шаманка провела читав живот, а међу њима и рок звезде Џон Ленон, Боб Дилан и Мик Џегер. У једном тренутку ствари су отишле предалеко. Омиљеност Марије Сабине одзвањала је далеко ван сеоцета у коме је живела. На то су реаговале власти Сједињених Америчких Држава и 1968. забраниле употребу и узгој псилоцибинских печурака. Бесни због тога што је мало тржиште опијата Марија направила у њиховом скромном уточишту, продајући „домаће специјалитете” страним дошљацима, мештани и следбеници спалили су њену кућу. Иако су лабораторијска открића заснована на испитивању чаробних печурака допринела науци, разумевању људског ума и осећању блискости са давним прецима, њихова популаризација довела је до ишчашених начина њихове употребе. Како је, већ у позним годинама, рекла Марија Сабина, кајући се због свог удела у томе, „печурке су требале да буду дар природе, која нам их је поклонила како бисмо ми њу разумели. Наши стари користили су их у медицинске и верске сврхе, како би славили и схватили живот. Данас, западни 'трагачи за печуркама' желе привремено, лично задовољство. А то није разлог њиховог постојања”.
Аутор:
Вања Млађеновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
