3320 25. 9. 2015.
Шта сањамо, а шта нам се догодило
ДУЖД, УНУКА И СРПСКИ КРАЉ
Како је венецијански војвода, такорећи стогодишњак, завршио у византијској богомољи, потоњој џамији, а његова унука у манастиру Сопоћани
Док су се остали владари крили у дворцима иза зидина, венецијанска Дуждева палата блистала је на обали, окупана сунцем.
Чим је отворила врата, знала сам да је моја пријатељица због нечега нерасположена. Уосталом, и сама је то казала. Као да ме на неки начин упозорава, рекла је скидајући капут:
– Данас је један од оних дана кад нисам ја...
Као меру предострожности, неприметно колико је могуће, утишала сам музику. Разлог ми је добро познат: у данима кад „није она”, мојој пријатељици добар део онога што чини светски океан музике – није по вољи. Нервира је. Све то не значи да би између нас могла да избије свађа. Или да се дружење прекине. Управо је супротно! Сваки пут је прилика да се још јаче учврсти.
Између осталог, ово је прича о томе.
 |
| Дужд Енрико Дандоло – рад Доменика Тинторета |
– Је л’ могу да те нешто питам?
– Питај.
– Да ти испричам шта сам ноћас сањала, па да ми кажеш шта мислиш? Толико се због тога данас осећам чудно... нерасположено. Плашим се. Јер немам појма одакле све то долази.
– Их. Знаш да ништа није случајно. Јасно ти је да ме занима.
Подсвест или нешто друго?
– Као, ја сам на води. Вода је мирна. И ја идем, пловим кроз ту воду... седећи на столици! Седим, а пролазим кроз неко старо место где је све у води. Кад, одједном, пред собом видим једну особу у пратњи свите. То је неки стари човек. Оно што ме највише плаши, то су његове очи. Он је слеп. Међутим, гледа право у мене, што је, наравно, застрашујуће. Поврх свега, обучен је врло необично. Као у позоришту. На глави има неку чудну капу, уздигнуту, позлаћену. Позлаћен је и огртач. Он пролази поред мене улицом, док ја седим у оној столици и клизим по води. Тај његов поглед, и све то заједно, толико је снажно деловало на мене да сам се од страха пробудила. И ево ме сада, не бих могла да кажем да ми је свеједно.
– Кажу да вода у сну означава подсвест. Можда је твоја подсвест постала толико велика, као море, па ти сада на њој плуташ...
– То би за све да се каже – примећује пријатељица.
– Наравно. Зато ћу ти сада рећи шта си ти заправо сањала. Сањала си да си у Венецији. Зар ти није пало на памет да си у столици у гондоли?
– Ма јесте, како да не! Теби се све дешава у Венецији.
– Шта ћу кад је тако! Венеција је варош која живи у свачијој машти. Храм лепоте. Не откривам топлу воду! И Бајрон га је називао „острво моје маште”. Чак је и Чарлс Дикенс, после посете Венецији, написао причу која није личила ни на једну његову новелу, ни пре, нити после. Била је то прича „Један италијански сан”. Последња реченица ове приповетке отприлике гласи: „Много сам и много пута од тада размишљао о том чудном сну на води питајући се да ли и даље тамо лежи и да ли му је име... Венеција...” Дакле, ти на неки начин бринеш шта се дешава с твојом маштом. Премда то није све...
– Како знаш да је то била Венеција? Баш ме сада занима.
– Зато што си сањала Енрика Дандола.
– Кога?
– Енрика Дандола, венецијанског дужда.
– Како си рекла да се зове? Какве он везе има са мном?
– Ако хоћеш, сад ћу да ти испричам.
– Хоћу.
– Дуждеви су владали Венецијанском републиком од 697. до 1797. године. Они су бирани. То значи да власт није могла да пређе с оца на сина. Јер, Венеција је била република, а не монархија. Дуждеви су живели у најлепшем здању на свету, у Дуждевој палати, лепшој од свих краљевских палата. Док су се остали европски владари крили по кулама и иза високих зидина, венецијански владар живео је у раскошном здању обасјаном сунцем, на обали мора. У лагуни. И није се плашио: Венеција је подигнута на неприступачном тлу. У лагуни је вода толико плитка да би се сваки непријатељски брод насукао... Укратко, преко мора било је тешко напасти Венецију.
Замка у Константинопољу
Кад су стигли пред Константинопољ, крсташи су угледали високе бедеме, кићене куле, раскошне дворце и цркве...
Венецијански дуждеви носили су препознатљиве капе, такозвани „војводски рог”. Била је то капа необичног изгледа, издигнута на задњој, горњој страни и украшена златним нитима. Испод тога, била је нека врста беле поткапе. То је капа коју си сањала.
Дужд никада није смео да прича са странцима без присуства сведока. Није смео ни да прима поклоне, осим цвећа, ружине водице, слаткиша и трава...
Године 829. из Александрије су у Венецију стигле, боље рећи прокријумчарене, мошти светог Марка... Венецијански дужд са својим саветницима одлучио је да се на месту где ће се чувати мошти светог Марка подигне базилика. Тако је и било. Тридесет година грађена је Базилика светог Марка. Њена основа је у облику грчког крста. Олтар украшен драгуљима из Константинопоља... Разна су блага у њој била скривена и показана. Треба имати на уму да је дужност сваког Венецијанца била да све благо освојено у туђини донесе у свој град. А то је важно за други део приче.
Још у једанаестом, односно дванаестом веку, у Венецији је цветала трговина. Осим тога, трговци су били цењени. Чини се да је један трговац био много успешнији од других. Звао се Енрико Дандоло. Прича о његовом животу (која је, по свој прилици, почела око 1107. године у богатој породици) везана је за историју Венеције. Главни замајац био је неочекивани напад на Венецијанце. С неочекиване стране...
 |
| Гистав Доре: „Енрико Дандоло позива Венецијанце у крсташки поход” |
И тако, једне мирне мартовске ноћи 1171. године, догодило се нешто што је пореметило односе између Византије и Венеције. За само неколико дана, стотине и стотине Венецијанаца који су живели у Константинопољу, завршиле су у затвору. Млечани су били понижени, а понизили су их њихови дојучерашњи пријатељи. Вести о томе да су у византијским затворима не само венецијански трговци, већ и њихове жене, па чак и деца, стигла је до града у лагуни.
Млечани су одлучили да преговарају. За тај посао постојао је само један човек – најуспешнији трговац Енрико Дандоло. Брод је кренуо из Венеције и стигао у Константинопољ. Али, од преговора није било ништа. У ствари, то је била замка. Енрико Дандоло и његова пратња били су претучени. Мучени чак. Да ли је том приликом богати трговац добио ударац у главу? Тај податак остаће непознат. Извесно је да се у Венецију вратио слеп.
Најлепши трг као (прва) освета
 |
| Краљ Урош I, ктитор манастира Сопоћани, где је сахрањена његова мајка Ана Дандола |
Кад је изабран за 39. дужда Венецијанске републике, Енрико Дандоло био је већ стар и потпуно слеп. И поред тога, легенде кажу да је имао дивне очи, те да је мало ко могао да издржи снагу његовог слепог погледа. И даље је био врло јак и веома амбициозан. Византијску увреду није заборавио. Напротив. Дужд је био лукав политичар, мајстор двоструке игре и, уколико је то потребно, лажљивац.
Папа Инокентије III упутио је 15. августа 1198. године позив и Венецијанцима, као и осталим хришћанима, да крену у четврти крсташки поход на Јерусалим и освајање светих места. Франачки витезови окупили су се следеће године на венецијанском Лиду. Млечани су били дужни да обезбеде бродове којима ће до Свете земље бити превезено четири и по хиљаде коња и витезова, девет хиљада коњушара и двадесет хиљада пешадинаца. У жељи да натера крсташе да плате превоз, Енрико Дандоло, дужд и бивши трговац, одлучио је да, иако стар, сам учествује у подухвату. У ствари, намеравао је да одбрани интересе грађана Млетачке републике: тражио је половину освојених подручја. Унапред. Пре поласка.
Крсташи су прво освојили и опљачкали Задар. Крајем јуна 1203. године стигли су у Константинопољ. Нису могли да верују очима. Ни у сну нису могли да замисле да на свету постоји тако богат град. Високи бедеми, кићене куле, раскошни дворци, цркве. После жестоких сукоба, 17. јуна град је заузет. Куцнуо је час да се дужд освети после тридесет дугих година. Франачки витезови су се с Дандолом договорили да заједно освоје и Константинопољ и царство. Како сведочи византијски хроничар Никита Хонијат, град је од 12. априла 1204. године дивљачки пљачкан. У плен на који су полагали право Млечани су урачунали и драго камење за олтар Цркве светог Марка, као и четири бронзана коња, чије се копије данас истичу на прочељу Цркве светог Марка. Познатији су по имену Коњи светог Марка.
Гроб у Цркви свете Софије
Плоча која у Аја Софији означава место где је највероватније сахрањен венецијански дужд
Ова прича нема крај, премда се приближавамо једном од завршетака. Венецијанци су постали господари великог дела Константинопоља, обала Јонског мора, Пелопонеза, Киклада, Галипоља и Родоса. Слепи Дандоло откупио је и острво Крит од маркиза од Монферата.
Готово стогодишњак, Дандоло је умро следеће, 1205. године. Судбина је хтела да буде сахрањен у Цркви свете Софије у Константинопољу, највероватније испод источне галерије. У 19. веку италијански историчари поставили су плочу на месту на коме је сахрањен. Та плоча стоји и данас. Свакако си је приметила приликом посете Истанбулу и тај податак је наставио да живи у твојој подсвести. Прва плоча која је означавала гроб Енрика Дандола уништена је за време турског освајања Константинопоља 1453. године. Тада је Црква свете Софије постала џамија.
– Да, вероватно сам тамо видела Дандолов гроб. Али не схватам и даље одакле Дандоло у мом сну. Византија и Србија нису исто… Дужд је имао везе с Византијом, а не Србијом.
– Дужд је имао и унуку. Богату и лепу Ану Дандоло. Ана Дандола (како су је звали Венецијанци) удала се 1216. године за Стефана Првовенчаног, великог српског жупана. Венчање је на најсвечанији начин прослављено управо у Венецији. Славље је трајало неколико дана, а били су присутни представници свих угледних венецијанских породица. Затим је пар галијом превезен до Далмације.
Укратко, слепи човек из твог сна Енрико Дандоло био је прадеда краља Стефана Уроша I Немањића. Ана је умрла око 1220. године. Сахрањена је у манастиру Сопоћани, Урошевој задужбини. Занимљиво је да сопот на старом словенском језику означава врело. Дакле, опет нека вода. Венецијанска или наша, свеједно. Изгледа да су помешане.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
